Шуми Дрина у хајдучкој Мачви

Много пута оспораван али и хваљен најпознатији роман Јанка Веселиновића „Хајдук Станко“доживео је преко 200 издања. До недавно је у хајдуковом вајату у Црној Бари, где је он месецима и годинама ашиковао са лепом Јелицом Севићевом чувана књига „Хајдук Станко“, прво издање. У посвети Јанко је написао: „Унуку неумрлог Хајдук Станка, свом другу из детињства Јови Алексићу, спомен од Јаше.“ Јова се дуго дичио поклоном школског друга.

ЗАСЛУЖЕНО ПОДСЕЋАЊЕ
Прошло је више векова, а пламен из кућа Алексића и Миражића који су запалили Станко Алексић и Лазар Миражић, из Црне Баре, свађајући се око прелепе Јелице још тиња. Истина време је учинило своје и много тога није као некада.

-Можда у том дугорочном сведочанству реалистички исписаном и лежи део успеха овог Јанковог дела. Нико као он није тако верно и сликовито описао идиличну слику Мачванског села, каже професор српске књижевности Петар Берић.

Годинама школске екскурзије нису мимоилазиле Станков вајат у Црној Бари. Весели дечји жагор испуњавао је старинску грађевину од дрвета и блата. Била је то и прилика за историјско подсећање на постустаничко време у Србији у једном забаченом селу крај Дрине. Потом је много тога, бар у педагошком смислу заборављено, али и дело знаменитог српског књижевника из овог краја, рођеног у Салашу Црнобарском 1862. године.

Хајдук Станков вајат

-Вечно смо захвални Јанку Веселиновићу који је описао овај давни догађај и тако увео наше село у литературу, сведочи Бранислав Јуришић, одборник Скупштине општине Богатић из Црне Баре.

Јанково непресушно дело итекако је живо, бар код оних старијих Мачвана, а не ретко и млађих.
-Мени је роман „Хајдук Станко“ читала наглас моја мајка, а њој каже њен отац. Сви укућани би се тада окупили око огњишта и слушали читаоца. Било је различитих реакција од смеха до суза, каже Миомир Филиповић, новинар родом из Раденковића.

Све то детаљно описује средњошколка из Богатића Емилија Тешић у свом награђеном раду о Јанку Веселиновићу, који је недавно на традиционалној манифестацији „Дрни Јнка Веселиновића“, прочитала у цркви Светог Петра и Павла у Глоговцу.

Та различитост у виђењима слушалаца не чуди јер су и прворазредни књижевни критичари тог доба, различито говорили и писали о Јанковом делу. Једни су мислили да „уча“, како су Јанка звали треба да се мани „ћорава посла“ и књижевницима препусти писање књига, а други као све признатији Јован Скерлић су се позитивно изражавали. На крају је штампано прво целовито издање „Хајдук Станка“. Значајно је помогао Никола Тесла и баш њему Јанко и посвећује ову књигу у знак велике захвалности, како је написао великом Тесли. Тако је чувени Јанков роман угледао светло дана, а драмски комад „Ђидо“ само је потврдио велике књижевне могућности Јанка Веселиновића. То га је коначно сврстало у ред највећих српских књижевника тог доба.

ЈАНКО НИЈЕ ПОСЛУШАО ОЦА
Отац чувеног Мачванина Милош, био је свештеник, прво у Салашу Црнобарском, а потом Глоговцу. Пошто је Јанко лепо певао Милош је очекивао да син крене његовим стопама. Јанко је мислио другачије и није волео цркву ни школу. Отишао је у Београд и тада српски боемски књижевни круг добија новог, незамењивог члана. Истина лепо је певао али тај свој дар није искористио у цркви, већ познатим београдским кафанама, посебно скадарлијским. Отац је на све начине покушавао да сина врати на „прави пут“. У томе су му помогли и многи утицајни људи тог доба.

Извесно време Јанко Веселиновић је провео као учитељ у Свилеуви. Бавећи се политиком постао је и председник општине Коцељева, а неко време провео је и у затвору.

У Свилеуви су настале неке његове приповетке, а у овом селу је упознао и љубав свог живота. Са њом се и оженио. То је била црноока лепојка Јованка Јока Јовановић, која је употпунила породицу Веселиновић. Остало је сећање да су свадбу овековечили фотографи из Немачке, а познат је и портрет младенаца из 1888. године који чува музеј у Коцељеви.

Средњошколка из Богатића Емилија Тешић у свом награђеном раду о Јанку Веселиновићу, који је недавно на традиционалној манифестацији „Дрни Јнка Веселиновића“, прочитала у цркви Светог Петра и Павла у Глоговцу

Јанко Веселиновић је по речима члана Удружења књижевника Србије доктора Радована Калабића био оснивач и први председник ове организације. И његов медаљон је на зиду просторија Удружења у Француској улици у Београду, а Удружење је и покренуло иницијативу за одржавање манифестације „Јанкови дани“ и доделу књижевне награде с именом знаменитог књижевника која се сваке године додељује за најбољи историјски роман објављен те године. Циљ је јединствен. Обнова сећања на живот и дело Јанка Веселиновића.

Сви су га волели и са свима је могао. То је показала и његова сахрана у Глоговцу, где се још као седмогодишњак преселио са породицом. Порта Глоговачке цркве 1905. Године била је пуна радника, сељака, свештеника, политичара и његових колега из самог врха књижевног живота тадашње Србије.
Беседу крај Јанковог одра одржао је и познати хрватски песник Антон Густав Матош. Он је између осталог рекао: „Теби мој драги чича Јанко, лака била ова груда прадедовска. Јанко Веселиновићу из Глоговца села питомога, како мора да те памти твоја Мачва, кад те не могу заборавити ја, коме си дао парче хлеба и парче душе!

Мачвани нису заборавили Јанка Веселиновића. То су показали и недавно, пригодном манифестацијом њему у част у Глоговцу и Богатићу. Јанко заслужује увек више.