Инфо

5. мај 2022.5. мај 2022.
Wikipedia

Wikipedia

Сећање на устаничког војводу и првог команданта Шапца

Поп Лука Лазаревић (1774 -1852)

‘’Крепком мишцом, срцем
витешкијем,
У најгоре доба по Србина,
Кад, процвиље мало и велико,
И Србија земља поносита,
Крвавијем сузам проплакала,
Роду своме послуживши вјерно:
Овде лежи ЛАЗАРЕВИЋ ЛУКА,
Штит Поцерја, цвјет српских јунака,
А посинак врла Карађорђа!
Проста земљо! којано га скриваш,
Својом те је откупио крвљу ‘’
Лука Лазаревић, рођен је у лето 1774. године у Свилеуви надомак Коцељеве, у крају званом Дуго Воће као пето мушко дете Јевросиме и Тодора. Како су тадашњи обичаји налагали пуцњи из џефердара означили су долазак новог члана породице, а симболично и једног од највећих великана Првог српског устанка.

Биће коњаник силовит,
пашама и везирима раван

Предања кажу да су виле суђаје прорекле да ће бити велики јунак уз речи “биће коњаник силовит, пашама и везирима раван, далеко ће стићи, а нигде отићи неће”.
Лука је детињство је провео у стричевој кући који га је усвојио, али убрзо је стриц Лазар преминуо, а бригу о немирном дечаку преузео је Ранко (Лазарев син). Баш од обор кнеза Ранка Лука је спознао прва слова. Калуђери из манастира Каона пренели су на радозналог малишана сва своја знања о писмености, али то није утолило жеђ за знањем бистрог младића. Поново је судбина погледала Луку када су рођаци из Срема наговестили да би повели са собом мушко чељаде Лазаревића ради школовања. Без дилеме Ранко је одабрао Луку. Скелом преко Саве започело је прво путовање будућег свештеаника и јунака. Богословију је завршио у Карловцу и у родну Свилеву се вратио 1793. године. На молбу Ранкову, од ваљевског владике Данила добија парохију Коцељеву и Љутице. Оженио се имућном девојком Маријом Пејић из Забрдице. После рођења два сина супруга му рано умире. Касније је са другом супругом добио још три мушка потомка.

Предано је обављао свештеничку дужност ширећи православље и идеју о слободи српског народа у тешким временима османске владавине. Преломни тренутак за Луку било је убиство кнеза Ранка. Схвата да се против Турака мора борити и слобода освојити.

Подизање Првог српског устанка у фебруару 1804. године био је сигнал за преостале виђеније Србе да се прикључе борбама. Поп Лука је међу првима оформио наоружану устаничку чету у шабачком крају. Био је одличан стратег у свим биткама, од Свилеуве, преко Мишара где је предводио коњицу до победе и освајања шабачке тврђаве.

Лазаревић је био тамнокос, сурове кости, спретан, од мало речи; живахна, енергична, уредна, оштра особа, слушао је старије. Од свих команданата највише је поштовао Петра Добрњца и Миленка Стојковића. Мрзео је босанске “Турке” (муслимане), али их је називао већим херојима од правих Турака. Иако познат и почашћен, никада није вршио ниједну врсту тираније, нити је жудио за богатством. Чак је и у старости носио пушку, сабљу и два пиштоља. (Милиеви, М. (1888). Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба)


Kомандант Шапца
У фебруару 1807. по одлуци Карађорђевој Лука постаје командант Шапца, а наредне године одлуком Совјета потврђено је његово именовање “за првог команданта у целој Нахији шабачкој”. У периоду до 1813. варош шабачка доживела је промене. Повећан је извоз робе у Аустрију, Пристаниште уређено, отварају се нови дућани, кафане.

Слом устанка доноси изгнанство попу Луки Лазаревићу дуго две деценије од Аустрије до Русије и коначног повратка у Србију 1833. године на позив кнеза Милоша Обреновића. Тада је добио кућу у данашњој Господар Јевремовој улици, тада преко пута Јевремовог конака. Био је члан Шабачког магистрата.

Тешки дан за поп Луку
Пред крај живота нашао се у тешкој материјалној ситуацији и био је принуђен да узима новац на зајам под неповољним условима, а политичке прилике у Кнежевини нису му ишле наруку.
У време владавине Михаила Обреновића, по наредби самог кнеза, Лука Лазаревић бива ухапшен и смештен у затвор. После промене династије постао је члан Државног савета, а пензионисан је 1847. године.

Фото: Глас Подриња


Преминуо је 29. априла 1852. године у свом дому. Сахрањен је у порти шабачке цркве Светих апостола Петра и Павла где је на гробном месту постављен ‘’мраморни белег’’, а на зиду цркве плоча са епитафом који је написао песник Јован Илић, професор шабачке гимназије:
‘’Крепком мишцом, срцем витешкијем,
У најгоре доба по Србина,
Кад, процвиље мало и велико,
И Србија земља поносита,
Крвавијем сузам проплакала,
Роду своме послуживши вјерно:
Овде лежи ЛАЗАРЕВИЋ ЛУКА,
Штит Поцерја, цвјет српских јунака,
А посинак врла Карађорђа!
Проста земљо! којано га скриваш,
Својом те је откупио крвљу ‘’.

Од упокојења попа Луке Лазаревића, устаничког војводе, првог команданта шабачке вароши у модерној историји Србије протекло је 170 година. У Шапцу је улица која носи његово име, али не постоји спомен обележје у самом граду. Покренуте су бројне инцијативе, али поносни јунак још чека.
М. Ж.

Најновији број

24. новембар 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa