ЖИВАНА ВОЈИНОВИЋ: ШКОЛА У УЗВЕЋУ И ПИСМЕНОСТ УЗВЕЋАНА
Душе и сећања
“Ауторка је уложила огроман труд и рад на прикупљању изворне архивске грађе у Архиву Србије, Архиву Југославије у Београду те у Међуопштинском историјском архиву у Шапцу. Бележила је изјаве бивших наставника и ученика узвећке школе, долазила до рукописа који се чувају у породичним оставштинама, у исто време користила је бројне објављене изворе, штампу, историографску и педагошку литературу”
Недавно је из штампе изашла нова књига Живане Војиновић из Узвећа у Мачви, “Школа у Узвећу и писменост Узвећана”. Ауторка се школовала у овом селу, Шапцу и Београду. Дипломирала је журналистику на београдском Факултету политичких наука, а новинарством се професионално бави од 1983. године.
Доктор Радомир Ј. Поповић из Историјског института у Београду у својој рецензији за Живанину нову књигу пише између осталог да је њен напор и залагање на стварању књиге утолико важнији имајући у виду да су школске архиве махом оскудне, небрижљиво чуване, да је архивска грађа расута по бројним архивама и у оквиру архива.
Ауторка је уложила огроман труд и рад на прикупљању изворне архивске грађе у Архиву Србије, Архиву Југославије у Београду те у Међуопштинском историјском архиву у Шапцу. Бележила је изјаве бивших наставника и ученика узвећке школе, долазила до рукописа који се чувају у породичним оставштинама, у исто време користила је бројне објављене изворе, штампу, историографску и педагошку литературу”, пише Поповић. На основу тога он закључује да рукопис има елементе савесно писаног летописа пошто је информативан и садржајан.
Слично о књизи Живане Војиновић размишља и Поповићев старији колега, магистар Славко Богојевић, архивски саветник у пензији, који поред осталог у својој рецензији примећује да је “Школа у Узвећу и писменост Узвећана”, слика 30 учитеља који су током 153 године придржавали дрхтаву дечју руку при повлачењу косе танке и исписивању првог слова, и 37 учитељица које су брисале крупну дечју сузу потеклу због оцене или разбијеног колена, бележи Богојевић. Његова је оцена да је књига настала из “душа и сећања савременика”, односно и пре свега из душе и сећања ауторке на своје прве школске дане, своју школу и своје Узвеће из кога се преселила у Шабац, кад је имала 10 година.
Живана Војиновић је дуго радила у “Гласу Подриња”. Објавила је до сада више других књига. Аутор је и сценарија документарно-играног филма “Шабачки Јевреји (2011) и водича “Заточеници сећања: јеврејске сенке над Шапцем (Народни музеј Шабац 2019).
На међународном конкурсу Савеза јеврејских општина Србије рукопис “Аврамова деца”, награђен је првом наградом “Жени Лебл”(2012). А 2018. године добила је Златну значку Културно-просветне заједнице Србије, за укупан рад и допринос култури.
Доктор Радомир Ј. Поповић из Историјског института у Београду у својој рецензији за Живанину нову књигу пише између осталог да је њен напор и залагање на стварању књиге утолико важнији имајући у виду да су школске архиве махом оскудне, небрижљиво чуване, да је архивска грађа расута по бројним архивама и у оквиру архива.
Јавна захвалност потомцима
- Зашто сам написала књигу Школа у Узвећу и писменост Узвећана? Одговор је једноставан: зато што сам желела да се одужим своме родном селу и Мачви, својој првој школи, својим родитељима и свим својим прецима. Три године посветила сам истраживању и писању, уложила много рада, времена и личног новца, али, сва моја сазнања преточена у рукопис Школа у Узвећу и посменост Узвећана остали би у мојој заоставштини да штампање књиге није финансирао мој рођак Живорад Жића С. Војиновић. На томе сам му изузетно захвална, тим пре што је Узвеће на тај начин добило прву књигу о себи, свој књижевни прванац, а наши преци су извучени из мрака заборава тако да ми - као потомци - можемо јавно да им захвалимо што су се у неписменој Србији борили за писменост и пре 153 године изборили за отварање школе у Узвећу. И Жића и ја, поносни смо што је у том важном послу - како сачувани документи сведоче - један Војиновић имао веома баш важну улогу.
Књига о школи у Узвећу суочава нас и са прошлошћу и са садашњошћу, али је намењена будућности и младим генерацијама (не само Узвећана) па се надам да ће дуго живети.
Ауторка је уложила огроман труд и рад на прикупљању изворне архивске грађе у Архиву Србије, Архиву Југославије у Београду те у Међуопштинском историјском архиву у Шапцу. Бележила је изјаве бивших наставника и ученика узвећке школе, долазила до рукописа који се чувају у породичним оставштинама, у исто време користила је бројне објављене изворе, штампу, историографску и педагошку литературу”, пише Поповић. На основу тога он закључује да рукопис има елементе савесно писаног летописа пошто је информативан и садржајан.
Слично о књизи Живане Војиновић размишља и Поповићев старији колега, магистар Славко Богојевић, архивски саветник у пензији, који поред осталог у својој рецензији примећује да је “Школа у Узвећу и писменост Узвећана”, слика 30 учитеља који су током 153 године придржавали дрхтаву дечју руку при повлачењу косе танке и исписивању првог слова, и 37 учитељица које су брисале крупну дечју сузу потеклу због оцене или разбијеног колена, бележи Богојевић. Његова је оцена да је књига настала из “душа и сећања савременика”, односно и пре свега из душе и сећања ауторке на своје прве школске дане, своју школу и своје Узвеће из кога се преселила у Шабац, кад је имала 10 година.
Живана Војиновић је дуго радила у “Гласу Подриња”. Објавила је до сада више других књига. Аутор је и сценарија документарно-играног филма “Шабачки Јевреји (2011) и водича “Заточеници сећања: јеврејске сенке над Шапцем (Народни музеј Шабац 2019).
На међународном конкурсу Савеза јеврејских општина Србије рукопис “Аврамова деца”, награђен је првом наградом “Жени Лебл”(2012). А 2018. године добила је Златну значку Културно-просветне заједнице Србије, за укупан рад и допринос култури.
Љ.Ђ.
Најновији број
11. април 2024.
