Белка између два света

Постоје људи који као да су изашли из оне латинске изреке „Човек је човек вук“, али има и оних других којима је човек човеку дар. Који воле не воле само људе, него и животиње, природу, целокупно творевину Божју.

У невеликој, али пространој кући у Касарским ливадама, живи Марко Деспотовић са мајком Миланком Мијатовић.

Бави се пољопривредом и сточарством. За петнаест година, колико рекреативно вози бицикл, пропутовао је скоро целу Србију. Воли све што је живо, каже Марко.

Фото: Глас Подриња, Марко Деспотовић

Да је заиста тако, доказује чињеница да је одгајио јагње у својој кући. Када је овца угинула на порођају, знао је да јагње нема много шансе. Донео га је у торбици из Богосавца, где има мали имање.

- Сажалио сам се. Знао сам да ће угинути ако остане тамо, без мајке, било је хладно. Кад сам је довео кући, јако се разболела. Одвео сам је код ветеринара, где је десет дана примала инфузију. После треће се огласила. Тада сам знао да ће преживети.

„Морали смо да је одведемо међу њене, била је већ велика, природно је да буде са њима, није њен живот људски. Никада више не бих ово поновила. Веже се човек, после је тешко.“

Белка, од миља Цокана, била је упорна у намери да оздрави и живи. Рођени борац. Остала је код Марка целих седам месеци.

- Ставили смо сунђер, импровизовали кревет у предсобљу, где је спавала. То је било њено место, али се слободно кретала по кући као да је члан породице. Када би неко дошао у посету, повлачила се. Мислим да се стидела.

„Да Бог да ојагњила два јагњета, рекао је свештеник Иван кад је дошао да свети водицу за славу“, а Марко је желео само да остане жива и да, кад дође време, оде међу своје.

Фото: Глас Подриња, Миланка Мијатовић

- Много се везала за нас, посебно за мене, али је већ порасла велика и одвео сам је у Богосавац, да буде у свом друштву.

Међутим, то сам Белком не иде баш лако. „Почовечила се“. Ни док је била код њих није баш била сигурна ког је рода. Када би је Миланка одвела код комшинице, није реаговала на овце које су блејале у близини, стајала би поред терасе и чекала да комшинице попију кафу, а она добије свој плазма кекс. Када би мајка и син гледали телевизију, она би немо пратила програм.

- Требало је имати времена и стрпљења да је васпитамо. Своје потребе обављала је на предвиђеном месту. Устајао сам сваке ноћи по четири пута да јој дам да једе, што није било лако, али навикао сам. Кад јој кажем: „Хајде сада да спаваш“, она би легла. Све је разумела.

Фото: Глас Подриња

Када би дошло време за ручак, Цокана је следила звук звецкања посуђа и долазила до стола. Онда би јој Марко давао корицу хлеба. У почетку је пила млеко, као и свака беба.

- Најбоље је било кад смо је хранили на флашицу и давали јој најпре млеко у праху, а после кравље у флаши од пива, на чијем врху смо стављали цуцлу. У два минута би сручила млеко из пивске флаше.
Као и сваки кућни љубимац, и Белка је имала своје недостатке. Пошто се слободно кретала по кући, успут би грицнула шта би јој се свидело, понекад џемпер, мајицу или завесу. Ствар укуса. Укућани тек сада, уз смех, откривају кругове на одећи.

- Сада је велика. Кад одем да обиђем овце, она је само поред мене, ништа не могу да урадим без ње. Везала се за мене, каже Марко, а мајка додаје: „Пре неки дан сам отишла у Богосавац да је видим, а она ме гледа и само што не каже: Где си ти до сад била?“
Како ли се уклопила са новим друштвом, питали смо се. Постојала је могућност да је бојкотују.

„Код комшије овце блеје, она не реагује, гледа где смо ми. Изведемо је напоље, али она ништа. Ми беремо малину, она нас чује и кад види да одмакнемо, дође и помало брсти малину, ми је пустимо, не може обрстити не знам колико... Везала се, није имала никог осим нас.“

- Неће. Полако, научиће. Нити оне дирају њу, нити она њих. Још увек се одваја, бежи. Више се осећа као човек, него као овца, каже Миланка.
Белка између два света, помислили смо.

- За овце важи мишљење да су глупе, али то није истина. Видео сам како једно јагње може да буде интелигентно. Има свој пут као свако живо биће, закључује Марко.