Прво морам да кувам пруће од врбе у казану. Кад одстоји пар сати, охлади се и оцеди да би могло да се увија, онда почињем да плетем. За једну корпу ми треба од сат и по до два, зависи од материјала. Тешко је то, боле ме руке, а и сад се не исплати.. Најбоље је у септембру, кад је сезона вашара, народ мора да купи корпе за ку’рузе, или дрва, неки за башту
Корпарство, некада профитабилно занимање, данас увелико пада у заборав. Еколошке и уникатне производе купују заљубљеници, или они који су на њих навикли. У времену када је све брзо (и кусо), у понуди су брзопотрошни производи, који су јефтинији и кратко трају.
Јовиша Богдановић Мурат један од ретких корпара који живи од свог рада. Родом је из Мале Врањске, где су га одгајили баба и деда, мајка га је оставила кад је имао три месеца, „преудала се у Кленак“.
- Баба и деда су били добри. Отац ми је помагао док је био жив, кад год је могао. Мати живи у Кленку, али нисмо у контакту. Има своју децу, своју унучад. Нека живи двеста година, али моја нога неће ући у њено двориште. Маћ’ија ми је била боља него мајка.
Врбино пруће почео је да плете још као младић под будним дединим оком, који је и сам био корпар. Четрдесет година прави корпе.
- Прво морам да кувам пруће од врбе у казану. Кад одстоји пар сати, охлади се и оцеди да би могло да се увија, онда почињем да плетем. За једну корпу ми треба од сат и по до два, зависи од материјала. Тешко је то, боле ме руке, а и сад се не исплати.. Најбоље је у септембру, кад је сезона вашара, народ мора да купи корпе за ку’рузе, или дрва, неки за башту.
На месту где смо га затицали како плете корпе на ћуприји испред куће, сада седи и размишља. Тешко набавља пруће од врбе, а није навикао да забушава. Кад ради, ради како треба.
- Кад имам материјал, могу за дан да исплетем од четири до пет корпи. Они који знају шта радим, дођу код мене и купе корпу. Кажу да је скупо 1.000 динара. А то је килограм саламе. Шта да кажем? Борба је за живот, који је постао јако скуп, тешко време дошло... Некада се боље живело.
А када је живот био бољи, као младић од двадесет пет, у Кленку је упознао Слободанку и заљубио се, „младост била“... Забављали су се „таман“, пар месеци, а онда му је пук’о филм: “Oћеш да се удаш? - Оћу“. Од тада прошло је тридесет година.
У браку су добили ћерку Мају и четворо унучади. Слободанка има ћерку и сина из првог брака. „Ником брак није доживотно закључен“, смеје се Мурат – Важно је да смо живи и здрави.
Планира да научи унуке корпарству, као што је њега деда. - Они иду у школу, али нека имају занат. Нека остане традиција.
