„Истинска и правилна молитва низводи благодат Божију у нашу душу. Зато је пост неопходан.“
ПОВОДОМ ЧАСНОГ ПОСТА: РАЗГОВОР СА СВЕШТЕНИКОМ НИКОЛОМ КОВАЧЕВИЋЕМ
Изграђивање благородности унутрашњег човека
Пост има за циљ да нас смири, умири телесне покрете и ослободи простор за духовно делање кроз опуштање стега које нас држе прикованима за природу овога света. Ослобађајући нас од тога, чини да смо способнији за молитву, за размишљање о духовним стварима, о Богу. То се онда и практично показује у нашем свакодневном односу, не само према себи самима, него и према Богу и ближњима. Ако сам кадар да се контролишем у ономе што ми је нужно (храни), онда сам кадар и да не будем роб самоугађању и личном комфору. Оно што је још важније, када својом (добром) вољом покоравам стихију сопствене природе, тек онда сам способан за ближњега, за жртву, за љубав, за доброту, безусловно
Поводом Часног поста, који је почео у понедељак, 27. фебруара, свете четрдесетнице која нас припрема за празник над празницима - Васкрсење Христово, разговарали смо са свештеником Николом Ковачевићем.
Чему нас о посту учи православно предање?
- Пост је једна од основних ствари при постављању темеља у нашем свеукупном духовном делању. У недељу сиропусну, уочи почетка великог васкршњег поста, познатог и по имену света четрдесетница, Црква се у богослужбеном контексту сећа изгнања Адамовог из раја због нарушавања Божије заповести о неједењу са дрвета познања добра и зла. Тог дана чита се поглавље из Јеванђеља о опраштању ближњима њихових греха, као и о правилном начину поста и практиковања врлине (Мт 6,14-20). На једноставан начин, Црква нас кроз богослужбено наглашавање ових момената уводи у период када би требало сви да, постећи телом и духом, обраћамо пажњу на две најважније Божије заповести дате нам у Новом Завету: заповести о љубави према Богу и човеку.
Зашто, заправо, постимо?
- Кроз пост храном, учимо се послушности Богу, која је за нас спасоносна. Адам је у рају био непослушан Богу, нарушио је пост који му је дат да га утврди у правилном поимању света и свога места у свету. Тако је од чувара овога света којем је Бог подарио плодове овога света за храну телу, док се истовремено дух напајао благодатним енергијама Божијим захваљујући блискости са Њим, постао онај који је, не налазећи се више у близини Божијој, почео да уништава и искоришћава овај свет узимајући од њега све што је потребно и телу и духу. Наравно, крај томе је у смрти, јер овај свет не осигурава бесмртност, него само ограничено трајање, пошто је и сам такав.
Исус Христос, „вододелница“, како је говорио за Њега Свети Владика Николај, дао нам је потпуно другачију перспективу односа према Богу и свету?
- У послушности Богу, тело се храни плодовима овога света, а душа сваком врлином којој је узрочник сам Бог кроз заповести које су нам дате. Тако је у Цркви свако време благословено: како време у којем нам је на првом месту празнична радост и одмор од подвига и духовних напора, тако и време у којем се више но обично посвећујемо духовној борби, ишчекујући истинску радост празника ка коме се крећемо. Време поста пред Васкрс проводимо у посту по мери својих снага и благослову свештеника/духовника, покајању за грехе и исповести, практиковању врлина, учесталијем доласку у храм на богослужење. Тако се крећемо ка највећем празнику Цркве чији садржај представља Христова победа над грехом и смрћу, што је истовремено и наша победа, јер је то Христос ради нас учинио.
Пост није дијета, или некаква вежба за тело, која је сама себи циљ?
- Пост би требало посматрати у његовом природном контексту, а то је богослужбени ритам Цркве. Он има за циљ да нас смири, умири телесне покрете и ослободи простор за духовно делање кроз опуштање стега које нас држе прикованима за природу овога света. Ослобађајући нас од тога, чини да смо способнији за молитву, за размишљање о духовним стварима, о Богу. То се онда и практично показује у нашем свакодневном односу, не само према себи самима, него и према Богу и ближњима. Ако сам кадар да се контролишем у ономе што ми је нужно (храни), онда сам кадар и да не будем роб самоугађању и личном комфору. Оно што је још важније, када својом (добром) вољом покоравам стихију сопствене природе, тек онда сам способан за ближњега, за жртву, за љубав, за доброту, безусловно. Наравно, ово није некаква људска дисциплина и техника. То је дар Божији, за који, да би се усвојио, треба човек да се бори.
Да ли можемо говорити о телесној и духовној димензији поста, или је то неодвојиво?
- Свако такво разликовање је теоријско. У свакодневном животу, пост је истовремено духовни и телесни, као што је човек истовремено и нераскидиво душа и тело. Истински пост је када, постећи храном, тј. мало, умерено и тек одређену врсту хране узимајући, а више не једећи него хранећи се, практикујемо оно што даје смисао нашим телесним напорима, а то је врлина. Опраштати онима који су нас увредили, према свакоме се опходећи као према браћи и сестрама, чинити дела милосрђа онима којима је то истински потребно, било материјалне или нематеријалне природе. Овде не мислим на психолошки ефекат који долази од давања ситног новца професионалним просјацима испред цркве, већ на истински осећај да поред мене постоји неко други, кога не треба занемарити и који може понекад имати потребу за мном, или нечим што имам. Тада је сваки мој напор, било телесни или духовни, нешто што ме отвара да се са слободом могу молити Богу. А истинска и правилна молитва низводи благодат Божију у нашу душу. Зато је пост неопходан!
Дешава се да неко, не познајући суштину поста, промаши и његову поенту?
- Правилан пост и неговање врлине треба да буде усмерено само и искључиво на изграђивање благородности нашег унутрашњег човека. Никада не сме да буде предмет хвалисања и преузношења над другима. Томе нас учи сам Господ (Мт 6,17-18). Свако наше врлинско делање треба да буде сакривено од очију других, да би имало благе плодове. Понекад сам сведок томе да се људи хвале како и колико посте, притом ниподаштавајући неког другог ко то тако не чини. Свако такво хвалисање је празно и штетно. Врлина треба да изграђује, а то може само ако се дела у љубави према Богу и ближњима. Ако се то чини ради људске сујете, онда је то дупли промашај. Зато, имајући поверења у Бога да неће превидети ниједну добру ствар која се Њега ради чини, треба да учинимо да време поста искористимо тако да будемо достојни поверења које Господ има у нас кад нам је даровао овај живот.
Пост се понекад, у свести данашњих хришћана, разуме као формални предуслов за свето причешће?
- Многи мисле да морају неколико дана строго постити да би се могли причестити. Такво поједностављивање често иде на штету како разумевања поста и његовог значаја, тако и на штету разумевања самог причешћа. Свето причешће је дар сваком крштеном човеку да може учествовати у животу самога Бога и имати предукус благодати Божије којом ћемо живети у Царству Божијем. Пост, пак, јесте средство којим се лакше показује наша намера да заиста слободно и од своје воље хоћемо да учествујемо у животу који нам Бог дарује. Свето причешће је Тело и Крв Спаситеља нашега која нам се безусловно дарује и за коју нико никада не може бити достојан, ма шта да учини на овоме свету. Не сме се разумети као награда за период неједења који неко преузима на себе, нити, пак, као обавеза Божија према нама. Постом, молитвом, непрестаном борбом са грехом и неговањем врлине, просто потврђујемо да хоћемо да прихватимо тај дар Божији како доликује, јер само на тај начин можемо бити у близини Божијој. Зато се никада не може рећи да је пост непотребан.
Шта бисте поручили читаоцима нашег листа?
- Цитираћу Св. Владику Николаја: „Ко пости, душу гости“, изражавајући наду да ће многи који се осмеле да проведу ово време поста како треба, дочекати да осете у пуноћи радост празника светлог Христовог васкрсења.
Чему нас о посту учи православно предање?
- Пост је једна од основних ствари при постављању темеља у нашем свеукупном духовном делању. У недељу сиропусну, уочи почетка великог васкршњег поста, познатог и по имену света четрдесетница, Црква се у богослужбеном контексту сећа изгнања Адамовог из раја због нарушавања Божије заповести о неједењу са дрвета познања добра и зла. Тог дана чита се поглавље из Јеванђеља о опраштању ближњима њихових греха, као и о правилном начину поста и практиковања врлине (Мт 6,14-20). На једноставан начин, Црква нас кроз богослужбено наглашавање ових момената уводи у период када би требало сви да, постећи телом и духом, обраћамо пажњу на две најважније Божије заповести дате нам у Новом Завету: заповести о љубави према Богу и човеку.
Зашто, заправо, постимо?
- Кроз пост храном, учимо се послушности Богу, која је за нас спасоносна. Адам је у рају био непослушан Богу, нарушио је пост који му је дат да га утврди у правилном поимању света и свога места у свету. Тако је од чувара овога света којем је Бог подарио плодове овога света за храну телу, док се истовремено дух напајао благодатним енергијама Божијим захваљујући блискости са Њим, постао онај који је, не налазећи се више у близини Божијој, почео да уништава и искоришћава овај свет узимајући од њега све што је потребно и телу и духу. Наравно, крај томе је у смрти, јер овај свет не осигурава бесмртност, него само ограничено трајање, пошто је и сам такав.
Исус Христос, „вододелница“, како је говорио за Њега Свети Владика Николај, дао нам је потпуно другачију перспективу односа према Богу и свету?
- У послушности Богу, тело се храни плодовима овога света, а душа сваком врлином којој је узрочник сам Бог кроз заповести које су нам дате. Тако је у Цркви свако време благословено: како време у којем нам је на првом месту празнична радост и одмор од подвига и духовних напора, тако и време у којем се више но обично посвећујемо духовној борби, ишчекујући истинску радост празника ка коме се крећемо. Време поста пред Васкрс проводимо у посту по мери својих снага и благослову свештеника/духовника, покајању за грехе и исповести, практиковању врлина, учесталијем доласку у храм на богослужење. Тако се крећемо ка највећем празнику Цркве чији садржај представља Христова победа над грехом и смрћу, што је истовремено и наша победа, јер је то Христос ради нас учинио.
Пост није дијета, или некаква вежба за тело, која је сама себи циљ?
- Пост би требало посматрати у његовом природном контексту, а то је богослужбени ритам Цркве. Он има за циљ да нас смири, умири телесне покрете и ослободи простор за духовно делање кроз опуштање стега које нас држе прикованима за природу овога света. Ослобађајући нас од тога, чини да смо способнији за молитву, за размишљање о духовним стварима, о Богу. То се онда и практично показује у нашем свакодневном односу, не само према себи самима, него и према Богу и ближњима. Ако сам кадар да се контролишем у ономе што ми је нужно (храни), онда сам кадар и да не будем роб самоугађању и личном комфору. Оно што је још важније, када својом (добром) вољом покоравам стихију сопствене природе, тек онда сам способан за ближњега, за жртву, за љубав, за доброту, безусловно. Наравно, ово није некаква људска дисциплина и техника. То је дар Божији, за који, да би се усвојио, треба човек да се бори.
Свети Јован Златоусти је говорио: Пост је храна за душу, и како мрсна храна утиче на тело, тако и пост
крепи душу, даје јој лакоћу и полет, даје јој могућност да се подигне у висину и размишља о ономе што је горе, поставља је изнад задовољстава и погодности у свакодневном животу
Да ли можемо говорити о телесној и духовној димензији поста, или је то неодвојиво?
- Свако такво разликовање је теоријско. У свакодневном животу, пост је истовремено духовни и телесни, као што је човек истовремено и нераскидиво душа и тело. Истински пост је када, постећи храном, тј. мало, умерено и тек одређену врсту хране узимајући, а више не једећи него хранећи се, практикујемо оно што даје смисао нашим телесним напорима, а то је врлина. Опраштати онима који су нас увредили, према свакоме се опходећи као према браћи и сестрама, чинити дела милосрђа онима којима је то истински потребно, било материјалне или нематеријалне природе. Овде не мислим на психолошки ефекат који долази од давања ситног новца професионалним просјацима испред цркве, већ на истински осећај да поред мене постоји неко други, кога не треба занемарити и који може понекад имати потребу за мном, или нечим што имам. Тада је сваки мој напор, било телесни или духовни, нешто што ме отвара да се са слободом могу молити Богу. А истинска и правилна молитва низводи благодат Божију у нашу душу. Зато је пост неопходан!
Дешава се да неко, не познајући суштину поста, промаши и његову поенту?
- Правилан пост и неговање врлине треба да буде усмерено само и искључиво на изграђивање благородности нашег унутрашњег човека. Никада не сме да буде предмет хвалисања и преузношења над другима. Томе нас учи сам Господ (Мт 6,17-18). Свако наше врлинско делање треба да буде сакривено од очију других, да би имало благе плодове. Понекад сам сведок томе да се људи хвале како и колико посте, притом ниподаштавајући неког другог ко то тако не чини. Свако такво хвалисање је празно и штетно. Врлина треба да изграђује, а то може само ако се дела у љубави према Богу и ближњима. Ако се то чини ради људске сујете, онда је то дупли промашај. Зато, имајући поверења у Бога да неће превидети ниједну добру ствар која се Њега ради чини, треба да учинимо да време поста искористимо тако да будемо достојни поверења које Господ има у нас кад нам је даровао овај живот.
Пост се понекад, у свести данашњих хришћана, разуме као формални предуслов за свето причешће?
- Многи мисле да морају неколико дана строго постити да би се могли причестити. Такво поједностављивање често иде на штету како разумевања поста и његовог значаја, тако и на штету разумевања самог причешћа. Свето причешће је дар сваком крштеном човеку да може учествовати у животу самога Бога и имати предукус благодати Божије којом ћемо живети у Царству Божијем. Пост, пак, јесте средство којим се лакше показује наша намера да заиста слободно и од своје воље хоћемо да учествујемо у животу који нам Бог дарује. Свето причешће је Тело и Крв Спаситеља нашега која нам се безусловно дарује и за коју нико никада не може бити достојан, ма шта да учини на овоме свету. Не сме се разумети као награда за период неједења који неко преузима на себе, нити, пак, као обавеза Божија према нама. Постом, молитвом, непрестаном борбом са грехом и неговањем врлине, просто потврђујемо да хоћемо да прихватимо тај дар Божији како доликује, јер само на тај начин можемо бити у близини Божијој. Зато се никада не може рећи да је пост непотребан.
Шта бисте поручили читаоцима нашег листа?
- Цитираћу Св. Владику Николаја: „Ко пости, душу гости“, изражавајући наду да ће многи који се осмеле да проведу ово време поста како треба, дочекати да осете у пуноћи радост празника светлог Христовог васкрсења.
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
