Треба дати шансу младима

Милан Мачван рођен је пре 34 године у Вуковару, где је направио прве кошаркашке кораке. Девесетих се са породицом сели у Бачку Паланку, где наставља да тренира. Остварио је бројне успехе као кошаркаш, како са клубовима у којима је играо, тако и са репрезентативним селекцијама Србије. Након завршене каријере почео је да се бави воћарством у Поцерини. На последњим изборима нашао се на листи Српске напредне странке „Шабац не сме да стане“, а на конститутивној седници Скупштине града изабран је за заменика градоначелника Шапца.

Зашто сте изабрали баш Шабац и Поцерину, прво за пословање, а сада и за политичко деловање?
-Моје порекло и јесте из Мачве, из Мачванског Метковића, фамилије Исаковићи и Мачвани. Међутим, игром случаја моји су се настанили у Вуковару где сам и рођен, а одакле смо одселили 1997. године. Родитељи 2010. године долазе на једно крштње у манастир Радовашницу и одлучују да ту купе викендицу. Тада сам почео ту интензивно да долазим, али се то није знало. Кошаркашку каријеру завршавам, доста рано, 2020. Године и тада игуману у манастиру Радовашница кажем да бих волео да купим имање тамо. Заиста ми је нашао имање, истог дана сам се договорио и купио земљу у Цуљковићу. Није било планирано, али очигледно да ништа у животу не може да се планира. На крају сам се вратио својим правим коренима и сада сам Мачван из Мачве.

Фото: "Глас Подриња"

Значи да се нисте покајали због те одлуке?
-Ја сам пресрећан. Срце ми је пуно. Живео сам у многим великим градовима и градови су ме уморили. Прија ми моје село и моји воћњаци, као и Шабац. Тренутно ми је ово идеалан спој приватног и пословног живота. Био сам у Истанбулу, који има 17 милиона становника, или у Токију, који има 20 милиона, Минхену, Милану, Телавиву, Београду, што су све велике метрополе, али ово ме сада испуњава и овде се осећам савршено.

Да ли жалите за нечим у каријеру, нпр. за шансом да одете у Сједињене Америчке Државе?
-Не жалим. Доста рано и, можда, напрасно, сам завршио каријеру са 30 година. Тада сам подвлачио црту шта је то што сам могао више да урадим, или што нисам урадио. Увек то човек преиспитује себе. Међутим, ја сам стварно миран и спокојан отишао у спортску пензију. Јако рано сам ушао у професионалне воде, са 16 година и медијска пажња и фама око мене су почеле јако рано да се стварају.

Био сам најбољи играч Европе и света у млађим категоријама. Све то човека касније умара и ствара му бреме и очекивања постају много велика. Када су очекивања велика почињете да се такмичите сами са собом, али негде човек мора да подвуче црту и буде задовољан оним што је урадио и да то буде оно што га испуњава. Ја сам изузетно срећан..

Подстицај аматерском спорту
-Спорт се поделио на врхунски професионални спорт и на аматеризам. Нема ништа између. Оно што ми треба да подстакнемо у Шапцу, поред професионалног спорта, је аматерски спорт и такмичења. Подстаћи људе да имају осећај припадности, да знају да ће имати нека такмичења. Велики је број аматера и ту сферу спорта треба више развити.

Мислим да је круна моје каријере то што сам био капитен репрезентације Србије, што имам олимпијско сребро, два европска сребра и многе друге медаље освојене са репрезентацијом. Сматрам да се након професионалног бављења спортом нико неће сећати мојим трофеја из клубова. Сви смо острашћени, навијамо за ове или оне, или клупски спорт нисмо ни пратили, али оно што човек уради за своју земљу то остаје и по томе ме се људи највише сећају.

Рекли сте да сте напрасно донели одлуку да завршите каријеру, а пре тога да сте исто тако и одлучили да купите имање. Да ли то значи да одлуке доносите пре свега срцем?
-Први осећај који ми се јави у стомаку сматрам да је исправан. Много мање се кајем код грешака које направим на „прву лопту“ него код оних које важем дуже. Одлука о куповини земљишта је донета док сам размишљао да ли ћу да останем у кошарци, или ћу се бавити нечим потпуно другачијим. Ја сам почео да тренирам кошарку са пет година и прва реченица тада ми је била да ћу стварно бити кошаркаш.

Цео свој живот сам дао кошарци и дошло је до психо-физичког засићења и после завршетка каријере кошарку нисам ни гледао једно годину и по дана. Дао сам кошарци много и мени је кошарка дала много. То је љубав која ће трајати цео живот, али морао сам и због себе и због свог даљег личног развитка да пробам и нешто друго како бих видео шта још могу.

Фото: "Глас Подриња"

Одакле политика? Који су били мотиви за почетак бављења њом?
-Тек је то дошло неплански. Политику Српске напредне странке и председника Александра Вучића подржавам од када сам завршио каријеру. Пред ове изборе смо се договорили да станем на листу „Шабац не сме да стане“. Након избора смо обавили неке разговоре и верујем да могу да помогнем. Цео живот радим са људима и мислим да нећу бити лош у овоме. Изискује много рада, труда и стрпљења, али то је оно што имам са 34 године.

Чиме је најтеже се бавити, кошарком, пољопривредом или политиком?
-Све их везује једна ствар, а то је огроман рад и посвећеност. Ни у једној од те три делатности не постоји радно време. Увек сам доступан, јер имам одговорност према људима. Што се тиче кошарке ни ту није постојало радно време, али је другачији вид обавеза, с тим што је у спорту много већи притисак него у политици и пољопривреди. Спорт је константно доказивање, померање граница и такмичење самог са собом. Све то људи запостављају и гледају само финални производ, а то је утакмица, трка или такмичење које долази тек на крају. Људи не знају за све оно што је на почетку и у средини, а то су одрицања, тренинзи, састанци, припреме, неодласци на ексукрзије, у изласке у град...

На који начин желите конкретно Шапцу да помогнете? Шта овде недостаје и може да се унапреди?
-Шабац је град који има велику перспективу, пре свега због тога што је географски на добром положају. Ауто-пут је капиталан и тек ћемо то да видимо. ЕУ је на сат и петнаест минута вожње, Република Српска ће бити на петанестак минута од Шапца, индустријски ће град да се развије. Сам град мора да се унапреди и у том правцу можемо да напредујемо у наредном периоду. Шабац има потенцијал. Морамо да се окренемо младима, треба им дати шансу. Треба бити храбар и пустити младе да одлучују. Сигурно да ће да греше, али ко је спрема да поднесе грешку, да пусти младог човека да погреши и да научи добиће врхунски кадар који ће касније моћи да управља.

Живели сте у различитим деловима света. Колико та искуства могу да помогну и да се искористе у политици?
-То је рад са људима. Може доста тога да се преслика. Ширина која је неопходна за објективно виђене ствари. Не можемо у свему да будемо пристрасни и причамо да смо најбољи, ако то није истина. Треба реално сагледати ствари, саслушати људе. Сви ми утичемо на рад града. Свако од нас равноправно доноси по једна глас. Сматрам да је круцијално то да се слушају људи и да ће то утицати на напредак града.