Роса Лазаревић- мађионичарка са концем и иглом у руци
Живот искројен од високе моде
Две деценије провела је у „Уно Мартину“, касније радила и у „Мони“. Заслужна је за беспрекорно изведене ревије у Србији, али и европским центрима моде- Паризу и Милану
Узела је конац и иглу у руке и љубав се родила. Тако је Роса Лазаревић почела, шијући оделца за лутке. Године су се низале, стицала је умеће кроз праксу и школовање и дечији сан прерастао је у бављење високом модом. Две деценије провела је у „Уно Мартину“, касније радила и у „Мони“. Mађионичарка са концем и иглом у руци, била је неизоставна чланица тима заслужног за беспрекорно изведене ревије тих модних кућа.
„Златна кошута“ и „Уно Мартин“ -Мамина тетка завршила је за време старе Југославије Уметничку школу, учила лепо писање, шивење и друго. Татина сестра је такође учила да шије и тако се та љубав пренела на мене. У трећем- четвртом разреду почела сам да се играм са луткама и шијем, кројила им крпице, хаљинице. Прво сам радила за маму, бабу, после и за тетку. Раније је био обичај да жена која се удаје шиваћу машину понесе у мираз, мора да има занат у рукама. Подразумевало се и да ће да се посвети првенствено кући и деци, тада није било вртића као данас- сећа се Роса.
У „Уно Мартину“, на свом првом радном месту, провела је 20 година, водила посао и бавила се високом модом. Сарађивала је са модном дизајнерком Данијелом Кнежевић.
Фото: Приватна архива
-Водити производњу и координирати рад педесет људи је велика одговорност коју не може свако да сноси. Радила сам ревију са Горданом Ћирић Крстић кад смо добили „Златну кошуту“, признање за високу моду. Поред заштитног програма, ХТЗ опреме, „Уно Мартин“ је био врло препознатљив по модној конфекцији. Међу првима је организовао једну од највећих модних ревија у Србији која је била у „Хајату“. На традиционалном сајму моде пред Нову годину се за својих 10 година представио једном од у то време најспектакуларнијих модних ревија- сећа се.
Паре се броје, а године треба знати носити. Није важно колико имаш година ако имаш младалачко срце
Сретала се са познатим именима у свету моде, попут Ненада Радујевића и Звонка Марковића. Радило се са посебним материјалима и тканинама. То што је креатор нацртао, она је оживљавала, претварала у технички модел. Да би се добио финални производ, важан део процеса су кројне слике. Реч је о озбиљној конструкцијској причи која се претвара у технику даљег шивења.
Фото: Глас Подриња
-Ништа ми није било тешко, кад нешто видим, ја то већ имам у глави и могу да сашијем. Могу да урадим што не може нико. Много тога сам моделирала. Мени је то урођено, то само ко воли може да ради тако, не може то свако, ако нема осећај. Мораш нешто и да опараш, да поправиш.То је такав занат- признаје Роса.
Милано, Рим, Париз Касније је отишла у „Мону“, где је такође била у прилици да ради велике модне ревије, професионално се развијала и визије идејних решења креатора спроводила у дело. Будући да је много тога могла да уради брзо и квалитетно, захваљујући вештини и искуству, ангажовале су је и друге модне куће ценећи њен изузетан таленат и умеће у послу.
-У „Мони“ сам радила ревије за иностранство са Дијаном Мацуром. Ревија у Милану и Риму је била 2002, годину касније и у Паризу. Радило се и ноћу и дању, нисмо ишли кући док се не заврши. Коме је било стресно, он то није могао да ради. Мени није било- искрена је она.
Росина предност је била у томе што је радила и конструкцију онога што неко нацрта и развијала модел и шила. Као таква, увек је пратила модне креаторе на модним ревијама и у право време изводила финалне преправке. Модели се раде по стандардним величинама, али увек долази до минималног одступања које је у неколико тренутака решавала преправкама и корекцијама тако да се представе на најбољи могући начин.
-Увек има двадесетак модела- манекенки, треба све да их обучеш, то иде великом брзином. У тзв. бекстејџу, иза сцене, током организације ревије, техничко лице припрема манекенке за излазак и на њима све треба да изгледа као саливено, јер од тога како изнесу модел зависе продаја, позиционирање на тржишту и други битни параметри- појашњава.
Није било ситуација да нешто не може да изведе, како год да су замислили. Наравно, некад мора бити компромиса.
Фото: Приватна архива
-Дешавало се да имају визију да се нешто уради од једног материјала који нема тако техничке карактеристике. Онда смо тражили заједно неко решење како да се направи компромис да тај материјал и модел могу заиста тако да функционишу. И ту се креатори доста ослањају на конструкцију. Ја сам била шеф креаторског тима. Сваки креатор воли да има свог моделара и кројача с којим се консултује око модела, од којих материјала и на који начин да се то најадекватније уради да задовољи замишљену форму- подвлачи Роса.
Мала игла, мали хлад Некад је имати стила стварно нешто значило, сад се пита да ли ико зна и шта то значи.
-То поимање стила се променило. Сад није ништа важно. Што кажеш, нико то не уважи, него свако има неку своју причу. Друго неко време, други људи, схватања, ваљда нам је ова технологија то учинила.
Пре се знало где носиш хаљину, како да се обучеш за свечаност. То је изгубило вредност. Сада у фармеркама и тренерци можеш и у школу и свугде. Данас да си господски одевен значи ономе ко цени лепо, а таквих нема много- сматра.
Највише је уживала у изради капута и хаљина, а мање у раду на мушкој конфекцији. Када је питају колико година има, одговара да нема ниједну, јер, све су прошле. „Паре се броје, а године треба знати носити. Није важно колико имаш година ако имаш младалачко срце“. А за то је важно и радити, јер рад човека одржава, што је и порука младима који долазе.
Чудан је тај њен посао, али има једну нарочиту специфичност. Радећи га, упознала је много различитих људи- „од „великих“ до оних што се прстом потпишу“.
-То су све људи. Образованима је лакше да се снађу кроз живот, опет, кад је неко лош човек, ништа му не вреди- уверена је.
Говорила је мамина тетка, моја бака која ме обожавала: „Кад шијеш, обавезно мораш пеглати, јер пегла је пола посла, али мораш знати да мораш стално и пуно радити. Парче хлеба стави на машину, али ако идеш да се гостиш, нема од посла ништа. Нема прекидања. Мала игла, мали хлад, не можеш да се сакријеш, мораш пуно радити да би имала“, закључује Роса, која и данас не испушта машину и шије, онако, за своју душу, како је одувек једино и умела и како би свако у свом послу требало да ради.
Фото: Приватна архива
