То што сам знао да ће неко умрети, Божји је дар. У задњој молитви пред причест, када бих видео да ће болесник живети, говорио сам: „Не плаши се, век имаш, дајте ракију и кафу“. Ако бих у сну видео да се руши кућа, знао сам да нема живота
Кленачки прота Георгије Мрвић, од миља прота Ђока, по добру је познат својим парохијанима. Иако у пензији, и данас од њега добијају утеху, праву реч и топлину.
Пореклом је из Далмације, села код Книна. Његов деда дошао је после Првог светског рата у Кленак, где је за своју окућницу и мало винограда могао да купи кућу и десет јутара земље. Продао је тамо све што је имао и окућио се у сремачком селу. Имао је осморо деце. Протин отац био је трговац, способан, који је за десетак година купио је још три куће и 30 јутара земље и поделио са браћом. Један од њих завршио је велику гимназију и био управник Поште у Шапцу. Протин отац имао је тројицу синова, који су рођени пре Другог светског рата.
- Овде су долазили Немци да траже партизане који су се крили у шуми. Чим почну да пуцају, пребацивали су нас у Платичево, код ујака. Тамо су нас крили. Као дечаци, завршили су четири разреда основне школе у Кленку. Прота је наставио школовање у Шабачкој гимназији. У школу је ишао пешке, преко Старог моста.
- Немци су срушили Стари мост кад су се повлачили. Онда је наша војска импровизовала даске да можемо да прођемо ми који смо ишли у школу и жене које су носле млеко на пијацу. Нисмо могли другачије, није било услова.
Вера је нешто друго, посебно, она подразумева да чинимо добро и будемо позитивни, колико је у нашој моћи. Овде смо само привремено, спремамо се за вечност
Отац је зацртао да ће један од синова да буде свештеник. Уписао га је у Богословију, сам је однео документа и ствар је била решена. Очев благослов одредио му је пут.
- Он је био тај који је био побожан. Ја сам постајао временом и све више се утврђивао у вери. Завршио је четири године Гимназије и две Богословског факултета. Када се вратио из војске, није наставио студије зато што је његова будућа супруга, такође Кленчанка, била несртпљива. Оженио се и отишао на прву службу у Мале Радинце на Фрушкој Гори, где је живео са породицом дванаест година. Други брат је остао на земљи, а трећи је учитељ у пензији.
- Село је било мало, са 150 кућа, међутим, сплетом околности, добио сам седамнаест јутара земље, што се претворило у велики капитал од кога сам могао да помажем народу. Нисам тражио ништа заузврат. Хвала Богу да сам био у таквој позицији. Тако је и почео мој духовни живот.
„Нека не зна твоја левица шта чини десница“. Иако не воли да прича о томе, остало је у сећању његових парохијана. Када је отишао, говорили су: „Немамо више попу“. „Имате другог“, појашњавао им је. „Није то исто“, одговарали су му.
- Нису имали тај дар да знају да ли ће неко умрети, или ће живети. Ни ја нисам знао да други то немају, нити сам знао да га ја имам. То је задња молитва, пред причест. Када бих видео да ће болесник живети, говорио сам: „Не плаши се, век имаш, дајте ракију и кафу“.
Са Фрушке Горе вратио се у Кленак и остао ту до до пензије. Радио је пуних четрдест година. Прве пензионерске године испунио је као председник Месне заједнице, одброник у Руми и посланик у Министарству вера.
- Објаснио сам министру вера да црква није сарађивала са Немцима, него је била народна. Он је то прихватио и апеловао да се цркви врати земља. Четири године сам био ангажован.
Био је свешеник у време када то није било нимало лако, када је црква била прогањана. Пратили су га и на сахранама и слушали шта говори. А он је био мудар, говорио да је свака власт од Бога, о вечном животу и о покојнику све најлепше. Временом су престали да га прате.
- Вера је нешто друго, посебно, она подразумева да чинимо добро и будемо позитивни, колико је у нашој моћи. Овде смо само привремено, спремамо се за вечност.
На питање како је данас а како је било некада, прота Георгије одговара да се народ вратио вери, али да много зависи од свештеника како се понашају. Каже да „постоје попе и службеници“. С обзиром на његову уздржаност, морали смо да инсистирамо да нам исприча појединости за које смо чули.
- То што сам знао да ли ће неко умрети, Божји је дар. Чак и када би га лекари отписали као једног попу који је имао метастазе... Рекао сам му шта да једе, чега да се клони, да мора имати амазонску гравиолу, купину да једе у изобиљу, коприву да набере лети и направи салату или да је осуши и пије као чај. Да не једе бели хлеб, него интегрални, да не пије хлорисану ни киселу воду, него изворску. Најпре је знао, а онда читао о томе. Испоставило се да је био у праву. Попа је преживео.
- То је тешко обајснити другачије, осим вером, Промислом Божјим. За купину сам био сигуран. И сам имам и глас и снагу захваљујући купини. После десетак дана конзумирања купине повратила ми се снага после короне. Мало једем, имам сталну килажу, знам по каишу. Згодно је што средом и петком, кад постим, једем воће и пијем чај. Ако имам рибље чорбе, добро је, ако немам, опет је добро. После прве четири активне пензионерске године, није се више кандидовао. Г%оворио је, тешио ближње у невољи. Разумео је туђу муку, посебно тугу, кроз коју је и сам је прошао.
Када је његов син у двадесетој години доживео саобраћајну незгоду, позвао је болницу да пита лекаре како је. Рекли су му да је оперисан, да се добро осећа, али је у сну видео кров како пада и знао је. Син није преживео.
- Када је требало брат да се упокоји, видео сам како пада његова кућа. Покушао сам руком да зауставим. Било је то знамење да ће бити несрећа, али да ја морам учествовати. Тргао сам се из сна. Ујутру сам устао, отишао код њега и поразговарао са снахом. Питао сам има ли неких проблема у кући. Снаха ми је испричала да брат хоће да се обеси. Дао сам му да обуче кошуљу коју сам сам намазао освећеним уљем из цркве и прочитао молитву да видим шта му је судбина одредила. Сутрадан сам поново дошао и он ми је све испричао, здравог разума. Рука у сну је била моја молитва, потреба за интервенцијом. Мирно се упокојио десет година касније.
Ћерка Мирјана оболела је од короне прошле године. Ноћ пре него што се преселила на други свет, прота је сањао поређане венце у његовој улици.
ЛЕК ЗА СВАКУ РАНУ Прота Георгије оставио је дубок траг међу мештанима Кленка. Мир, доброту и топлину и дан данас уноси у сваки дом у који уђе. - За време његове службе, многе ствари смо усвојили. Водио нас је кроз кроз тежак и трновит пут и увек за сваког имао времена. У својим тешким тренуцима, остао је уз нас и никада ми, као његови парохијани, нисмо осетили његову тугу. Знао је да, у тренуцима великих трагедија, нађе приступ и лек за опаку рану која није могла да зарасте без његове молитве и приче која је могла да се слуша ноћима. Увек нас је усмеравао, био стуб, пружао ослонац и подршку.
- Рекох сам себи: „То је корона, или ја, или она“. Сазнао сам да је болесна и да је друга ћерка код ње. Прво сам мислио да ћу ја отићи, али је судбина другачије одредила. Било је баш као што сам сањао, сви су дошли, донели венце и оставили на улици. Рекао сам им да их однесу на гробље, да неће код куће бити ништа због короне. После ње сам се и ја разболео, у јануару, али сам оздравио.
Имао је опипљиве, живе снове. Када би у сну видео да се руши кућа, знао је да „нема живота“.
- Већ сам се окалио, преживео сам, а свестан да су моји мили на другом свету. Понекад ми се јаве покојни, нарочито супруга, кад јој је имендан, рођендан, или здушнице. Имао сам 58 година када се упокојила, а она је била две године млађа. Црква брани други брак свештенички, тако да сам остао сам. Кад се игуман раванички разболео, две године га је мењао. И даље саслужује, у кленачкој цркви, када су велики празници, и пружа утеху онима којима је потребна.
Читаоцима Гласа Подриња поручује да потраже веру, да је осете и пронађу оно што је позитивно у религији.
-Не морају бити у цркви сваке недеље, али кад дођу, да осете светињу која је потребна души. Да би личност била комплетна, мора бити религиозна.
