Фото: "Глас Подриња"
Душан Благојевић, новинар “Гласа Подриња” добитник признања “Цвет једнакости”
Животне приче које инспиришу
„На „Цвет једнакости“ гледам као круну на претходни рад и сарадњу са особама са инвалидитетом. Почело је све још док сам радио као телевизијски новинар и само је настављено у штампаним медијима кроз различите форме. Од првог сусрета сам осетио колико позитивне енергије и животне снаге они носе у себи и трудио сам се да у сваком тренутку фокус текстова не буде на неком догађају или околностима, већ на томе што они носе у себи“, рекао је Душан Благојевић, новинар “Гласа Подриња”
Душан Благојевић, наш колега и новинар “Гласа Подриња”, свеукупни је победник конкурса “Цвет једнакости” за најбољи новинарски прилог који организује Удружење дистрофичара Златиборског округа.
Жири је једногласно донео одлуку да Душан буде лауреат за текст под називом „Борба због себе и најближих“ у категорији штампани медији, као и у свим другим категоријама (штампа, радио, телевизија и интернет медији).
Како се наводи у образложењу, признање је додељено, јер “Читајући овај текст, у потпуности се губи осећај да се чита ради жирирања, већ са искреним занимањем за Митрову животну причу о осцилацијама среће, патње, туге и на крају, победе. У ери „новинарства на клик“, овакви текстови – професионални, занатски коректни и надасве људски, враћају веру у писану реч. Због емоције, професионализма и приступа извештавању о особи са инвалидитетом без тако уобичајене патетике, овај текст је жири једногласно изабрао за најбољи, не само у категорији штампани медији, већ и као целокупног победника конкурса Цвет једнакости.”
О импресијама поводом признања, извештавању о особа са инвалидитетом и изазовима новинарског посла разговарали смо са награђеним колегом Благојевићем.
Ово ти је прва награда у новинарској каријери, али не и прво признање с обзиром да си више пута добијао признања за литерарни рад, а истовремено имаш и национално атлетско одличје.
-Није прва, али је прва у хијерархији. На „Цвет једнакости“ гледам као круну на претходни рад и сарадњу са особама са инвалидитетом. Почело је све још док сам радио као телевизијски новинар и само је настављено у штампаним медијима кроз различите форме. Од првог сусрета сам осетио колико позитивне енергије и животне снаге они носе у себи и трудио сам се да у сваком тренутку фокус текстова не буде на неком догађају или околностима, већ на томе што они носе у себи. Верујем да је статуета доказ да сам бар донекле успео у томе и то ме чини поносним.
Награђени текст је један из серијала „Победа над судбином“ реализованог током марта и априла претходне године где си у више наставака представио животне приче особа са инвалидитетом.
-То је фељтон који је чинило девет разговора или како више волимо да кажемо животних прича особа са различитим облицима инвалидности, који су остварили бројне победе, али и ону кључну, победу над судбином. Код неких је инвалидитет урођен, код друге је најгори сплет околности морала да изнова гради живот у новим околностима и успели су у томе. Имали су два пута пред собом, самосажаљење и борбу, изабрали су тежи. То су људи који су махом створили породице, остварили каријере, стекли образовање, постигли успехе недостижне за многе и само подаци о ономе што су постигли изазивају дивљење. Митар је један од њих, увек кажем врхунски спортиста, још бољи човек. О каквој личности се ради довољно је рећи да је био фудбалер, голгетер, великог потенцијала, осуђен је на колица не својом грешком, али је пратио спортски сан и за једну деценију стигао од првог тренинга у Шапцу до параолимпијске медаље у Рију.
Колико су у медијима заступљене особе са инвалидитетом и на који начин се најчешће извештава о њиховим активностима, указује на њихове проблеме и истичу постигнућа?
-Како сам рекао и на додели, нису довољно заступљени и увек је то најчешће успутно. Углавном се извештава са догађаја које удружења особа са инвалидитетом организују, евентуално се спомену на међународни дан и то је све. Неретко уколико се временски догађаји поклапају, ни њих не испрате. Трудимо се у „Гласу Подриња“ да буде другачије. Моја жеља је да особе са инвалидитетом не буду видљиве само на тај начин, већ да се о њима, њиховим проблемима и успесима редовно извештава, јер опет кажем да они носе приче које инспиришу све и указују на прави приступ животу за свакога.
Новинарство се константно суочава са бројним изазовима и сваки дан је новинар у борби да опстане и остане не изневеривши себе и људе који тај медиј прате.
Цвет једнакости
На конкурсу “Цвет једнакости” награђују се прилози објављени у медијима од националног, регионалног и локалног значаја који промовишу активности, права и достигнућа особа са инвалидитетом.
Конкурс је део манифестације “Кикини дани” установљени у сећање на Тијану Петровић Кику дугогодишњу портпаролку Удружења и активисткињу за права особа са инвалидитетом.
-Једна од најпотцењенијих професија у јавности. Никада није било више „новинара“ који су својим радом срозали професију, а конзументи махом све изједначавају са оним најгорима у нашој бранши. Створена је слика да свако може и још горе да свако уме да ради, те да је довољно познавање свих слова једног писма за новинарско звање. Када је тако сваки радни дан је изазов, те смо стално у потрази за извором енергије. Кроз приче са особама са инвалидитетом спознао сам приступ животу који може и треба да „зарази“ друге и помогне им у личним биткама.
Имаш одличну сарадњу са различитим удружењима особа са инвалидитетом и тренутно је у Гласу Подриња актуелан пројекат „Заједно у медијима“ настао у сарадњи са Удружењем параплегичара Мачванског округа.
-Реч је о заједничком пројекту као наставку одличне сарадње а посвећен је свакодневици особа са инвалидитетом. Кроз осам прича, од којих су три већ реализоване, трудимо се да комплетирамо све сегменте значајне за ову популацију. Говоримо о архитектонским баријерама, путу до набавке помагала, запослењу, породичном животу, спортским успесима, школовању, саобраћајним pотешкоћама...Наводимо позитивне и негативне примере, све у циљу буђења свести код људи о потреби решавања постојећих проблема, јер је то вин-вин ситуација, особе са инвалидитетом су на добитку, али и сви други, јер, на пример, рампа или платформа код сваког улаза у јавне и приватне објекте никоме не штети, а сви могу имати корист.
Специфичност овогодишњег избора „Цвета једнакости“ је да је жири сачињен од старијих колеге са националних медија изабрао у свим категоријама младе новинаре. Указује ли то да се млади више баве проблемима осетљивих група?
-Не мора нужно да указује да се баве више, већ пре свега да то раде на другачији, креативнији и допадљивији начин. У образложењу жирија за свако од признања истицан је приступ теми који је издвојен из уобичајеног и без правог објашњења наметнутог калупа који јавност одбија. Дуго постоји потреба да се о свакодневици говори другачије и пријемчивије, а чини ми се да млади имају више ентузијазма и храбрости да не робују „правилима“, односно нормама које су наметнуте давно и беспоговорно се прихватају без промишљања.
Медијски садржај настао на основу одабира тема од стране грађана Шапца.
Жири је једногласно донео одлуку да Душан буде лауреат за текст под називом „Борба због себе и најближих“ у категорији штампани медији, као и у свим другим категоријама (штампа, радио, телевизија и интернет медији).
Због емоције, професионализма и приступа извештавању о особи са инвалидитетом без тако уобичајене патетике, овај текст је жири једногласно изабрао за најбољи
Како се наводи у образложењу, признање је додељено, јер “Читајући овај текст, у потпуности се губи осећај да се чита ради жирирања, већ са искреним занимањем за Митрову животну причу о осцилацијама среће, патње, туге и на крају, победе. У ери „новинарства на клик“, овакви текстови – професионални, занатски коректни и надасве људски, враћају веру у писану реч. Због емоције, професионализма и приступа извештавању о особи са инвалидитетом без тако уобичајене патетике, овај текст је жири једногласно изабрао за најбољи, не само у категорији штампани медији, већ и као целокупног победника конкурса Цвет једнакости.”
О импресијама поводом признања, извештавању о особа са инвалидитетом и изазовима новинарског посла разговарали смо са награђеним колегом Благојевићем.
Ово ти је прва награда у новинарској каријери, али не и прво признање с обзиром да си више пута добијао признања за литерарни рад, а истовремено имаш и национално атлетско одличје.
-Није прва, али је прва у хијерархији. На „Цвет једнакости“ гледам као круну на претходни рад и сарадњу са особама са инвалидитетом. Почело је све још док сам радио као телевизијски новинар и само је настављено у штампаним медијима кроз различите форме. Од првог сусрета сам осетио колико позитивне енергије и животне снаге они носе у себи и трудио сам се да у сваком тренутку фокус текстова не буде на неком догађају или околностима, већ на томе што они носе у себи. Верујем да је статуета доказ да сам бар донекле успео у томе и то ме чини поносним.
Награђени текст је један из серијала „Победа над судбином“ реализованог током марта и априла претходне године где си у више наставака представио животне приче особа са инвалидитетом.
-То је фељтон који је чинило девет разговора или како више волимо да кажемо животних прича особа са различитим облицима инвалидности, који су остварили бројне победе, али и ону кључну, победу над судбином. Код неких је инвалидитет урођен, код друге је најгори сплет околности морала да изнова гради живот у новим околностима и успели су у томе. Имали су два пута пред собом, самосажаљење и борбу, изабрали су тежи. То су људи који су махом створили породице, остварили каријере, стекли образовање, постигли успехе недостижне за многе и само подаци о ономе што су постигли изазивају дивљење. Митар је један од њих, увек кажем врхунски спортиста, још бољи човек. О каквој личности се ради довољно је рећи да је био фудбалер, голгетер, великог потенцијала, осуђен је на колица не својом грешком, али је пратио спортски сан и за једну деценију стигао од првог тренинга у Шапцу до параолимпијске медаље у Рију.
Колико су у медијима заступљене особе са инвалидитетом и на који начин се најчешће извештава о њиховим активностима, указује на њихове проблеме и истичу постигнућа?
-Како сам рекао и на додели, нису довољно заступљени и увек је то најчешће успутно. Углавном се извештава са догађаја које удружења особа са инвалидитетом организују, евентуално се спомену на међународни дан и то је све. Неретко уколико се временски догађаји поклапају, ни њих не испрате. Трудимо се у „Гласу Подриња“ да буде другачије. Моја жеља је да особе са инвалидитетом не буду видљиве само на тај начин, већ да се о њима, њиховим проблемима и успесима редовно извештава, јер опет кажем да они носе приче које инспиришу све и указују на прави приступ животу за свакога.
Новинарство се константно суочава са бројним изазовима и сваки дан је новинар у борби да опстане и остане не изневеривши себе и људе који тај медиј прате.
На конкурсу “Цвет једнакости” награђују се прилози објављени у медијима од националног, регионалног и локалног значаја који промовишу активности, права и достигнућа особа са инвалидитетом.
Конкурс је део манифестације “Кикини дани” установљени у сећање на Тијану Петровић Кику дугогодишњу портпаролку Удружења и активисткињу за права особа са инвалидитетом.
-Једна од најпотцењенијих професија у јавности. Никада није било више „новинара“ који су својим радом срозали професију, а конзументи махом све изједначавају са оним најгорима у нашој бранши. Створена је слика да свако може и још горе да свако уме да ради, те да је довољно познавање свих слова једног писма за новинарско звање. Када је тако сваки радни дан је изазов, те смо стално у потрази за извором енергије. Кроз приче са особама са инвалидитетом спознао сам приступ животу који може и треба да „зарази“ друге и помогне им у личним биткама.
Имаш одличну сарадњу са различитим удружењима особа са инвалидитетом и тренутно је у Гласу Подриња актуелан пројекат „Заједно у медијима“ настао у сарадњи са Удружењем параплегичара Мачванског округа.
-Реч је о заједничком пројекту као наставку одличне сарадње а посвећен је свакодневици особа са инвалидитетом. Кроз осам прича, од којих су три већ реализоване, трудимо се да комплетирамо све сегменте значајне за ову популацију. Говоримо о архитектонским баријерама, путу до набавке помагала, запослењу, породичном животу, спортским успесима, школовању, саобраћајним pотешкоћама...Наводимо позитивне и негативне примере, све у циљу буђења свести код људи о потреби решавања постојећих проблема, јер је то вин-вин ситуација, особе са инвалидитетом су на добитку, али и сви други, јер, на пример, рампа или платформа код сваког улаза у јавне и приватне објекте никоме не штети, а сви могу имати корист.
Специфичност овогодишњег избора „Цвета једнакости“ је да је жири сачињен од старијих колеге са националних медија изабрао у свим категоријама младе новинаре. Указује ли то да се млади више баве проблемима осетљивих група?
-Не мора нужно да указује да се баве више, већ пре свега да то раде на другачији, креативнији и допадљивији начин. У образложењу жирија за свако од признања истицан је приступ теми који је издвојен из уобичајеног и без правог објашњења наметнутог калупа који јавност одбија. Дуго постоји потреба да се о свакодневици говори другачије и пријемчивије, а чини ми се да млади имају више ентузијазма и храбрости да не робују „правилима“, односно нормама које су наметнуте давно и беспоговорно се прихватају без промишљања.
М. Ж.
Најновији број
25. април 2024.
