Гиздави коњи и галоп у ново лето

Свако село у Посавини има понеко предање везано за божићне празнике. Долазак Богомладенца слави се традиционално а поједина села су имала сад већ скоро заборављене свечарије. У једном од њих, на сам Божић, како сељани воле рећи на каљавом путу, који је тада водио ка прилично удаљеном Шапцу, организоване су коњичке трке у лепе дане попут овог предбожићног времена.

Све је почињано дружењем и поздравом Христос се роди Ваистину се роди. Старине ове трке памте као такмичење за дику у долазећим летима а свет се около стазе тискао и по дрвећу а одважнији су претрчавали стазу. Били су, народски, зачикавани да су видели дно многим флашама вина а да им је срце у петама.

Тако беседи предање. А на стази уз пару из ноздрва поређали су се Зекан, кобила као снег бела и надалеко чувени Мома. Ко му име даде не оста на пожутелим страницама сећања. Истини за вољу памте старине да је имао момачко држање. Јахачи беху у народној ношњи уз неизбежни гуњ. Памте се и имена, лепи Стева, дрчни Аврам и препредени Игњат.

И јахачи и они уз стазу су били препуни вина и ракије те очекивања од саме трке, уз силна клађења опет у вино и ракију. До усијања растао жагор кад трка крену. Трчало се до старог записа, по ђедовима на којем беше уцртан крст и назад. Колико метара ко би се сећао а иза кривине би им се губио сваки траг.

Неизвесно беше код самог записа, времешног храста а на циљу победника чекало буре ракије и ћилим као из бајке. Севала копита негованих грла. Пред самим циљем беседило се годинама, Игњат убоде крадом великим трном Зекана који заврши у каналу а Мома и Игњат летима се китили победом а само они истински верници знали су да је она Пирова. Што би рекао наш народ како сејеш тако и жањеш.

Коментар је сувишан.

И дан данас уз сада нови пут дрема сасухло дебло храста а оста само предање о Моми који се преноси са колена на колено. Беше тако некада, збори и ових дана времешни приповедач уз, ма колико пусту наду, речи поновило се...