„Хиландар је сасвим друга димензија у односу на живот у свету. Тамо имају другачију сврху и циљ. Покушавао сам да им посматрам лица, очи. Тешко је било видети, погледи су им уперени доле. Тек други, трећи дан сам успео да видим понеко монашко лице и очи, њихову радост, љубав коју имају... То је нешто што је свима нама који живимо у свету данас потребније неко икада“
Шапчанин Александар Палинкаш недавно се вратио са Свете горе и одазвао нашем позиву да нам дочара утиске боравка у српској царској лаври, коју је, после четрнаест година, по благослову манастира Хиландар, поново посетио.
Какве утиске доносиш са Хиландара? – Неописиве, Слава Богу. Чим смо сишли са брода, када сам ушао у аутобус, обузела ме је радост, сузе су ми саме кренуле. Велика благодат, осећај присуства Мајке Божје, сасвим друга димензија... Када сам први пут посетио Хиландар, рођени брат мог другара се замонашио. Последњих неколико месеци константно ми се враћала мисао на њега. Прошле године ме је позвао да дођем и кад су се стекли услови, отишао сам по благослову.
Фото: Приватна архива
Како Ти је протицао један хиландарски дан? -Молитва и рад (послушање), ништа се не ради без благослова и то је нешто посебно. У једном тренутку осетиш мир, који је данас, сигуран сам, преко потребан сваком човеку. Посебан је улазак у цркву који много тога говори. Исти осећај сам имао и кад сам први пут био. Сам поглед на излизане степенице, на којима се види траг векова, што ме је фасцинирало, посебно на последњу степеницу на врху која се практично сјединила са подом, нешто је што бих тешко могао описати. Само једна помисао ме је обузела: „Ходаш куда је ходао Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви, Свети Кнез Лазар, свети српски краљеви, цареви, монаси...“ Има много трагова историје који нас враћају коренима, ономе што је Србија некада била, духовно, а самим тим и економски. И неизбежна питања: Где смо сада? Шта је човек без Бога ?
Никада човек није без Бога. -Наравно, само је питање колико човек данас жели то да види заслепљен својим егоизмом. Осећај присуства Божијег човек треба сам да осети, снажну потребу за контактом са Богом, јер тада све изгледа другачије, све се мења ... Размишљао сам о свом животу, грешкама које сам направио, осетио покајање, потребу за променом што и јесте истинско покајање. Исповедио сам се оцу Спиридону. Слушао је пажљиво, са пуно љубави, све што сам говорио, а онда очински, са пуно брижности саветовао. После исповести видео сам једног старца, кога је тешко било ухватити погледом. Само би се појавио и нестао. Успео сам у цркви, на богослужењу да му видим очи, које су, кажу, огледало душе. Распитивао сам се ко је тај старац, рекли су ми да је тешко је доћи до њега. Један брат је успео да му приђе, а он му је сузним очима рекао: „Нема више љубави ...“
НЕМА СМИСЛА БЕЗ БОГА Православље сам почео да упознајем крајем деведесетих, а тек 2000. сам схватио да је Божја љубав та коју сам тражио цео живот. Слушао сам много о оцу Јовану, касније мом духовнику, који је у то време био монах на Косову. Имао сам жељу да га упознам, да му се исповедим и разговарам са њим, што се, хвала Богу, догодило. Често је причао о задњим временима, о човеку као Божјем створењу и његовом опстанку у овом свету и времену који иде лудом брзином. То је тада било мало невероватно, а сада видим како време брзо пролази, све се нагло одвија и мења, по људима се то највише примећује. Он је стално маштао о хришћанском селу, о људима који ће се заједно спасавати. Не може човек сам. Има људи који могу, али то су духовни горостаси. Бог човека није створио да буде сам. Из ове ситуације и стања у ком се човек данас налази, само великим напором, трудом и радом на себи, може дати свој допринос ка духовном освешћењу, које је српском народу неопходно. Човек се изгубио, отуђио од Бога, а без Бога ништа нема смисла.
Дешава се како је и речено: „Охладенеће љубав многих“. - Истина. Хиландар је сасвим друга димензија у односу на живот у свету. Тамо имају другачију сврху и циљ. Покушавао сам да им посматрам лица, очи. Тешко је било видети, погледи су им уперени доле. Најпре су ми деловали „намргођено“, што је мени био показатељ мог духовног стања. Тек други, трећи дан сам успео да видим понеко монашко лице и очи, њихову радост, љубав коју имају... То је нешто што је свима нама који живимо у свету данас потребније неко икада. Духовници нам саветују: „Не тугуј, не брини, не падај у очај, униније, препусти се Богу, веруј, радуј се, обрати Му се и пребаци све своје бриге и проблеме на Његова леђа и Он ће ти помоћи, велика је љубав и милост Божија ...“
Фото: Приватна архива
„Доста је дану зла свога“? -Да, а ми смо стално у бригама и проблемима које прете да нас прогутају. Човек треба да води рачуна, да бди над собом да не би постао неосетљив, да се не би изгубио, него да да све од себе, да се бори са собом. И када има нејасног и неразјашњеног не треба се стално питати: „Зашто?“ Истина, тешко је да човек влада собом у таквим моментима. Десило се што се десило по Божјој вољи, допуштењу, промислу. У таквим моментима треба рећи себи: „Слава Теби Боже !“, само нека је на спасење свим људима који пролазе кроз тешке ситуације. Убеђен сам да, ако човек себи дозволи да га проблеми одвуку, постаје све слабији и немоћнији, а онда долазе свакакве болести. Треба захваљивати Богу на сваком тренутку, који се живи само сада. Патријарх Павле је дошао до истог закључка као и научник Никола Тесла - да време не постоји, да се категорија времена не односи на Бога, на Њега се односи вечност, нема ни прошлости ни будућности, само тренутак у ком живимо.
Фото: Приватна архива
Какав је распоред хиландарског богослужења? -У посту су службе прилично дуге, уз византијско појање. Јутарња служба почиње око 3 ујутру и траје до 7, онда се иде на послушање или се повлачи у келије, потом у 11 почињу часови, вечерња и у наставку Литургија. Викендом је другачије. Богослужење траје од 3 ујутру до пола девет. После Литургије је трпеза која је једна једина у Великом посту.
Јеси ли добио одговоре по које си отишао? -Неке јесам, а неке још увек чекам. Доћи ће кад им буде време, Бог зна када је то. Трудим се да благодат и мир задржим што је могуће дуже. Свакодневица покушава да продре у мене, али се држим некако, не дам се. То је оно што човек треба да победи у себи. Жао ми је што сам био болестан првих пар дана, али то је било искушење које се дешава у сусрету са великом светињом. То је тај тренутак када осетиш сопствену немоћ и Божју помоћ и заступништво Пресвете Богородице. Благодаран сам Богу и Пресветој Богородици што сам имао прилику да поново посетим Хиландар.
Фото: Приватна архива
Фото: Приватна архива
Фото: Приватна архива
