Разлози за задовољство и незадовољство

Након завршених парламентарних и председничких избора странка Заједно за Србију у Шапцу има довољно разлога да буде и незадовољна, и задовољна.

Најпре, коалиција “МОРАМО” коју је предводио Небојша Зеленовић као носилац листе и чији смо ми саставни и битан део је постала парламентарна групација, што је и био циљ који смо пред себе поставили. Ова коалиција је тако и једини прави победник јер никада пре није ни учествовала на републичким изборима. Одшкринула су се врата да уђемо у борбу за промену система у Србији.

Посланици су заиста нови људи са новом и здравом визијиом Србије која жели да што пре буде део Европске уније, да прихвати европска правила и да живи животом просечног Европљанина. Живети на еколошки прихватљив начин значи и живети седам година дуже, јер смо сада таман толико живот сами себи скратили у односу на просек Европске уније због нездравог ваздуха, загађене околине и прљавих технологија које у последње време ничу као печурке после кише. Шабац ће имати и свог посланика, Небојшу Зеленовића који ће итекеко знати да се бори за интерес нашег града.

Коалиција “МОРАМО” је убедљиво највећу подршку добила у Шапцу. Око 8.000 Шапчана (13%) је овој листи поклонило поверење па смо по броју освојених гласова иза Српске напредне странке. Заједно са нашим пријатељима из “Ујединјени за победу Србије” имамо преко 13.000 гласова. То је оно што је у постојећим околностима било могуће и указује на добар потенцијал за будуће локалне изборе.

Слободномислећи људи нашег града су, очигледно, дали већинску подршку листи “МОРАМО”, али им је господин Понош био прихватљивији за председничког кандидата. Ја овако замишљам слободан избор грађана. Нажалост, има много и оних који су убацујући листић, у кутији оставили и своје достојанство.
Српска напредна странка је на себи својствен начин, победник ових избора. Опседали су станове и куће, уцењивали за капиларне гласове, понегде се цењкали, негде митили, а негде претили. Све је личило на локалне изборе у Шапцу, али владавина страхом им још увек доноси гласове. Ипак, највећи је број оних који су поверовали медијима са националном фреквенцијом и тиме исказали жељу да Србија настави да живи онако како је живела до сад. И село, по гласовима, делује задовољно. Некада су у нашем граду сами одлучивали о свом новцу од пореза на имовину, сада морају да им скупљају сигурне гласове да би се од истог тог новца уредила нека улица.

Та подршка је у збиру најнеизвеснија у Београду, али верујем да ће владајућа странка напаковати и ту већину. Волео бих да нисам у праву јер би ослобођен Београд отворио питања “Београда на води”, аеродрома, метроа… што би веома брзо срушило ову кулу од карата и на националном нивоу.
На крају, можда боље од сваке анализе говори ова кратка басна: Узалуд пчела покушава да убеди муву да је мед бољи од онога где мува најрадије слеће. Мува и даље срећно зунзори у оном смрдљивом парчету крај пута. Пчела је несрећна јер јој је свака прича узалудна, мува мед неће, па неће. Прво, јер муви не смрди оно што пчели смрди, друго јер мува зна да, ако слети на мед, више никад неће полети! Мува је још срећнија, јер су јој на “Пинку” објаснили више пута да је то, где она слеће, много боље од меда!

Кад је још наш Ћорђе Балашевић запевао: “Путуј Европо и немој више чекати на нас”…
У међувремену нас је, на сваких 10 година један милион мање…