Инфо

25. март 2021.25. мар 2021.
Фото: гаел Марциоу (ipttc.org)

Фото: гаел Марциоу (ipttc.org)

Победа над судбином – Митар Паликућа (7)

Борба због себе и најближих

Много планова, снова заустављено 15. августа 2001. године. Крај једне каријере означио почетак друге. Прихватио истину, одбацио лажну наду и започео други пут не мењајући суштинске одлуке. Породица највећи трофеј. Много могућности за квалитетан живот
Припремао се ондашњи српсколигаш Мачва за нови поход ка вишем рангу. Лета 2001. године у Мајуру је одигран пријатељски меч истоименог зонаша и Шапчана. Мајурци су „разбили“ Мачву 5:1, а троструки стрелац био је Митар Паликућа, дете Мачве. Успостављени су контакти и Паликућа је договорио све са клубом својих почетака да поново обуче драги дрес и помогне у амбициозним намерама.
Српска лига није професионални ранг и талентовани офанзивац за живот зарађује у Војсци, досегао је чин подофицира. Петнаестог дана августа седео је на месту сувозача у повратку са задатка. Војно возило је слетело с пута на потезу Ужице - Кадињача, уследило је превртање и „прекид филма“.

Фото: фб профил


-Возач је повредио врат, срећом нису у питању биле тешке повреде, возило је поправљено и враћено касније у употребно стање. Нажалост, ја сам претрпео тешке повреде кичме. Опоравак делимични је био могућ, али не и повратак могућности хода – сећа се Митар Паликућа, данас сјајни параолимпијац, бронзани олимпијски одликаш, освајач медаља са свих највећих стонотениских такмичења за особе са нвалидитетом, неприкосновен у Србији и узданица репрезентације читаву деценију.

Био сам киван помало, опхрван питањима зашто баш мени, зашто ја, међутим увек сам био неко ко има позитиван однос према животу. Схватио сам да је стање непроменљиво, нисам желео да гајим било какву лажну наду, црним мислима нисам дао да допру до свести и почео сам да сагледавам могућности у новим околностима


У тренутку удеса, несрећа се догодила одличном фудбалеру са потенцијалом наступа у савезном рангу.
-Много сам волео фудбал, почео сам као ученик петог разреда у Мачви, после војне школе сам се вратио, још жалим што нисам пружио колико сам могао у „црвено-црном“, били смо надомак Друге лиге, елиминисани смо у баражу. Пре поменуте несреће, имао сам још један удес где сам повредио колено, изгубио сам препознатљиву брзину, што је успорило напредак. Мислим да сам се индивидуалним радом приближио некадашњем нивоу, био сам најбољи стрелац ОФК Мајура годину раније, али је живот хтео другачије...
Почео је нови век и на новом, нежељеном, још мање планираном почетку нашао се наш Митар. Саопштена му је најтежа, нажалост непроменљива истина, уз много времена да размисли, јер је прикован за кревет, уз могућност покретања само горњих екстремитета и главе. Баш моменти тишине, уз осећај да више ништа неће бити исто прете да одвуку пут мрака.
-Био сам киван помало, опхрван питањима зашто баш мени, зашто ја, међутим увек сам био неко ко има позитиван однос према животу. Спорт ме је привукао, јер подржава борбу и та свест ми је била круцијална у најтежим тренуцима. Схватио сам да је стање непроменљиво, нисам желео да гајим било какву лажну наду, црним мислима нисам дао да допру до свести и почео сам да сагледавам могућности у новим околностима.
Наравно, тешко да би остварио такав тријумф да није имао подршку људи чију енергију је осећао као истинску снагу.

Фото: фб профил


-Породица и пријатељи су ме окружили и пружили највећи подстрек. У том тренутку схватате да морате бити и одговоран човек. Много људи се на све начине труди да вас охрабри, подупре у свим жељама и летаргија, још горе депресија, не вуче само вас, већ у тај вир вучете све који су ваши савезници у борби. Они то нису заслужили и преломите да борба нема алтернативу.
Опоравак од повреда које је Паликућа задобио траје читав живот, а први период био је двогодишњи и он је, према мишљењу струке, најважнији у физичком, посебно психичком смислу.
-Нисам никада био љубитељ стагнације уз рачунар, телевизор, волим покрет. Желео сам да изађем после опоравка, у колицима, али да будем на ваздуху, видим људе, упознајем свет из друге перспективе. Свест се тих година мењала код становништва, што је такође помогло. Одбацио сам самосажаљење и нисам дозвољавао другима да ме сажаљевају. Убрзо сам сазнао за Удружење параплегичара, учланио сам се са жељом за дружењем, а онда сам загрлио могућности бављења спортом као новог квалитета и повратка старог испуњавајућег осећаја такмичења.

Две стазе до врха
Митар Паликућа 2000. године добио је у данас најстаријем и најдуговечнијем спортском избору у Србији. избору „Гласа Подриња“, признање за најбољег фудбалера нашег краја. Био је онда на врху, судбина је наредила нови почетак и потом је у истом избору два пута био најбољи спортиста Подриња, уз две титуле најбољег у категорији спортиста особа са инвалидитетом. Јединствен случај некога ко је досегао спортски врх на два начина.


Митар је најпре одабрао стрељаштво, убеђен да је то прави избор једног бившег војног лица. Све је другачије из седећег положаја, није се прославио, те је без превеликих очекивања заиграо стони тенис. За свега неколико година од првог тренинга досегао је репрезентативни позив и медаљу на Светском првенству. На светској ранг листи је добио место и на Параолимпијским играма у Лондону 2012, није отишао, јер је позивница додељена домаћем такмичару, али је „наплатио“ то у Рију освајањем параолимпијске бронзе. У међувремену и после освајао је одличја на Светским и Европским првенствима у више наврата, обезбедивши визу и за Токио овог септембра.
-Пронашао сам се у стоном тенису, али сам се трудио да живот не посветим само једној активности. Сви успеси на терену више вреде када сам се остварио и породично. Супруга Милица и деца су највећа подршка и радост, већа од свих трофеја и медаља.
Паликућа данас живи у Новом саду, наступа за клуб „Спин“ где је прешао из шабачке „Мачве“, стонотениског клуба, међутим остао је члан Удружења параплегичара Мачванског округа одакле је почео његов други спортски успон.
-Имамо значајан број чланова, различитим активностима смо многе подстакли на борбу, нажалост, знам да је још много са сличним судбинама који су затворени у четири зида. Разумем тај страх од тога како ће их људи прихватити и најтеже је наћи праве речи које ће начинити промену. Уколико мој савет нешто значи, позивам их да пруже шансу животу, времена се мењају и многе могућности су доступне, толико опција да се изгради квалитетан, испуњен дан, месец, година, деценије – поручује на крају разговора велики спортиста и човек, један од најбољих стонотенисера планете, Митар Паликућа.
Д. Благојевић

Најновији број

17. јун 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa