Када је најтеже ту су они

Звук сирене најављује хитан случај. Ужурбани кораци кроз ходник, све гласнији повици. Пацијента, човека од око 70 година, на носилима уносе у амбуланту. Врата се затварају. Сестре и техничари улазе и излазе, стижу и лекари са других одељења. Након двадесетак минута из амбуланте гурају сто на ком је човек прекривен белим чаршафом.

Испред врата чека пријатељ који је стигао у међувремену. Лакари му саопштавају трагичну вест. Ћерку су већ позвали и она стиже, али не зна да јој је отац преминуо. То ће јој рећи уживо.
Кажу да је пао са бицикла и до болнице већ није давао знаке живота. Покушали су све, али овога пута нису успели да спасу живот.

Највише имају ортопедских повреда и хируршких стања, а чести су и болови у стомаку. Пацијенти се прозивају по степену хитности, а не по времену доласка, за шта неки немају увек разумевања

Никада се не навикну на најгоре исходе
-Никада није пријатно саопштити породици најтеже вести. Трудимо се да будемо професионални, али увек имамо саосећајност. Неке ствари се не могу изменити и нису у нашим рукама и моћи. Ми овде чинимо све што можемо, али нажалост, долази и до оваквих исхода. Процедура је увек иста, без обзира на године, пол. На то нико не обраћа пажњу, заправо, у журби и не стигнемо да видимо ко је на столу, каже др Јелена Арсић, која се на ургентном пријему шабачке Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“ запослила пре седам месеци.

Њен колега, др Драган Адамовић има четири и по године искуства на овом одељењу. Каже да лекар никада не може да се навикне на смрт пацијента.

Фото: Глас Подриња

-Сваки пацијент је као први. Увек дамо све од себе и тешко поднесемо када исход није жељени, истиче Драган.

Од огреботина до стања опасних по живот
Екипа „Гласа Подриња“ провела је само два сата на ургентном пријему шабачке болнице, најоптерећенијој служби ове установе, и уверила се у њихову ефикасност и пожртвованост. Током тог времена смењивали су се пацијенти са најразличитијим проблемима, углавном повредама. Истовремено, у две амбуланте, медицинско особље збрињавало је пацијента са повредом главе и другог са вишеструким преломима ребара. Првог су ударила врата гепека и повреда је била лакша, није му било потребно ушивање. Други се оклизнуо и пао у рибарници. Сломио је четири ребра. Прво одбија упућивање на болничко лечење, али касније пристаје. Испред ординација чека човек који каже да га је истукао радник продавнице у којој је, са мајком, куповао метлу. Има очигледне трагове на лицу, огуљена колена, а показује и разбијени телефон.

И напади и захвалност
Недавно је једна пацијенткиња напала и ударила медицинску сестру. Нажалост, ово за запослене на ургентном није тако неуобичајено. Вербални напади су чести, а буде и физичких.
Са друге стране, има и оних пацијената који дођу да се захвале медицинским радницима након што су им помогли. Током кратког времена проведеног на овом одељењу имали смо прилику да упознамо и пацијенткињу која је дошла да захвали запосленима на добро обављеном послу.
-Имала сам на глави израслину и докторка је то скинула. Нисам ништа осетила. Чула сам похвале о ургентном пријему, а сада сам се и сама уверила да су најбољи, каже Биљана Иконић.

На ургентни пријем пацијенти би требали да дођу са бар урађеним налазима. Често у пракси није тако него се све ради тек када већ стигну на ово одељење. За налазе се чека до два сата, због тога што је то време потребно апаратима који их раде.

-Сви пацијетни прво морају да прођу кроз примарни ниво здравствене заштите, односно Дом здравља, или хитну помоћ. Тек након тога, по њиховој процени треба да дођу овде. Проблем је што људи долазе право овамо када имају неку повреду. Ми морамо да имамо упут да бисмо примили пацијента. Многи сматрају да су хитна и ургентни исто. Сваки пацијент који овде дође мора да буде потпуно медицински обрађен, каже др Драган Адамовић.

Највише имају ортопедских повреда и хируршких стања, а чести су и болови у стомаку. Пацијенти се прозивају по степену хитности, а не по времену доласка, за шта неки немају увек разумевања.

Фото: Глас Подриња

Најмлађе Ивана и Александра
На ургентном пријему посао углавном добијају млади лекари и то им је прво радно место по завршетку факултета. Ивана Петровић и Александра Секулић почеле су да раде пре око четири месеца. Александра је дошла из Новог Сада где за лекара није било посла. Јавила се на конкурс у шабачку Болницу и добила посао.

-Стресно је, пре свега због тога што ми је ово прво радно место, али привикавам се полако. Има свакавих ситуација, изазова, али уме да буде и занимљиво. Када је колектив у питању имале смо среће, каже Александра.

Ивана истиче да су јој најтеже ноћне смене.

-Преко дана буде више стања која нису хитна, али ноћу углавном долазе животно угрожени пацијенти. То буде стресно за нас почетнике, али старије колеге и специјалисти су увек ту. Сви радимо тимски и нема никавих проблема, каже Ивана која је у Шабац дошла из Брдарице код Коцељеве.

Долази и полиција
Запослени кажу да им је посебно тешко када дођу наркомани и алкхоличари, због њихове непредвидивости. Неко увек мора да обраћа пажњу на њих, а истовремено да ради и са другим пацијентима.

Фото: Глас Подриња

Два униформисана полицијаца улазе у чекаоницу. Ту су по службеној дужности, највероватније због пацијента који је пријавио да су га тукли у продавници. Тог дана то им је трећи пацијент са повредама задобијеним у тучи, а тек је прошло подне.

Фото: Глас Подриња, у овој служби тренутно је запослено 20 лекара и 26 медицинских сестара и техничара што је недовољно за обим посла који имају

-Полицију зовемо увек када су повреде задобијене у тучи или саобраћајној незгоди, без обзира на то да ли су већ били на лицу места. Ми смо дужни све то да пријавимо, небитно је да ли се ради о насиљу у породици, насиљу у школи, или било каквом другом. Довољна нам је изјава пацијента, ми се не бавимо истрагом да ли је то тачно или није. Такве ситуације имамо сваког дана и то по неколико случајева. Некада је таквих догађаја било више викендом, међутим сада нема правила, наводи медицинска сестра Гордана Ранковић.

Такође, по налогу полиције узимају и крв за тестирање, када је тако нешто потребно.

Недовољно запослених
На ургентни пријем Опште болнице у Шапцу долазе пацијенти и из домова здравља из Богатића, Коцељеве и Владимираца. Ово је адреса за тежа стања за око 200.000 људи. Тренутно је у овој служби запослено 20 лекара и 26 медицинских сестара и техничара што је недовољно за обим посла који имају. Раде у три смене, а увек када неко од пацијената буде упућен у неку од терцијалних установа лекар иде у пратњу.

Посао се носи кући
Запослени на ургентном пријему не могу се похвалити луксузом да посао оставе на радном месту. Посао који обављају нераскидиво је испреплетан са приватним животом.
-Увек када чујем сирене санитета само се надам да није неко мој и неко кога познајем. Тешко ми је када дођу мала деца, а и сам имам дете од три године код куће. Дешавало ми се да не могу да заспим када дођем кући. Најгоре ми је када видим повреде лица, увече када склопим очи видим те слике, каже Момчило Дамњановић, техничар на ургентном пријему.

Да би сваки пацијент добио најбољу могућу негу неопходан је тимски рад и то не само између запослених у служби, него је неизоставна сарадња са свим специјалистима из установе. Лекари специјалисти са других одељења се позивају у зависности од проблема који пацијент има. Како би све функционисало уиграно и на највишем нивоу одговорна је хирург др Славица Ђурић, помоћник директора Опште болнице Шабац.