Удружење новинара Србије (УНС) на свој 142. рођендан, у четвртак, 21. децембра, доделио је годишња признања, међу којима и награду за животно дело новинарки и публицисткињи Сребренки Глухић Илић и дугогодишњем уреднику “Вечерњих новости” у пензији Радисаву Радету Брајовићу.
Награду за новинарску храброст “Александар Тијанић” добио је главни уредник листа “Нова” Ранко Пивљанин, награду “Лаза Костић” за вест, репортажу и фотографију, добили су дописница телевизије “Хепи” из Ниша Марија Јанковић, новинарка регионалне телевизије Пирот Ана Филиповић Гогић и фото-репортер портала “Мондо” Урош Арсић, док је награда “Богдан Тирнанић” за најбољи коментар или колумну припала Александри Трајковић Арсић, новинарки РТС-а.
Специјална награда за доприносе у историји штампе и новинарства, теоријске радове о новинарству и публицистичка дела “Жика М. Јовановић” припала је Радивоју С. Петровићу и Слободану М. Пенезићу, а за најбољи годишњи уређивачки концепт, награду “Димитрије Давидовић”, добио је уредник портала “ОКО” Небојша Грујичић.
Фото: Анђелко Васиљевић
Златну повељу УНС-а жири је доделио Драгану Филиповићу, новинару из Шапца, који је у више од шест деценија рада скренуо пажњу награђеном емисијом о Аушвицу, као и репортажом Војникова бресква, истинитом причом из Првог светског рата, првом у низу које су објављене најпре у књизи, потом у трилогији под истим насловом.
Више од свега што бисмо рекли говори биографија нашег колеге.
Драган С. Филиповић рођен је у Шапцу 10. маја 1948. године. Основну школу и гимназију завршио је у родном граду, а Историју књижевности и српскохрватски језик дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу 1971. године. Постипломске студије светске и теорије књижевности похађао је у Београду од 1972 до 1974. године.
Новинарством је почео да се бави као војник 1968. године, дописима о догађајима у ЈНА у Славонији, потом као радник Библиотеке „Жика Поповић“ у Шапцу, темама из области културе за регионални лист „Глас Подриња“ 1969. да би у ову информативну установу као новинар са редовним запослењем био примљен 1.1. 1070. године.
Добитник је више награда и признања у писаним и електронским медијима у Југославији и Србији. Награде је добијао за репортаже у „Гласу Подриња и „Српском гласу“ (лист из Мелбурна, Аустралија); за радио прилоге и емисије у Радио Београду и Радио Шапцу, где је био новинар-репортер, главни и одговорни уредник и помоћник директора заједничке редакције листа „Глас Подриња“ и Радио Шапца и ТВ репортаже и емисије у Телевизији Београд, за коју је радио једанаест година, као први уредник ТВ дописништва у Шапцу (од 1976 до 1977. Године).
ПРИЗНАЊА Од значајних Филиповићевих признања издвајамо: Прву награду Радио Београда за емисију године 1975, прву награда Савеза новинара Југославије за серију текстова са севера Норвешке о страдању заробљених партизана у Србији 1941. године у нацистичким логорима смрти 1976; Повељу омладинских новина „25. мај“ (1979); Прву награду Међурепубличке организације „Сава“, која је обједињавала културне установе и медије из тридесет градова дуж реке Саве за фељтон о пријатељству три генерације породице Стакић из Кржаве код Крупња у Србији и словеначке Грошељ из Јесеница (1989); Златну плакету листа „Глас Подриња“ (1979 и 1984); Захвалницу за племенитост Кола српских сестара из Бања Луке (1991); Повељу Владе Републике Српске (1993); Прву награду Међународног фестивала новинара Србије Златни текст о селу и пољопривреди; плакету за најбољу књигу „Берберски споменар“ на шестом Сајму књига у Шапцу (2001); Грамату Српске православне цркве (2004), Повељу Задужбинског друштва „Први српски устанак“ – Мишар (2019), Специјално признање Библиотеке „Вуков завичај“ из Лознице (2021); Златник са ликом Белог анђела поводом Дана примирја (Франкфурт, 2018); Орден за грађанско достојанство Руске Федерације (2018) за текстове о улози руског цара Николаја Романова Другог у спасавању умирућих српских војника после албанске голготе, Повељу Милунка Савић (2022), Златну значку Културно просветне заједнице Србије (2022.)
За радио емисију “Сведочанства“, снимљену у Аушвицу у мају1975. године, када је озлоглашени нацистички логор први пут отворен за јавност (као музеј), добио је награду на конкурсу за најбољу емисију Радио Београда и удружених радио-станица Србије. Наредне, 1976. године, за серију текстова у „Гласу Подриња“ о страдању и јунаштву логораша Југословена, највише Срба, у нацистиким логорима на северу Норвешке, добио је прву награду Савеза новинара Југославије за локалне и регионалне листове и часописе. Теми страдања српског рода, терору окупатора у настојању да затре српски етос у 20. веку, посветио је педесет пет година свог радног века као новинара и књижевника.
Збирком прича по истинитим догађајима из три рата на просторима некадашње Југославије у 20. веку, „Војникова бресква“, представио је српску књижевност на свечаности поводом обележавања 100. годишњице Дана примирја у Великом рату, у Франкфурту, у новембру 2018. године, у организацији Српске књижевне радионице, Генералног конзулата у Франкфурту и Православне заједнице Хесена.
Трилогија „Војникова бресква“, објављена 2022. године у издању „Света књиге“ из Београда“, садржи још две збирке прича на исту тему: „Комад таина“ (2019.) и „Белег од бајонета“ (2021.) Публикацију „Рат у Словенији“ објавио је 2022. године, а основна њена тема су ратни сукоби у Словенији у лето 1991. године.
Прву награду за књижевност (поезија) добио је 1972. године („Просветни преглед“ – Београд), а уследила су још тридесет два признања друштвено-политичких и стручних удужења и организација: повеље, награде за новинарство и књижевност, ордени, плакете, захвалнице, грамате Српске православне цркве...
Објавио је више од триста приказа, предговора и рецензија за књиге и каталоге ликовне уметности. Аутор је сценарија за дванаест документарних филмова, од којих је неке и режирао.
Превођен је на енглески, француски и немачки језик.
Фото: Анђелко Васиљевић
