ПРЕДСТАВЉЕНА НАЈНОВИЈА КЊИГА ПРОФЕСОРА МИЛЕНКА МАРКОВИЋА
Кафаница код граорастог петла
Недано је коцељевачкој читалачкој публици представљена најновија књига из пера професора Миленка Марковића под називом “Кафаница “Код граорастог петла”
Како је на промоцији овог писаног дела рекла Јасмина Гајић из Библиотеке “Јанко Веселиновић”, пред читаоцима је типично српски роман, симпатичног и помало необичног назива.
-Када кажем прави српски роман под тим подразумевам дело високо литерарне и уметничке вредности у класичном смислу, иако је по временској одређености у питању дело савремене српске књижевности. Одакле овакав назив. Сасвим неочекивано, одговор добијамо на самом крају романа , када нас писац вешто заведе и наведе на помисао да одговор можда и нећемо добити. И то је онај моменат када се просечан читалац и опредељује, из личног угла сам себи поставља кључно питање:” Да ли је вредело потрошити време на прочитану књигу?”. У том тренутку све наведено у роману се потпуно уобличава, некако долази на своје место, добија смисао, а свака запитаност у току читања свој одговор. Супротстављене вредносне категорије добијају коначан исход у вечитој борби добра и зла, са познатим исходом- рекла је Гајић, додајући да аутор читаоца мајсторски води кроз радњу романа, познатом нарацијом и развијеном мисаоношћу.
Према њеним речима роман је вишеслојан али истовремено и питак, богате нарације, дијалога и неочекиваности. Слика и прилика данашњег друштва и свих несавршености које га чине.
–Пред нама је читава галерија ликова које свакодневно срећемо, снађених и неснађених, са манама и врлинама препознатих на сваком кораку. Још једна специфичност овог романа је то да ниједан лик није потпуни негативац, сваком од њих је писац дао људско, рекла бих животно одређење или разумевање, чинећи га апсолутно реалистичним у оној видљивој димензији романа, а у невидљивој сведочећи о карактеру и особинама самог писца- сматра Гајић и открива да су сви ликови заправо главни, што је вештина у писању која читаочеву пажњу држи од почетка до краја.
–Стални гости кафанице су даровита дружина, разврстана по столовима које заузимају, слично припадајућим слојевима и социјалним статусима које имају. Превирања, дилеме, сукоби и уобичајена људска осећања из свакодневног живота су верно пренета у ово штиво које ће у неким будућим временима и генерацијама бити поуздан, незаобилазан сведок онога што тренутно живимо, правећи непрекинут низ који чине прошлост, садашњост и будућност- закључила је Јасмина Гајић.
О АУТОРУ Миленко Марковић рођен је 1957. у Љутицама где је завршио четири разреда основне школе, а потом још четири у Каменици. По завршетку основне школе уписао је Педагошку школу у Шапцу. Његов књижевни таленат најпре открива професор српско-хрватског језика. Већ тада је Миленко почео да пише песме за “Глас деце Подриња” и укључио се у разне културне догађаје у Шапцу. Драгиша Пењин га је уврстио међу сто најзначајнијих Шапчана у области уметности. 1976. је уписао Филолошки факултет у Београду, смер српско-хрватски језик и југословенска књижевност. По завршетку факултета се враћа у Коцељеву и наставља да пише. Написао је приповетку “Пет њих у Солуну” награђену од књижевне омладине Србије, затим 12 драма које су игране у Коцељеви и околини у извођењу тадашњег коцељевачког аматерског позоришта “Часовник”. Његов први роман “Џамбаско јеванђеље”, које је на крају сам издао, стиже пред читаоце 1988. Други роман са ратном тематиком “Однесе Дрина” излази 2002., као и трећи роман” Јеванђеље по Боривоју”. У свом богатом писаном опусу има и око шест хиљада афоризама. Миленков допринос култури ове општине не огледа се само кроз његов књижевни рад. Он је 1990. године био директор Средње школе “Вељко Влаховић” у Коцељеви, а од 1993. и директор Библиотеке “Јанко Веселиновић”. Након завршетка мандата враћа се у просвету, а прошле године одлази у пензију. Ипак наставља, поред дуборезом, који га све више окупира, да се и даље бави књижевношћу. Прошле године је издао роман “Фанђови коњи” а сада је светлост дана угледао роман “Кафаница “код граорастог петла””.
КАФАНА- ЦЕНТАР СВЕТА И ОГЛЕДАЛО ДРУШТВА О књизи, али и самом аутору, његовом лику и делу, говорили су Верољуб Бабић и Драган Ђеле Ђермановић, а промоција је била обојена и анегдотама, згодама и незгодама професора Миленка Марковића у различитим периодима његовог живота.
–Промоција није само промовисање књиге. Имали смо прилику и ужитак да чујемо и промоцију о књижевнику. Никада раније нисмо имали прилику да сазнамо оволико детаља о аутору, његовом животу, стваралаштву. Ради се о једном веома скромном човеку, а Коцељева не зна какву културну громаду има- оценио је Ђермановић.
Он је рекао да је Марковић у свом најновијем роману показао да је кафана заиста центар света те да у том центру света свега има. И политике, и историје, и социологије...
–У тој кафани је он већ груписао одређене категорије људи који се друже међу собом и имају своје приче. Нису све кафанске приче исте и нису све групе у кафани са истом тематиком. Књига мора да се чита полако, пажљиво, да читалац осети и Миленков сарказам и иронију и Миленково огледало садашњег живота. Тематику је обрадио на један реалан начин- истакао је Ђермановић.
Говорећи о свом најновијем роману и теми коју је обрадио аутор напомиње да уколико желимо да упознамо један град, државу, средину, морамо да одемо на пијацу или у кафану, јер ту се најбоље осликава стање једног друштва. По његовим речима, кафана је барометар.
Пред нама је читава галерија ликова које свакодневно срећемо, снађених и неснађених, са манама и врлинама препознатих на сваком кораку. Још једна специфичност овог романа је то да ниједан лик није потпуни негативац, сваком од њих је писац дао људско
–Знамо свакаквих кафана, знамо песме о кафани. Наш народ има изграђен један посебан однос према кафани. Он се ту дружи, ту се меша међу собом. И ту он размењује информације. Долази до сазнања. Ту су се многе судбине преломиле. Многе су се и спојиле. Оквир је кафана. То је једно игралиште, један екран на коме се све креће и догађа. У књизи је приказан један пресек. То можете звати критиком друштва, описом, приказивањем, како год хоћете- изјавио је професор Марковић и још једном искористио прилику да говори о српском језику, истичући његову лепоту и савршенство.
–Лепоту језика којег су нам дали са рођењем, који смо ми добили, то је нешто величанствено. Сваки језик треба да чува себе у потпуној целовитости, са свим својим дијалектима. Ја волим да говорим у дијалекту. Често говорим у разним дијалектима. Чисто да се види равноправност говора који такав треба да буде- поручио је аутор романа, професор српског језика и књижевности у пензији.
