ПОЧЕО ЈЕ ВАСКРШЊИ ПОСТ
Ништа не бива без помоћи Божје
Сврха поста није искључиво телесно здравље. Постећи, најпре се учимо да будемо несебични, ослобођени од сујете, да благодаримо. У посту се лакше боримо са искушењима и удаљавамо од греха. Дакле, пост је само средство којим се постиже одређени циљ - да будемо отворенији за Бога и људе. To није само неједење одређене врсте хране, потребно је удружити га са молитвом да бисмо ојачали дух. Пост нас чини бољим људима, међутим, ништа не бива без помоћи Божје, каже свештеник Никола Ковачевић
Пост пред највећи хришћански празник, Васкрс, најстарији je пост у Православној Цркви. Назива се још Часни и Велики пост, како због дужине трајања, тако и због значаја који има за живот хришћана. Историјски гледано, два поста су спојена у један: Света Четрдесетница, односно, период првих четрдесет дана и „Страснa“ (страдалнa) седмицa (од Лазареве до Велике суботе), која се, једина у току године, пости строго (на води).
Зашто православни хришћани посте? Каква је сврха забране узимања одређене врсте хране, кад је сам Господ Исус Христос рекао да: „Не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека.”?
- Смисао ових речи није у негацији поста. Господ овом реченицом критикује фарисеје који су се трудили да испоштују формалне захтеве старозаветне вере, каткад и потпуно бесмислене, а занемаривали су суштину вере. Сврха поста, како то ми православни разумемо, није одрицање од хране зато што је Бог забранио да се једе (премда би нам и то могло бити сасвим довољно). Потпуно супротно, смисао одрицања од хране јесте подношење жртве, којом се учимо отворености за нешто и некога ко је изван мене, изван мојих жеља, навика и склоности. Јер Господ је заповедио да мера свега онога што чинимо буде израз љубави према Богу и ближњима. Да би се то постигло, неопходно је не затворити се у себе и своје себичне прохтеве, а храна је веома моћан символ тога: ако не једем – не живим!
Чињеница је да човек конзумира храну да би преживео. Постоји разлика у погледу строгости поста који неко узима на себе?
- У старини, пост је подразумевао крајње уздржавање од узимања хране уопште. Зато су постови били веома кратки. Данас, међутим, због слабости и инертности савременог човека, постови су много блажи по ограничењима, али су знатно дужи него у почетку. То је разлог због којег постоји неколико нивоа строгости поста. У сваком случају, суштину је могуће испунити кроз различите форме. Важно је још нагласити да се телесни пост не састоји само у узимању одређене врсте хране, него и у начину, тј. када, колико и са каквим настројењем се једе. Све то треба да буде уз благослов духовника, односно свештеника, који зна наш живот и меру нашег духовног узраста, да би нам време поста било корисно за духовно здравље и узрастање.
Савремена медицина доказала је оно што су оци цркве знали још у првим вековима ове ере, да је постити здраво?
- Пост свакако има благотворне ефекте по здравље. Пост чини да човек не буде оптерећен тежином хране, даје духу нашем полет, те бивамо способнији за много тога што нас чини људима, више него иначе. Но, сврха поста није искључиво телесно здравље. Постећи, најпре се учимо да будемо несебични, ослобођени од сујете, да благодаримо. У посту се лакше боримо са искушењима и удаљавамо од греха. Дакле, пост је само средство којим се постиже одређени циљ - да будемо отворенији за Бога и људе.
Судећи по ономе што сте рекли, пост нас чини бољим људима?
- Свакако, али не неминовно! Пост је једно од средстава да се лакше боримо са собом и сопственим греховним жељама. Ако не једем месо, то не значи аутоматски да сам добар човек, али ако ме та жртва научи да ограничавам себе, онда је то важан корак у владању над собом. Ако сам кадар да владам собом нећу тако лако дозволити себи да се огрешим о Бога, о људе, о себе самог. Међутим, ништа не бива без помоћи Божије. Пост није само неједење одређене врсте хране, потребно је удружити га са покајањем и молитвом да бисмо ојачали дух. Особито је важно учествовати на заједничким молитвама и богослужењима у цркви, наравно, колико нам време и прилике допусте.
Често чујемо да пост није само уздржање од хране, већ се ту првенствено мисли на уздржање духа од грешних мисли, жеља и поступака. Да ли нам је телесни пост, уздржање од хране, уопште потребан ако се већ свакодневно старамо да будемо добри и честити људи?
- Понекад ми се чини да, кад се говори о уздржању од свега грешног у посту, долази до својеврсне замене теза. Као да у посту треба да се уздржавамо од свега, а кад прође пост, прође и уздржање - како од хране тако и од греха! Мислим да је овакво расуђивање погрешно и врло опасно. Греха се треба клонити свагда, било да је период поста или не. Свагда се треба борити да се буде што бољи човек пред Богом, да би се благодат Божја уселила у нас. Током поста још више но иначе, јер дух због телесног уздржања бива још полетнији. Зато је пост изванредно средство у постизању узвишеног циља.
ГОСПОД МОЖЕ ДА НАС УЧИНИ СВЕТИМА
Настојање да се врлински живи, праћено смиреноумљем и свешћу о сопственој недостојности пред Богом прави је пут припреме за причешће. О томе нас најбоље поучава возглас свештеника на литургији: Светиње светима!, на шта народ одговара: Један је свет, један Господ, Исус Христос, на славу Бога Оца. Амин. То би значило: знамо да је Господ Исус Христос једини истински свет а ми нисмо. Али, учинили смо што је до нас и колико смо могли, и премда смо недостојни, примамо дар светиње као свети, трудећи се да то поверење Божије у нас оправдамо. Ако тако мислимо, Господ заиста може да нас учини светима. У томе се састоји исправна припрема за причешће.
Зашто се онда непрестано понавља да би духовно уздржање требало да буде неодвојиво од телесног?
- Због наше слабости, јер често мислимо да смо довољно учинили ако не једемо месо, млеко и јаја, па не пазимо на своје мисли, речи и поступке. На тај начин промашимо поенту, а наша жртва, због непажње, остане без плода. Зато нас Црква свагда саветује на добро делање, али и опрез. Навешћу као пример поуку аве Доротеја, великог светитеља из 7. века. Говорећи о гресима који настају због неуздржања у храни вели даље: „… треба не само да чувамо дијету (пост храном) већ и да се удаљавамо од сваког другог греха. Као што постимо утробом (стомаком), тако треба да постимо и језиком, удаљавајући се од оговарања, од лажи, од празнословља, од вређања, од гнева и сваког другог греха који настаје преко језика. Такође, треба да постимо очима, да не гледамо сујетне ствари, да нисмо дрски (погледом), да не гледамо без стида … да као нови, чисти и достојни причешћа светим тајнама, са палмовим и маслиновим гранама изађемо на сретање Господу нашем“ (алузија на Христов улазак у Јерусалим). Дакле, да се пост практикује и телом и душом, да бисмо се удостојили сусрета са Богом. Прво је неодвојиво од другог.
Пост је припрема за свето причешће, тајну у којој се сједињујемо са Христом?
- Свето Причешће је дар Божији нама, дар сусрета са живим Богом. Примајући Тело и Крв Христову у себе, постајемо светли и свети, ослобођени робовања греху и слободни за лепоту постојања упркос чињеници да обитавамо у свету који често „у злу лежи“. Да бисмо, што је могуће јасније, доживели пуноћу дара Божјег, ваља да се за тај сусрет припремамо. Међутим, припрема је данас, у свести многих, често сведена само на неколико дана строгог поста. То би било погрешно схватање припреме за причешће. Црква нас учи да је истинска припрема за причешће начин живота који водимо. Пост је саставни део тога.
Греха се треба клонити свагда, било да је период поста или не. Свагда се треба борити да се буде што бољи човек пред Богом, да би се благодат Божија уселила у нас
Зашто православни хришћани посте? Каква је сврха забране узимања одређене врсте хране, кад је сам Господ Исус Христос рекао да: „Не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека.”?
- Смисао ових речи није у негацији поста. Господ овом реченицом критикује фарисеје који су се трудили да испоштују формалне захтеве старозаветне вере, каткад и потпуно бесмислене, а занемаривали су суштину вере. Сврха поста, како то ми православни разумемо, није одрицање од хране зато што је Бог забранио да се једе (премда би нам и то могло бити сасвим довољно). Потпуно супротно, смисао одрицања од хране јесте подношење жртве, којом се учимо отворености за нешто и некога ко је изван мене, изван мојих жеља, навика и склоности. Јер Господ је заповедио да мера свега онога што чинимо буде израз љубави према Богу и ближњима. Да би се то постигло, неопходно је не затворити се у себе и своје себичне прохтеве, а храна је веома моћан символ тога: ако не једем – не живим!
Чињеница је да човек конзумира храну да би преживео. Постоји разлика у погледу строгости поста који неко узима на себе?
- У старини, пост је подразумевао крајње уздржавање од узимања хране уопште. Зато су постови били веома кратки. Данас, међутим, због слабости и инертности савременог човека, постови су много блажи по ограничењима, али су знатно дужи него у почетку. То је разлог због којег постоји неколико нивоа строгости поста. У сваком случају, суштину је могуће испунити кроз различите форме. Важно је још нагласити да се телесни пост не састоји само у узимању одређене врсте хране, него и у начину, тј. када, колико и са каквим настројењем се једе. Све то треба да буде уз благослов духовника, односно свештеника, који зна наш живот и меру нашег духовног узраста, да би нам време поста било корисно за духовно здравље и узрастање.
Савремена медицина доказала је оно што су оци цркве знали још у првим вековима ове ере, да је постити здраво?
- Пост свакако има благотворне ефекте по здравље. Пост чини да човек не буде оптерећен тежином хране, даје духу нашем полет, те бивамо способнији за много тога што нас чини људима, више него иначе. Но, сврха поста није искључиво телесно здравље. Постећи, најпре се учимо да будемо несебични, ослобођени од сујете, да благодаримо. У посту се лакше боримо са искушењима и удаљавамо од греха. Дакле, пост је само средство којим се постиже одређени циљ - да будемо отворенији за Бога и људе.
Судећи по ономе што сте рекли, пост нас чини бољим људима?
- Свакако, али не неминовно! Пост је једно од средстава да се лакше боримо са собом и сопственим греховним жељама. Ако не једем месо, то не значи аутоматски да сам добар човек, али ако ме та жртва научи да ограничавам себе, онда је то важан корак у владању над собом. Ако сам кадар да владам собом нећу тако лако дозволити себи да се огрешим о Бога, о људе, о себе самог. Међутим, ништа не бива без помоћи Божије. Пост није само неједење одређене врсте хране, потребно је удружити га са покајањем и молитвом да бисмо ојачали дух. Особито је важно учествовати на заједничким молитвама и богослужењима у цркви, наравно, колико нам време и прилике допусте.
Често чујемо да пост није само уздржање од хране, већ се ту првенствено мисли на уздржање духа од грешних мисли, жеља и поступака. Да ли нам је телесни пост, уздржање од хране, уопште потребан ако се већ свакодневно старамо да будемо добри и честити људи?
- Понекад ми се чини да, кад се говори о уздржању од свега грешног у посту, долази до својеврсне замене теза. Као да у посту треба да се уздржавамо од свега, а кад прође пост, прође и уздржање - како од хране тако и од греха! Мислим да је овакво расуђивање погрешно и врло опасно. Греха се треба клонити свагда, било да је период поста или не. Свагда се треба борити да се буде што бољи човек пред Богом, да би се благодат Божја уселила у нас. Током поста још више но иначе, јер дух због телесног уздржања бива још полетнији. Зато је пост изванредно средство у постизању узвишеног циља.
Настојање да се врлински живи, праћено смиреноумљем и свешћу о сопственој недостојности пред Богом прави је пут припреме за причешће. О томе нас најбоље поучава возглас свештеника на литургији: Светиње светима!, на шта народ одговара: Један је свет, један Господ, Исус Христос, на славу Бога Оца. Амин. То би значило: знамо да је Господ Исус Христос једини истински свет а ми нисмо. Али, учинили смо што је до нас и колико смо могли, и премда смо недостојни, примамо дар светиње као свети, трудећи се да то поверење Божије у нас оправдамо. Ако тако мислимо, Господ заиста може да нас учини светима. У томе се састоји исправна припрема за причешће.
Зашто се онда непрестано понавља да би духовно уздржање требало да буде неодвојиво од телесног?
- Због наше слабости, јер често мислимо да смо довољно учинили ако не једемо месо, млеко и јаја, па не пазимо на своје мисли, речи и поступке. На тај начин промашимо поенту, а наша жртва, због непажње, остане без плода. Зато нас Црква свагда саветује на добро делање, али и опрез. Навешћу као пример поуку аве Доротеја, великог светитеља из 7. века. Говорећи о гресима који настају због неуздржања у храни вели даље: „… треба не само да чувамо дијету (пост храном) већ и да се удаљавамо од сваког другог греха. Као што постимо утробом (стомаком), тако треба да постимо и језиком, удаљавајући се од оговарања, од лажи, од празнословља, од вређања, од гнева и сваког другог греха који настаје преко језика. Такође, треба да постимо очима, да не гледамо сујетне ствари, да нисмо дрски (погледом), да не гледамо без стида … да као нови, чисти и достојни причешћа светим тајнама, са палмовим и маслиновим гранама изађемо на сретање Господу нашем“ (алузија на Христов улазак у Јерусалим). Дакле, да се пост практикује и телом и душом, да бисмо се удостојили сусрета са Богом. Прво је неодвојиво од другог.
Пост је припрема за свето причешће, тајну у којој се сједињујемо са Христом?
- Свето Причешће је дар Божији нама, дар сусрета са живим Богом. Примајући Тело и Крв Христову у себе, постајемо светли и свети, ослобођени робовања греху и слободни за лепоту постојања упркос чињеници да обитавамо у свету који често „у злу лежи“. Да бисмо, што је могуће јасније, доживели пуноћу дара Божјег, ваља да се за тај сусрет припремамо. Међутим, припрема је данас, у свести многих, често сведена само на неколико дана строгог поста. То би било погрешно схватање припреме за причешће. Црква нас учи да је истинска припрема за причешће начин живота који водимо. Пост је саставни део тога.
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
