Знањем до специјализације, срцем до Шапца

Одличан просек омогућио јој је да као један од 100 најбољих дипломаца свих медицинских факултета у Србији може да бира специјализацију. Љубав према колеги Алекси довела ју је у Шабац, где планира своју будућност.

Др Светлана Ранђеловић, рођена Београђанка, једна је од петоро младих лекара који су појачали Општи Болницу “Др Лаза К. Лазаревић” у Шапцу. Неуобичајен пут, јер углавном Шапчани који заврше факултет у Београду тамо и остану. Светлана је свог будућег супруга упознала на четвртој години факултета, а уз њега је заволела и Шабац.

-Почела сам још тада да долазим у Шабац и док сам упознавала град, његову историју и традицију, могла сам себе да замислим да живим овде. Град је мирнији од Београда. Свуда могу да стигнем пешке. Задовољна сам како ме је прихватио колектив са којим радим, каже Светлана.

Знање, али и емпатија
Светлана каже да јој је један од најдражих комплимената које је добила од пацијената да “лечи причом”.
-Бити добар лекар не значи само имати много знања из медицине, него је важна и емпатија према пацијентима. Емпатија и знање морају ићи једно са другим, да би се лекар могао назвати добрим и савесним, истиче Светлана.

Министар здравља и лекари са којима је била на разговору када је добила награду, такође су били изненађени њеним избором. Ипак, Светлана сматра да у професионалном смислу и у Шапцу може да напредује подједнако добро као и у Београду.

-Зависи од особе колику жељу за учењем, усавршавањем и напредовањем има. Шабачка болница има јако квалитетне лекаре. Знам како раде лекари у Београду и када направим паралелу са Шапцем нема разлике у професионалном смислу. Мени је важно да имам прилику да лечим људе, а да ли ћу то радити у Београду или Шапцу свеједно је. Жеља за усавршавањем је индивидуална, а ја сам спремна да стичем нова знања. Волим да учим и један од разлога зашто сам изабрала медицину је тај што ништа није статично, стално се нешто дешава и стално имамо нека нова сазнања. Да би неко био добар лекар мора непрестано да се усавршава, истиче наша саговорница.

У Шапцу као код куће
-Град сам упознала, али још увек учим улице. Свиђа ми се Стари град, Позориште... Све ми је близу и на дохват руке. Осећам се као у свом граду, каже Светлана.

Факултет је завршила 2020. године и одмах потом обавила и приправнички стаж у Београду. Након тога је дошла у Шабац и пријавила се да волонтира и то на инфективном одељењу. Одмах је “бачена у ватру” и ушла у борбу са непријатељем који је био изазов и за лекаре са вишедеценијским искуством.

-Почела сам да радим када је било најтеже. Пре тога сам разговарала са докторкама које раде на инфективном, начелницом др Снежаном Михаиловић и др Миром Гајић, која је на специјализацији. Оне су ми усмено предочиле шта ме чека, шта се од мене очекује и шта бих требала да радим. Међутим, једно је теорија, а нешто сасвим друго пракса. Када сам почела био је огроман броја пацијената и морала сам да се ослањам на себе и црпим унутрашњу снагу да бих посао обавила како треба. Било је јако тешко и у једном тренутку је дошло до велике експанзије броја прегледа, хоспитализација и смртних исхода.

Тешко је било и радити под скафандером, некада није било могуће отићи ни у тоалет. Верујем да сам се добро снашла, а то су ми рекле и колеге. Нисам дуго волонтирала. Колеге и директор су препознали моје залагање, закључили су да задовољавам радне критеријуме и након кратког времена сам добила уговор на одређено време, наводи Светлана.

Убрзо је уследио позив који је желела, надала му се, али је опет била пријатно изненађена када је стигао. Министарство здравља последњих неколико година награђује најбоље диполомце медицинских факултета у Србији специјализацијом по жељи. Светлана је са просеком 9,63 била међу њима.

-Када сам чула за тај програм, већ сам могла да се замислим у њему. Желела сам и надала се да ћу бити међу 100 најбољих. Било је тешко достићи добар просек. Захтевало је много одрицања, непроспаваних ноћи, за све друге активности остајало је јако мало времена. Градиво је обимно и потребно је много учења. Ипак, сада када видим где сам и упоредим са свим што сам прошла схватим да је вредело и да се труд исплатио, каже Светлана.

Шабачкој Болници пет лекара и најсавременије санитетско возило
Светлана је била међу укупно 530 дипломаца медицине који су недавно, на свечаној церемонији, у палати “Србија” на Новом Београду добили уговоре о раду. Догађају су присутвовали председница Владе Србије, министар здравља и директори здравствених установа.
Поред кадровског појачања од пет нових лекара, шабачка Општа болница том приликом је добила и ново, најсавременије санитетско возило које, поред стандардне, садржи и комплетну опрему за реанимацију.

Изабрала је интерну медицину за специјализацију. Жеља јој је да јој кардиологија буде субспецијализација.

-Интерна медицина ми није била примарна жеља током студирања. Свака грана медицине је атрактивна на свој начин и свако може да се пронађе у нечему. Мени је била занимљива и педијатрија, као и судска медицина. Интерну смо имали у четвртој години и јако ми се допала. Волела бих да субспецијализирам кардиологију и надам се да ћу испунити и тај циљ. Радује ме што ће се у Шапцу остварити идеја о увођењеу интервентне кардиологије, која подразумева да ће пацијенти овде бити и дијагностички и терапијски обрађени и да неће морати да иду нигде даље. Тиме ће се здравство у Шапцу подићи на виши ниво.

Срећна сам због изградње нове болнице, која ће бити савремена и услови за рад и напредовање лекара ће бити бољи, а самим тим ће и пацијенти имати боље услове за лечење, истиче Светлана.
Често и слободно време користи да стиче нова знања из медицине. Широких погледа, не ограничава се само на савремену, западну медицину.

-Јако ме занима природна медицина, али и друге врсте медицине. На основу свега што сазнам волим сама да доносим закључке и да размишам о томе шта би још могло да се ради у савременој медицини, како би се олакшало лечење пацијената, али и шта би могло да се примени у дијагностици. Поред тога, волим да шетам, да одем у биоскоп, гледам филмове са будућим супругом. Природа ме покреће и даје ми снагу. Велики део живота сам провела у Новој Вароши, надомак Златара, код бабе и деда са мајчине стране. Такође, волим и да слободно време проводим у разговору са пријатељима. Пријатеље у Шапцу сам стекла и међу лекарима и међу медицинским сестрама. Колектив ме је одлично прихватио и сигурна сам да сам стекла трајна пријатељства, каже наша саговорница.

Открива нам и да јој је будући супруг тренутно у Бањи Ковиљачи, јер жели да субспецијализира дечју физијатрију које у Шапцу нема.

Редовно се чује и виђа са породицом која је остала у Београду, а иако нико од њих није медицински радник Светлана је још од најранијег детињства желела да лечи људе. Једна од првих играчака био јој је стетоскоп и од тада следи свој сан.