РЕШИМО ПРОБЛЕМ НАПУШТЕНИХ УЛИЧНИХ ПАСА ( 7. део)
Прихватилишта нису трајно решење
Већина Прихватилишта за напуштене псе у Србији имају веома лошу репутацију. Животиње у њима живе и умиру на најсуровији могући начин. Закон је јасан по питању услова која Прихватилишта морају испунити, али закон се не поштује. Разлог је углавном недостатак воље надлежних органа да се ухвате у коштац са овом запуштеном темом. Решења постоје и она захтевају стручно и системско вођење, то је заједнички интерес свим људима без обзира да ли јесу или нису љубитељи кућних љубимаца. То је питање културе и здравља читавог живог света.
Где је корен проблема?
Први у линији одговорности су власници паса који не поштују законске мере и без икакве контроле третирају псе као предмете које могу узети или избацити по жељи. Звучи претерано али то је истина са којом се суочавамо свакодневно. Пси се узимају зато што су као штенци занимљиви деци, а када са њима треба радити, неговати их и одвести ветеринару, често се проблем реши избацивањем пса на улицу у други град, неко друго место или дивљину. Када пси остаре неки власници не желе да се баве њима већ само да их се реше по кратком поступку. Када лоше третирају пса, а пас као емотивно биће покаже узнемиреност, избаце га под изговором да са псом нешто није у реду. Власници не чипују своје псе иако је то Законом прописано, јер би на тај начин морали одговарати за нехумано понашање и оптерећивање града избацивањем пса на улицу. Све ово им је дозвољено јер не постоји радно тело на локалном нивоу које ће се бавити овим проблемом, не плаћају се казне нити их било ко позива на одговорност.
Повремени случај где се појави комунална полиција је само спорадична акција без системског приступа. Не постоји јединствена база података власничких паса јер највећи број није прошао процес чиповања и стерилизације пса, као и узимања података власника. Неопходно је да се започне таква акција и она би решила велики број проблема.
Прихватилиште у Шапцу свакодневно прима огроман број захтева грађана да се пси који слободно шетају градом склоне, људи желе безбедне улице и не занима их то што су пси избачени од стране људи, што ни пси не желе да буду на улици, гладни без дома, истраумирани и повређени. Грађане не занима власник који их је избацио, не занима их зашто нико не одговара за кршење Закона. Занима их само сопствени проблем. Често у Прихватилиште стижу позиви власника који траже да неко збрине њиховог пса јер не желе више да брину о њему, а образложење им је да се селе на другу адресу и немају услове, да је пас постао агресиван па се плаше и сличне измишљене приче.
Како изгледа тренутна ситуација у Прихватилишту у Шапцу?
Прихватилиште има капацитете да збрине око 150 паса и при томе само око 100 паса на мало дужи период од месец дана. Осталих педесетак се највише могу задржати месец дана јер не постоје хумани услови за трајније збрињавање. То је према Закону, а на терену је другачије. Тренутни притисак на Прихватилиште је премашио сваку меру и у њему има скоро 200 паса који се нажалост сукобљавају на свакодневном нивоу због прекобројности, амбуланта је пуна повређених паса и сасвим је јасно да ово не сме бити пракса. Раније се у Шапцу проблем “решавао” убијањем паса на суров начин етаназирањем директно у Прихватилишту, те се од ухваћених око 600 паса годишње убијало у Прихватилишту око 500. Та стравична пракса је укинута у последњих 20 месеци од како као грађани тражимо да Шабац буде на мапи цивилизованих заједница у 21. веку. Не само што је поражавајуће за сваког пристојног човека да се било који проблем решава убијањем, већ тако нешто и не доноси трајне резултате. Дакле број паса на улици се не може решавати простим убијањем у Прихватилишту, нити оно има Законску основу да буде губилиште за псе. Постоји интелигентан и хуман начин, као и стручна лица која имају добре предлоге као основу на којој се може темељити трајно решење проблема.
Др вет.мед Александар Дрљачић је припремио Програм који заокружује решавања целокупног проблема на тему напуштених паса и Прихватилишта у Шапцу, за који се надамо да ће надлежни узети у разматрање. Између осталог у Програму је указано и на следеће:
..“ Метод дуготрајног затварања паса у Прихватилишта (до удомљење или до смрти) показао се И апсолутно неефикасним у свим виталним сферама, како у контроли бројности напуштених паса, тако и у контроли ширења заразних болести (са посебним освртом на зоонозе), безбедности људи и економској оправданости (скуп, неефикасан). Поред тога, у садашњем градском Прихватилишту нису изгражени капацитети за смештај предвиђени Програмом из 2011., нити је урађено у складу са законском регулативом, тако да не задовољава потребе смештених животиња..”
Хумано, исплативо решење постоји а то је поштовање и примена Закона о добробити животиња и Закона о Прихватилиштима, ЦНР програм, јединствена база података са чипованим и стерилисаним псима као и подаци о њиховим власницима.
Где је корен проблема?
Први у линији одговорности су власници паса који не поштују законске мере и без икакве контроле третирају псе као предмете које могу узети или избацити по жељи. Звучи претерано али то је истина са којом се суочавамо свакодневно. Пси се узимају зато што су као штенци занимљиви деци, а када са њима треба радити, неговати их и одвести ветеринару, често се проблем реши избацивањем пса на улицу у други град, неко друго место или дивљину. Када пси остаре неки власници не желе да се баве њима већ само да их се реше по кратком поступку. Када лоше третирају пса, а пас као емотивно биће покаже узнемиреност, избаце га под изговором да са псом нешто није у реду. Власници не чипују своје псе иако је то Законом прописано, јер би на тај начин морали одговарати за нехумано понашање и оптерећивање града избацивањем пса на улицу. Све ово им је дозвољено јер не постоји радно тело на локалном нивоу које ће се бавити овим проблемом, не плаћају се казне нити их било ко позива на одговорност.
Повремени случај где се појави комунална полиција је само спорадична акција без системског приступа. Не постоји јединствена база података власничких паса јер највећи број није прошао процес чиповања и стерилизације пса, као и узимања података власника. Неопходно је да се започне таква акција и она би решила велики број проблема.
Прихватилиште у Шапцу свакодневно прима огроман број захтева грађана да се пси који слободно шетају градом склоне, људи желе безбедне улице и не занима их то што су пси избачени од стране људи, што ни пси не желе да буду на улици, гладни без дома, истраумирани и повређени. Грађане не занима власник који их је избацио, не занима их зашто нико не одговара за кршење Закона. Занима их само сопствени проблем. Често у Прихватилиште стижу позиви власника који траже да неко збрине њиховог пса јер не желе више да брину о њему, а образложење им је да се селе на другу адресу и немају услове, да је пас постао агресиван па се плаше и сличне измишљене приче.
Како изгледа тренутна ситуација у Прихватилишту у Шапцу?
Прихватилиште има капацитете да збрине око 150 паса и при томе само око 100 паса на мало дужи период од месец дана. Осталих педесетак се највише могу задржати месец дана јер не постоје хумани услови за трајније збрињавање. То је према Закону, а на терену је другачије. Тренутни притисак на Прихватилиште је премашио сваку меру и у њему има скоро 200 паса који се нажалост сукобљавају на свакодневном нивоу због прекобројности, амбуланта је пуна повређених паса и сасвим је јасно да ово не сме бити пракса. Раније се у Шапцу проблем “решавао” убијањем паса на суров начин етаназирањем директно у Прихватилишту, те се од ухваћених око 600 паса годишње убијало у Прихватилишту око 500. Та стравична пракса је укинута у последњих 20 месеци од како као грађани тражимо да Шабац буде на мапи цивилизованих заједница у 21. веку. Не само што је поражавајуће за сваког пристојног човека да се било који проблем решава убијањем, већ тако нешто и не доноси трајне резултате. Дакле број паса на улици се не може решавати простим убијањем у Прихватилишту, нити оно има Законску основу да буде губилиште за псе. Постоји интелигентан и хуман начин, као и стручна лица која имају добре предлоге као основу на којој се може темељити трајно решење проблема.
Др вет.мед Александар Дрљачић је припремио Програм који заокружује решавања целокупног проблема на тему напуштених паса и Прихватилишта у Шапцу, за који се надамо да ће надлежни узети у разматрање. Између осталог у Програму је указано и на следеће:
..“ Метод дуготрајног затварања паса у Прихватилишта (до удомљење или до смрти) показао се И апсолутно неефикасним у свим виталним сферама, како у контроли бројности напуштених паса, тако и у контроли ширења заразних болести (са посебним освртом на зоонозе), безбедности људи и економској оправданости (скуп, неефикасан). Поред тога, у садашњем градском Прихватилишту нису изгражени капацитети за смештај предвиђени Програмом из 2011., нити је урађено у складу са законском регулативом, тако да не задовољава потребе смештених животиња..”
Хумано, исплативо решење постоји а то је поштовање и примена Закона о добробити животиња и Закона о Прихватилиштима, ЦНР програм, јединствена база података са чипованим и стерилисаним псима као и подаци о њиховим власницима.
Волонтери Прихватилишта за псе града Шапца
Најновији број
18. април 2024.
