Фото: Владимир Миливојевић Boogie
Лука Михаиловић млади режисер из Шапца
Филм ме прати цео живот
„Као репери што крену да репују јер су слушали ту музику која их је пратила цео живот, тако је и мене филм пратио, од ВХС касета до великог платна“
Током фебруара грађани Шапца могли су да примете да је њихов град посао центар филмских дешавања. Неколико места у граду чинила су локације за снимање филма под називом „Индиго кристал“. Филмску екипу у наш град довео је двадесетпетогодишњи Лука, дечко који је одрастао на улицама Шапца, а свој први дугометражни филм желео је да сними баш на улицама свог родног града.
Лука Михаиловић рођен је 1997. године у Шапцу где је завршио основну школу а затим и Гимназију. Филмску режију на Факултету драмских уметности уписао је 2016. године. За време студија режирао је краткометражне игране филмове „Један позив“, „Бамбина“, „Шећер“, „Луди“. На сценарију за свој дипломски рад, односно причи о две генерације и терету прошлости писао је три године.
Можеш ли нам рећи нешто више о себи, за почетак? Одакле потиче жеља за бављењем филмском режијом?
Као репери рецимо што крену да репују јер су слушали ту музику која их је пратила цео живот, тако је и мене филм пратио, од ВХС касета до великог платна. Игром случаја сам уписао Факултет драмских уметности иако нисам имао додирних тачака са тим светом у том тренутку. У старту је то била жеља да се испричају неке приче, али то је сценарио, режија је ипак нешто вишеслојно у којој ја и дан данас откривам нове дубине, детаље и форе.
„ИНДИГО КРИСТАЛ“
“Индиго” и “Кристал”, генерације ратног и послератног доба, као и социјална драма прича су која прати филм. Режију потписује Лука Михаиловић, док главне улоге тумаче Миодраг Радоњић, Нина Јанковић, Денис Мурић и Милош Петровић Тројпец.
Филм финансира РТС, у оквиру пројекта подршке дипломским филмовима студената Факултета драмских уметности. Биоскопска премијера планирана је за крај ове или почетак наредне године.
Реци нам нешто више о филму. Како је дошло до сарадње са РТСом?
Све сарадње, што се тиче овог пројекта, су дошле органски и баш кад су требале. У почетку је у студентску причу ушао РТС, на позив да игра главну улогу Мићко преузима да се бави и продукцијом филма, Буги, чији су радови у почетку били инспирација за визуелни идентитет филма, прихвата да буде директор фотографије на пројекту. Секси и Биба из Црног Церака су требали да раде само музику, али након првог састанка смо знали сви да су они савршен кастинг за Немог и Тајсона, које ја нисам имао у том тренутку поред Дениса и Павла који су моји другари од првог дана. Такође остатак екипе и глумачке поставе је живео овај пројекат тих месец и нешто дана.
Ово је твој први дугометражни филм. Колико је захтевније радити такав филм у односу на краткометражне? О чему су говорили твоји први студентски филмови и колико се и у којој мери „Индиго кристал“ разликује од њих?
Да, баш сам о томе причао са Гагијем, вођом снимања, који је иначе такође редитељ и управо спрема јако интересантан кратки филм. Све је исто само што је једно спринт а дуго маратон. Бар ја тако као редитељ и сценариста схватам. И кратки и дуги метар морају да имају целину, структуру, односе итд, тако да за мој посао је идентичан напор, осим наравно када се нагомила број снимајућих дана где све постаје мало тешко. Баш зато мислим да се у приступу и идеји, Индиго не разликује толико од претходних радова, осим у зрелости и минутажи наравно.
Шта желиш да поручиш својим филмовима и како би их описао?
Шта знам, остављамо траг у времену, јер знамо одакле су те приче дошле.
Зашто си се опредио баш за тај жанр ?По чему ће се разликовати од других филмова, жанром сличних овом?
Ово је првенствено драма, у свом поджанру је социјална драма јер се бави јунаком кроз однос са свим ликовима у граду где се налази и главни заплет. Такође овај филм у себи има и мелодрамски заплет који произилази баш из тог социјалног, друштвеног момента који се провлачи кроз цео филм. Криминал је само околност или „миље“ у ком се одвија прича, баш из разлога да се веродостојно прикаже ситуација. У ком год жанру да правите филм, о којој год причи, очешаћете се о криминал.
Које су предности и мане снимања филма у свом родном граду? Како су Шапчани реаговали, како на целу екипу тако и на чињеницу да се филм снима у њиховом граду?
Предност је у старту била у драматуршком смислу, сместити причу у познато окружење. Промене које су се дешавале у међувремену су такође биле јако инспиративне, те на крају Шабац као град игра битну улогу у филму. Ја сам на неком приватном нивоу направио пун круг тиме што сам филм за пријемни и неке сцене овог филма снимао у истом стану у Шапцу. Мислим да смо и ми унели неку ведрину у град тих месец дана, дечурлија нас је пратила константно, некад мало нисмо могли да радимо од њих, али то је све део посла.
Да ли већ имаш идеју како ће изгледати твој наредни пројекат?
Уф, прво монтажа и овај филм да се изгура до краја, али има ту још ствари интересантних, да не откривам много али лагано се спрема нови пројекат. Реља Деспотовић ака Секси из Црног Церака има причу на чијем сценарију за филм тренутно радимо он и ја, и верујем да ће то да буде једна веродостојна бомба.
Лука Михаиловић рођен је 1997. године у Шапцу где је завршио основну школу а затим и Гимназију. Филмску режију на Факултету драмских уметности уписао је 2016. године. За време студија режирао је краткометражне игране филмове „Један позив“, „Бамбина“, „Шећер“, „Луди“. На сценарију за свој дипломски рад, односно причи о две генерације и терету прошлости писао је три године.
Можеш ли нам рећи нешто више о себи, за почетак? Одакле потиче жеља за бављењем филмском режијом?
Као репери рецимо што крену да репују јер су слушали ту музику која их је пратила цео живот, тако је и мене филм пратио, од ВХС касета до великог платна. Игром случаја сам уписао Факултет драмских уметности иако нисам имао додирних тачака са тим светом у том тренутку. У старту је то била жеља да се испричају неке приче, али то је сценарио, режија је ипак нешто вишеслојно у којој ја и дан данас откривам нове дубине, детаље и форе.
“Индиго” и “Кристал”, генерације ратног и послератног доба, као и социјална драма прича су која прати филм. Режију потписује Лука Михаиловић, док главне улоге тумаче Миодраг Радоњић, Нина Јанковић, Денис Мурић и Милош Петровић Тројпец.
Филм финансира РТС, у оквиру пројекта подршке дипломским филмовима студената Факултета драмских уметности. Биоскопска премијера планирана је за крај ове или почетак наредне године.
Реци нам нешто више о филму. Како је дошло до сарадње са РТСом?
Све сарадње, што се тиче овог пројекта, су дошле органски и баш кад су требале. У почетку је у студентску причу ушао РТС, на позив да игра главну улогу Мићко преузима да се бави и продукцијом филма, Буги, чији су радови у почетку били инспирација за визуелни идентитет филма, прихвата да буде директор фотографије на пројекту. Секси и Биба из Црног Церака су требали да раде само музику, али након првог састанка смо знали сви да су они савршен кастинг за Немог и Тајсона, које ја нисам имао у том тренутку поред Дениса и Павла који су моји другари од првог дана. Такође остатак екипе и глумачке поставе је живео овај пројекат тих месец и нешто дана.
Ово је твој први дугометражни филм. Колико је захтевније радити такав филм у односу на краткометражне? О чему су говорили твоји први студентски филмови и колико се и у којој мери „Индиго кристал“ разликује од њих?
Да, баш сам о томе причао са Гагијем, вођом снимања, који је иначе такође редитељ и управо спрема јако интересантан кратки филм. Све је исто само што је једно спринт а дуго маратон. Бар ја тако као редитељ и сценариста схватам. И кратки и дуги метар морају да имају целину, структуру, односе итд, тако да за мој посао је идентичан напор, осим наравно када се нагомила број снимајућих дана где све постаје мало тешко. Баш зато мислим да се у приступу и идеји, Индиго не разликује толико од претходних радова, осим у зрелости и минутажи наравно.
Шта желиш да поручиш својим филмовима и како би их описао?
Шта знам, остављамо траг у времену, јер знамо одакле су те приче дошле.
Зашто си се опредио баш за тај жанр ?По чему ће се разликовати од других филмова, жанром сличних овом?
Ово је првенствено драма, у свом поджанру је социјална драма јер се бави јунаком кроз однос са свим ликовима у граду где се налази и главни заплет. Такође овај филм у себи има и мелодрамски заплет који произилази баш из тог социјалног, друштвеног момента који се провлачи кроз цео филм. Криминал је само околност или „миље“ у ком се одвија прича, баш из разлога да се веродостојно прикаже ситуација. У ком год жанру да правите филм, о којој год причи, очешаћете се о криминал.
Остављамо траг у времену, јер знамо одакле су те приче дошле
Које су предности и мане снимања филма у свом родном граду? Како су Шапчани реаговали, како на целу екипу тако и на чињеницу да се филм снима у њиховом граду?
Предност је у старту била у драматуршком смислу, сместити причу у познато окружење. Промене које су се дешавале у међувремену су такође биле јако инспиративне, те на крају Шабац као град игра битну улогу у филму. Ја сам на неком приватном нивоу направио пун круг тиме што сам филм за пријемни и неке сцене овог филма снимао у истом стану у Шапцу. Мислим да смо и ми унели неку ведрину у град тих месец дана, дечурлија нас је пратила константно, некад мало нисмо могли да радимо од њих, али то је све део посла.
Да ли већ имаш идеју како ће изгледати твој наредни пројекат?
Уф, прво монтажа и овај филм да се изгура до краја, али има ту још ствари интересантних, да не откривам много али лагано се спрема нови пројекат. Реља Деспотовић ака Секси из Црног Церака има причу на чијем сценарију за филм тренутно радимо он и ја, и верујем да ће то да буде једна веродостојна бомба.
Ж.П.
Најновији број
11. април 2024.
