ХАЈДУЧИЈА ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА ...
Девојке опчињене хајдуцима
Причама о хајдучији из прошлих времена увек се нешто дода, да дуже трају и да их је узбудљивије слушати. Познати књижевник Јанко Веселиновић их овековечио за памћење. Сећања не бледе ни захваљујући „Хајдучким вечерима“, традиционалној годишњој манифестацији у општини Богатић која траје више од пола века
У време изградње националне државе српско друштво је обиловало хајдучијом. По казивању и записима историчара Радоша Љушића, хајдучија тада губи своје основно обележје-одметање од турске власти и борбе против ње. Тај период је везан за српско-турску управу у Србији ( 1815-1830 ) међутим у хајдучију се ишло и без „невоље“, пљачке ради, освете и томе слично.
Љушић истиче да је први период владавине књаза Милоша пружао низ погодности процвату хајдучије. Као главни узрок овој појави наводи потресе који су задесили Србију од 1804. до 1815. године, материјалне жртве народа да одржи мир, добре односе са Турцима и грубост српског административног апарата. Уз све помиње и „анархистичку особеност самог народа, као још „сировог“ и „неукроћеног“, спремног да на сваки недостатак власти реагује буном или хајдучијом“, што је мора се признати тадашњем државном апарату задавало огромну главобољу.
Глобално посматрано Србија је хајдучији пружала извесне погодности. Шумовити планински крајеви нудили су сигурна уточишта одметницима, а становништво је јатичарењем које код нас има дугу традицију, ревносно скривало хајдуке.
Згодне географске прилике за хајдуке биле су и у Мачви, будући да је ова велика српска равница у прошлости била обрасла густом шумом. Јанко Веселиновић је посебно доживео сукоб два пријатеља (Станка Алексића и Лазара Миражића) око прелепе девојке ( Јелица Севић) у селу Црна Бара и све то књижевно описао. Тако је и настао његов чувени роман „Хајдук Станко“, чиме је и питомо мачванско село крај Дрине (Црна Бара) увео у књижевност, а роман до данас доживео преко 200 издања.
Сведочанство о томе остало је данас у хајдук Станковом вајату у Црној Бари, старинској грађевини од дрвета и блата, где је својевремено, ашиковао са лепом Јелицом Севићевом, због ње се завадио са школским другом, и одатле отишао у хајдуке, јер није могао да истрпи увреду која му је неправедно нанета. Годинама ни кубици хладне дринске воде нису могли угасити „пожар“ из њихових кућа. Учинило је то време.
Мачвани организовањем „Хајдучких вечери“ сваке године обнављају сећање на то време. Програм је разноврстан и богат. Тако ће бити и овог пута.
Али без обзира на све мањкавости, бити хајдук у то доба значило је привилегију за најхрабрије и најбоље.
Девојке су биле опчињене хајдуцима.
Љушић истиче да је први период владавине књаза Милоша пружао низ погодности процвату хајдучије. Као главни узрок овој појави наводи потресе који су задесили Србију од 1804. до 1815. године, материјалне жртве народа да одржи мир, добре односе са Турцима и грубост српског административног апарата. Уз све помиње и „анархистичку особеност самог народа, као још „сировог“ и „неукроћеног“, спремног да на сваки недостатак власти реагује буном или хајдучијом“, што је мора се признати тадашњем државном апарату задавало огромну главобољу.
Глобално посматрано Србија је хајдучији пружала извесне погодности. Шумовити планински крајеви нудили су сигурна уточишта одметницима, а становништво је јатичарењем које код нас има дугу традицију, ревносно скривало хајдуке.
Згодне географске прилике за хајдуке биле су и у Мачви, будући да је ова велика српска равница у прошлости била обрасла густом шумом. Јанко Веселиновић је посебно доживео сукоб два пријатеља (Станка Алексића и Лазара Миражића) око прелепе девојке ( Јелица Севић) у селу Црна Бара и све то књижевно описао. Тако је и настао његов чувени роман „Хајдук Станко“, чиме је и питомо мачванско село крај Дрине (Црна Бара) увео у књижевност, а роман до данас доживео преко 200 издања.
Сведочанство о томе остало је данас у хајдук Станковом вајату у Црној Бари, старинској грађевини од дрвета и блата, где је својевремено, ашиковао са лепом Јелицом Севићевом, због ње се завадио са школским другом, и одатле отишао у хајдуке, јер није могао да истрпи увреду која му је неправедно нанета. Годинама ни кубици хладне дринске воде нису могли угасити „пожар“ из њихових кућа. Учинило је то време.
Мачвани организовањем „Хајдучких вечери“ сваке године обнављају сећање на то време. Програм је разноврстан и богат. Тако ће бити и овог пута.
Али без обзира на све мањкавости, бити хајдук у то доба значило је привилегију за најхрабрије и најбоље.
Девојке су биле опчињене хајдуцима.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
