Љубав мерена оданошћу према отаџбини

Ништа неће умањити бол мајке Срђана Станчетића(24), трагично настрадалог официра некадашње Савезне републике Југославије из Бановог Поља, код Богатића, када је уочи сеоске преславе Светог Илије 1998. године сазнала да јој је у ширем реону карауле Кошаре на Косову погинуо старији син. Мајка је спремала преславу, очекујући бројне госте, а посебно Срђана, који је долазио из Ниша са посла, као припадник 63 елитне падобранске бригаде.

Као гром из ведра неба селом је прострујала вест о његовој погибији. На сахрани је плакало цело село.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ
Сви чланови општинског Већа у Богатићу били су за прихватање предлога месне заједнице Баново Поље о именовању једне од највећих улица у овом селу именом Срђана Станчетића, који је храбро на олтар отаџбине дао оно највредније што има, а то је сопствени живот. Пуну подршку чланова Већа имало је образложење да се на овај начин Срђаново дело и оданост чувају трајно.

Сви су били за прихватање предлога о именовању улице именом Срђана Станчетића

Предходно је од стране председника општине Милана Дамњановића именована Комисија за одређивање назива улица и тргова на територији општине која је након спроведеног законом прописаног поступка и добијања неопходне сагласности Министарства државне управе и локалне самоуправе све спровела, јер је и мишљење њених чланова било у сагласности са иницијативом из Бановог Поља.

Мајка Драгослава каже да је Срђан још од малих ногу био живахно дете. Волео је спорт, посебно атлетику и борилачке вештине. Образовање је стекао прво у сеоској основној школи, потом у Богатићу и најпосле у Сарајеву (Центар војне школе). Жарко је желео да постане падобранац. Када су се стекли услови за то у редове елитне 63 падобранске бригаде, тадашње Војске Југославије ступа 1993. године. Ангажован је за најодговорније и најтеже задатке, а са бројних међународних и домаћих такмичења враћао се као победник и освајач златних медаља, нашта су родитељи били посебно поносни.

СЕЛО ВОЛЕЛО СРЂАНА
Мештани Бановог Поља сагласни су у оцени да је реч о праведној идеји коју је требало и пре реализовати.

-Срђан је то својим именом и делом апсулутно заслужио. Био је момак какав се само пожелети може, каже мештанин овог села Предраг Јовичић који је војску служио у Битољу, а неко време провео у мировним снагама у Египту.

Само речи хвале о Срђану има и његов школски друг и брат од стрица Саша Митровић. И он је волео војску, као и Срђан. Сада је у војном оркестру.

-Такву динамичност и ведар дух одавно нисам срео, каже Саша.

Трагичног догађаја од пре две деценије и више нико не воли да се сећа.
Званично је саопштено да су шиптарски терористи поставили три заседе приликом Срђановог повратка са друговима у базу. Сви су били у војном возилу, а Срђанова трагедија, задесила га је баш при првој заседи. Задобио је прострелну рану из аутоматског оружја. После три дана пронашли су његово беживотно тело у шуми крај пута.

Његови преживели саборци сваке године посећују Срђанову мајку, која у селу живи сама, јер јој је муж умро. Одлазе на гробље, где крај Срђанове хумке полажу свеже цвеће.

Драгославин млађи син Веран је професор на Факултету политичких наука у Београду и готово сваког викенда са породицом долази да види мајку. Помаже, колико може. Ту је да јој се у помоћи нађе и друга родбина и пријатељи. Поносној Срђановој мајци, највише се на услузи нађе Даница Мандић, која живи у близини, али туга за старијим сином никад неће проћи. Важно је да ће његово храбро дело живети дуго и кроз назив улице.