У ШАБАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ ОДРЖАНО ПРЕДАВАЊЕ ЕПИСКОПА ЈЕРОТЕЈА
Свака литургија је позив на причест
Пост постоји као институција, као подвиг, као аскеза и код нас се уврежио став о (не)достојности некога ко прилази светим тајнама. Међутим, Литургија се не може служити ако се нико не причести. Пост није предуслов за причест
У препуној Свечаној сали Шабачке гимназије, Епископ Шабачки г. Јеротеј одржао је предавање на тему Исповест и причешће – пастирски приступ.
Модератор је био свештеник Никола Ковачевић који је, између осталог, рекао да се Црква, вековима, следујући учење Господа Исуса Христа, са грехом и смрћу бори кроз Свету Литургију и, у вези са њом, Светом тајном исповести.
Владика Јеротеј, који је више од двадесет година провео у општежићу манастира Ковиљ, пре него што је, као Епископ постао чувар предања православне цркве, говорио је о Светој тајни исповести и причести.
- Већ сам, приликом своје беседе на устоличењу, рекао да ћу, у својој пастирској и духовној делатности у Епархији, посебну пажњу посветити светотајинском животу, нарочито, светом причешћу. Управо кроз свету тајну пришећа трудићу се да уцрковљујем верни народ и да га дубље уграђујем у тело Христово.
СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА
Света тајна причешћа повезана је и поистовећује се са светајном Христове цркве – Литургијом, или Евхаристијом. Она је тајна зато што се на Светој Евхаристији конституише сама Црква као сабор свих верних на челу са свештенством, односно, Епископом као предстојатељем. На том сабрању присутни су сви живи, упокојени и светитељи Божји. Сви смо ми Црква и сви сачињавамо Свету Литургију, која је је служба над службама у којој се пројављује тајна Цркве у којој је присутан сам Бог, Христос у светим даровима, Телу и Крви, светом причешћу, у заједници верних. У молитви призивамо Духа Светога да сиђе не само на предложене дарове, него и на све нас. На тај начин се конституише Црква, постаје заједница светих, царско свештенство, јер једино свети могу приступити светињи. Истовремено, Дух Свети силази на хлеб и вино, који постају Тело и Крв Христова. На позив ђаконов да народ обрати пажњу, свештеник уздиже Агнец, освећено Тело Христово, и говори: „Светиње светима“, зато што на Литургији Дух Свети силази на верне и освећује нас, да би нас очистио од греха и омогућио нам да да приступимо светињи и причестимо се. Приликом Епиклезе, призива Светога Духа на Литургији, Свети Дух силази и претвара хлеб и вино у свете дарове. Ми се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом и на тај се освећујемо и постајемо честице, делови Цркве, саборног тела Христовог. На тај начин потврђујемо своју најдубљу припадност Богу и најтешње се сједињујемо са Њим, захваљујући Сину Божјем, другом лицу Свете Тројице који је постао човек и узео људску природу, коју је спасао, осветио, пресаздао и успоставио нови савез између човека и Бога, вечан и ненарушив. Христос је дошао да би решио наш највећи проблем, смрт, која је ушла у овај свет кроз Адама, који није желео да живи у породици са Богом, него да се одвоји и живи по своме. Цена тог пута је била смрт, а последица те смрти болест и страдања и патње најразличитијих врста. Христос је дошао да исправи грешку Адамову, која је, нажалост, постала склоност људске природе са којом се сада рађамо. Христос је испунио Стари завет, све заповести Божје и на крају био распет на крсту, умро за све нас и узео на себе све грехе овога света од првог до последњег човека који ће живети пре Апокалипсе. Христос је васкрсао људску природу. Када се причешћујемо Телом и Крвљу Васкрслог Христа, побеђујемо смрт, јер узимајући Свето причешће учествујемо и у Његовом божанству преко људске природе Исуса Христа и постајемо богови по благодати, како су говорили свети оци, односно постајемо бесмрни, чак и бепочетни. Зато је света Литургија центар нашег живота, јер решава наш суштински проблем, а то је смрт. Литургија се и служи да бисмо се причестили. То је њен крајњи смисао. Важно је да освешћујемо свету тајну причешћа, да је разумемо на прави начин, онако како су је вековима разумели свети оци. Због турског ропства и потоњих ратова, дуго нисмо имали приступ тој литератури, борили смо се да преживимо и сведочили веру како смо знали и умели, пре свега својим животом, кроз свето предање и обичаје. Захваљујући вери смо преживели и постојимо као хришћани, међутим, потребно је да је изучавамо, да разумемо своју веру како бисмо је дубље доживели и више се радовали и овоме животу, предокушавали велику тајну Царства Божјег која се управо кроз Свету Литургију одвија. Зато сам све позвао да прилазимо Светом причешћу што чешће, а идеал је, чему треба да тежимо, да се причећујемо на свакој Литургији.
Пост постоји као институција, као подвиг, као аскеза и под утицајима Запада и код нас се уврежио став о (не)достојности некога ко прилази светим тајнама. Међутим, Литургија се не може служити ако се нико не причести, пост није предуслов за причест. Наш живот се састоји и протиче између две литургије, од недеље до недеље, од недеље до празника. Уколико правилно приступамо овој тајни, требало би да се причешћујемо сваки пут када се служи Света Литургија. Наравно, то не значи да не треба да поштујемо пост и молитвено правило које је Црква прописала свима.
СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ
Света тајна исповести одувек је постојала у Цркви, најпре као Света тајна покајања у ширем смислу, а сама исповест као пројава тог покајања. И она има свој континуитет још од апостолских времена. Господ Исусу Христос је својим апостолима дао могућност праштања грехова: „Којима опростите грехе, опростиће им се, којима задржите, биће задржани“. Епископи су настављачи светих апостола (прејемници) и управо они су ти који у име целокупне црквене заједнице разрешују грешника који се каје, јер је епископ на месту и обличју Христовом првенствено на Евхаристији. У том смислу и треба схватити његово разрешење грехова, које може само Бог да разреши. На Светој тајни исповести, свештеник је само сведок човековог покајања и жеље да промени свој живот, а Христос је тај који опрашта. Покајање значи промену ума, или преумљење, што не би требало схватити само у смислу самоусавршавања, промене понашања, тежње ка врлини, јер то имамо и у другим религијским системима, него у контексту заједнице. Кајемо се због литургијске заједнице која истовремено представља предокушавање вечне заједнице. Она је икона Царства Божјег. Икона или слика раја у који верујемо. Само покајање, односно исповест као манифестација покајања, није крајњи циљ хришћанског живота, већ је предуслов живота у Христу. Покајање је обнављање светог крштења, пут враћања Цркви, могућност учвршћивања и обнављања заједнице са Христом у Евхаристији. Покајање представља дисциплинску меру Цркве, конкретне литургијске заједнице према паломе вернику, делу Тела Христовог који страда, његово привремено одлучење од те заједннице, од Свете тајне причешћа, уз одговарајућу епитимију, пост и молитву, да се не би отровала грехом и страдала читава заједница. Дакле, покајање није само лични чин, у њему учествује заједница која подржава палог члана својом молитвом, све време колико је одлучен од Светог причешћа. По окончању епитимије, покајник се поново прима у литургијско општење и дозвољава му се да се причести и сједини са Богом, јер се Крв и Тело Христова дарују на опроштење грехова. Дакле, Света тајна исповести се довршава, окончава у Светоме причесту. Тек када се причестимо, ми обнављамо заједницу са Богом и опраштају нам се сви греси. Захваљујући том опраштању, можемо да будемо сједињени са Богом, јер не може грешник да уђе у Царство Небеско. У Цркви, сви који се кају постају учесници новога живота и будућег Царства Божјег. Свету тајну покајања не можемо да разумемо без Евхаристије, без Литургије и активног живота у њој. Све друго представља индивидуалистички приступ који нас неће довести до пута радости и смирења, него ће нас водити у неку врсту самомњења, сујете, гордости... У Цркви као великој породици, можемо себе да видимо онакве какви јесмо, а уколико само за себе живимо, с обзиром да је човек склон самомњењу и лепом мишљењу о себи, онда имамо искривљено мишљење о себи. Због тога је неопходно развијати литургијску заједницу, а кроз живот и учешће у њој, разумећемо и хришћанске тајне, између осталог и свету тајну исповести.
Након предавања, Епископ Јеротеј одговарао је на питања присутних. Издвојили смо једно: Света тајна исповести се најчешће у нашој Епархији обавља за време Литургије. Како Ви видите ту праксу?
- Та пракса је условљена одређеним историјским околностима, недостатком свештенства и разним тешкоћама, поготово у време атеизма, као и неким практичним моментима. Међутим, без обзира што је таква исповест дејствујућа, сматрам да би измештање исповести из Свете Литургије допринело развоју и бољитку духовног живота у овој Епархији.
Модератор је био свештеник Никола Ковачевић који је, између осталог, рекао да се Црква, вековима, следујући учење Господа Исуса Христа, са грехом и смрћу бори кроз Свету Литургију и, у вези са њом, Светом тајном исповести.
Владика Јеротеј, који је више од двадесет година провео у општежићу манастира Ковиљ, пре него што је, као Епископ постао чувар предања православне цркве, говорио је о Светој тајни исповести и причести.
- Већ сам, приликом своје беседе на устоличењу, рекао да ћу, у својој пастирској и духовној делатности у Епархији, посебну пажњу посветити светотајинском животу, нарочито, светом причешћу. Управо кроз свету тајну пришећа трудићу се да уцрковљујем верни народ и да га дубље уграђујем у тело Христово.
СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА
Света тајна причешћа повезана је и поистовећује се са светајном Христове цркве – Литургијом, или Евхаристијом. Она је тајна зато што се на Светој Евхаристији конституише сама Црква као сабор свих верних на челу са свештенством, односно, Епископом као предстојатељем. На том сабрању присутни су сви живи, упокојени и светитељи Божји. Сви смо ми Црква и сви сачињавамо Свету Литургију, која је је служба над службама у којој се пројављује тајна Цркве у којој је присутан сам Бог, Христос у светим даровима, Телу и Крви, светом причешћу, у заједници верних. У молитви призивамо Духа Светога да сиђе не само на предложене дарове, него и на све нас. На тај начин се конституише Црква, постаје заједница светих, царско свештенство, јер једино свети могу приступити светињи. Истовремено, Дух Свети силази на хлеб и вино, који постају Тело и Крв Христова. На позив ђаконов да народ обрати пажњу, свештеник уздиже Агнец, освећено Тело Христово, и говори: „Светиње светима“, зато што на Литургији Дух Свети силази на верне и освећује нас, да би нас очистио од греха и омогућио нам да да приступимо светињи и причестимо се. Приликом Епиклезе, призива Светога Духа на Литургији, Свети Дух силази и претвара хлеб и вино у свете дарове. Ми се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом и на тај се освећујемо и постајемо честице, делови Цркве, саборног тела Христовог. На тај начин потврђујемо своју најдубљу припадност Богу и најтешње се сједињујемо са Њим, захваљујући Сину Божјем, другом лицу Свете Тројице који је постао човек и узео људску природу, коју је спасао, осветио, пресаздао и успоставио нови савез између човека и Бога, вечан и ненарушив. Христос је дошао да би решио наш највећи проблем, смрт, која је ушла у овај свет кроз Адама, који није желео да живи у породици са Богом, него да се одвоји и живи по своме. Цена тог пута је била смрт, а последица те смрти болест и страдања и патње најразличитијих врста. Христос је дошао да исправи грешку Адамову, која је, нажалост, постала склоност људске природе са којом се сада рађамо. Христос је испунио Стари завет, све заповести Божје и на крају био распет на крсту, умро за све нас и узео на себе све грехе овога света од првог до последњег човека који ће живети пре Апокалипсе. Христос је васкрсао људску природу. Када се причешћујемо Телом и Крвљу Васкрслог Христа, побеђујемо смрт, јер узимајући Свето причешће учествујемо и у Његовом божанству преко људске природе Исуса Христа и постајемо богови по благодати, како су говорили свети оци, односно постајемо бесмрни, чак и бепочетни. Зато је света Литургија центар нашег живота, јер решава наш суштински проблем, а то је смрт. Литургија се и служи да бисмо се причестили. То је њен крајњи смисао. Важно је да освешћујемо свету тајну причешћа, да је разумемо на прави начин, онако како су је вековима разумели свети оци. Због турског ропства и потоњих ратова, дуго нисмо имали приступ тој литератури, борили смо се да преживимо и сведочили веру како смо знали и умели, пре свега својим животом, кроз свето предање и обичаје. Захваљујући вери смо преживели и постојимо као хришћани, међутим, потребно је да је изучавамо, да разумемо своју веру како бисмо је дубље доживели и више се радовали и овоме животу, предокушавали велику тајну Царства Божјег која се управо кроз Свету Литургију одвија. Зато сам све позвао да прилазимо Светом причешћу што чешће, а идеал је, чему треба да тежимо, да се причећујемо на свакој Литургији.
Пост постоји као институција, као подвиг, као аскеза и под утицајима Запада и код нас се уврежио став о (не)достојности некога ко прилази светим тајнама. Међутим, Литургија се не може служити ако се нико не причести, пост није предуслов за причест. Наш живот се састоји и протиче између две литургије, од недеље до недеље, од недеље до празника. Уколико правилно приступамо овој тајни, требало би да се причешћујемо сваки пут када се служи Света Литургија. Наравно, то не значи да не треба да поштујемо пост и молитвено правило које је Црква прописала свима.
СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ
Света тајна исповести одувек је постојала у Цркви, најпре као Света тајна покајања у ширем смислу, а сама исповест као пројава тог покајања. И она има свој континуитет још од апостолских времена. Господ Исусу Христос је својим апостолима дао могућност праштања грехова: „Којима опростите грехе, опростиће им се, којима задржите, биће задржани“. Епископи су настављачи светих апостола (прејемници) и управо они су ти који у име целокупне црквене заједнице разрешују грешника који се каје, јер је епископ на месту и обличју Христовом првенствено на Евхаристији. У том смислу и треба схватити његово разрешење грехова, које може само Бог да разреши. На Светој тајни исповести, свештеник је само сведок човековог покајања и жеље да промени свој живот, а Христос је тај који опрашта. Покајање значи промену ума, или преумљење, што не би требало схватити само у смислу самоусавршавања, промене понашања, тежње ка врлини, јер то имамо и у другим религијским системима, него у контексту заједнице. Кајемо се због литургијске заједнице која истовремено представља предокушавање вечне заједнице. Она је икона Царства Божјег. Икона или слика раја у који верујемо. Само покајање, односно исповест као манифестација покајања, није крајњи циљ хришћанског живота, већ је предуслов живота у Христу. Покајање је обнављање светог крштења, пут враћања Цркви, могућност учвршћивања и обнављања заједнице са Христом у Евхаристији. Покајање представља дисциплинску меру Цркве, конкретне литургијске заједнице према паломе вернику, делу Тела Христовог који страда, његово привремено одлучење од те заједннице, од Свете тајне причешћа, уз одговарајућу епитимију, пост и молитву, да се не би отровала грехом и страдала читава заједница. Дакле, покајање није само лични чин, у њему учествује заједница која подржава палог члана својом молитвом, све време колико је одлучен од Светог причешћа. По окончању епитимије, покајник се поново прима у литургијско општење и дозвољава му се да се причести и сједини са Богом, јер се Крв и Тело Христова дарују на опроштење грехова. Дакле, Света тајна исповести се довршава, окончава у Светоме причесту. Тек када се причестимо, ми обнављамо заједницу са Богом и опраштају нам се сви греси. Захваљујући том опраштању, можемо да будемо сједињени са Богом, јер не може грешник да уђе у Царство Небеско. У Цркви, сви који се кају постају учесници новога живота и будућег Царства Божјег. Свету тајну покајања не можемо да разумемо без Евхаристије, без Литургије и активног живота у њој. Све друго представља индивидуалистички приступ који нас неће довести до пута радости и смирења, него ће нас водити у неку врсту самомњења, сујете, гордости... У Цркви као великој породици, можемо себе да видимо онакве какви јесмо, а уколико само за себе живимо, с обзиром да је човек склон самомњењу и лепом мишљењу о себи, онда имамо искривљено мишљење о себи. Због тога је неопходно развијати литургијску заједницу, а кроз живот и учешће у њој, разумећемо и хришћанске тајне, између осталог и свету тајну исповести.
Након предавања, Епископ Јеротеј одговарао је на питања присутних. Издвојили смо једно: Света тајна исповести се најчешће у нашој Епархији обавља за време Литургије. Како Ви видите ту праксу?
- Та пракса је условљена одређеним историјским околностима, недостатком свештенства и разним тешкоћама, поготово у време атеизма, као и неким практичним моментима. Међутим, без обзира што је таква исповест дејствујућа, сматрам да би измештање исповести из Свете Литургије допринело развоју и бољитку духовног живота у овој Епархији.
М.Ф.
Најновији број
3. октобар 2024.