Често није довољно бити одговоран, опрезан, промишљен како би се избегло нешто лоше, то је само највише што појединац може да учини, а потом да се узда у повољан сплет онога на шта нема утицаја. Некада догађаји који промене живот буду невероватнији од сваког промисла режисера фантастике...
Док је људи, биће и питања о суштинским појединостима, ма колико питања била недокучива, то неће умањити потрагу за одговорима зашто се нешто догодили или се није десило, зашто се некоме „карте поклопе“, а некоме у подели остану неспојиве комбинације. Све може бити цена нечега, али не знамо увек чега је.
Септембар се ближио крају, једнако водећи 2008. годину у истом правцу. Немања Бирманчевић, јунак наше приче, враћао се са посла у вулканизерској радњи ка свом дому у Скупљену, између те две локације има неких стотинак метара. Ходао је близу коловоза, али левом страном. Како је саобраћај фреквентан, није обраћао пажњу на дешавања иза њега, какофонија звукова мотора је уобичајена „мелодија“ саобраћајница. Од куће га је делило педесетак метара.
Немања Бирманчевић је жртва невероватно лошег склопа околности које су у секунди измениле живот. Остао је жал за нечим што није урадио, међутим одабрао је да ситуацију и прихвати и да не дозволи да га инвалидитет дефинише. Одабрао је да постигнућима оствари себе
-Иза мене се кретао камион. На једној раскрсници на пут је изашао аутмобил лоше проценивши удаљеност камиона. Није успео да пређе у потпуности на десну страну и јаче возило га је ударило и набацило на леву страну право на мене. Сећам се да сам био испред „Дрвоимпекса“, познате фирме и ту настаје прекид. Много крви сам изгубио, на тренутак сам дошао свести када су ме уносили у комби хитне помоћи, звонио је телефон у џепу, остао је неоштећен, звали су ме родитељи. Покушао сам да га извучем, али нисам могао – сећа се најтежег тренутка у животу Немања Бирманчевић, стонотенисер Стонотениског клуба за особе са инвалидитетом „Мачва“ и репрезентативац Србије.
Најпре је стигао у Шабац где су надокнадили део изгубљене крви, а потом је упућен за Београд, где је Немања у десет дана имао четири операције. Када се пробудио убрзо је постао свестан да се живот заувек изменио.
-Видео сам једну папучу поред кревета, а како сам се открио, видео сам да нема једне ноге, међутим брзо сам то прихватио као реалност. Били су ту родитељи, медицинске сестре, лекари, сви су ме бодрили, али сам и сам био психички јак. Помирио сам се са околностима и почео убрзо да размишљам шта и како даље. Нисам сумњао да и у новонасталој ситуацији постоји пут за квалитетан живот.
У Београду је на опоравку провео у збиру месец и по дана. Осим ноге имао је повреду главе услед чега је дуго био ван свести. По доласку кући, највећа подршка били су наравно родитељи, односно целокупна породица и захваљујући њима није имао проблеме да полако изгради нови живот. Одабрао је спорт као начин исказивања и употпуњавања свог живота. Пре осам година се са породицом преселио у Шабац. -Желео сам да се укључим у рад неког удружења, да остварим контакте. Чуо сам за Удружење параплегичара, јер у Шапцу не постоји Удружење ампутираца. Славиша Савић, секретар Удружења ме упутио на спорт, допао ми се стони тенис, тренирали смо у Месној заједници Жика Поповић. Напредовао сам брзо, после неколико година сам освојио Првенство Србије.
Немања Бирманчевић је жртва невероватно лошег склопа околности које су у секунди измениле живот. Остао је жал за нечим што није урадио, међутим одабрао је да ситуацију и прихвати и да не дозволи да га инвалидитет дефинише. Одабрао је да постигнућима оствари себе.
-Нисам ниједног тренутка психички пао. Када сам добио протезу, ја уопште не размишљам као да немам ногу, немам своју, али имам протезу са којом могу већину послова да радим, могу неке и без ње. Заиста сам прихватио максиму да живот иде даље, а тај живот има сасвим довољно могућности да буде квалитетан, садржајан, испуњен. Нема разлога за самосажаљењем, већ пригрлити могућности које се пружају и искористити их.
У складу са тим Бирманчевић планира да више тренира, јер га очекују спортски изазови, али и други планови.
-Добили смо новог тренера и желим појединачно, односно као клуб да остваримо још веће успехе. То је могуће само уз тренинге. Трудим се да будем максимално активан у слободно време, видећемо шта ће донети будућност – закључио је Немања.
