Rosa Lazarević- mađioničarka sa koncem i iglom u ruci
Život iskrojen od visoke mode
Dve decenije provela je u „Uno Martinu“, kasnije radila i u „Moni“. Zaslužna je za besprekorno izvedene revije u Srbiji, ali i evropskim centrima mode- Parizu i Milanu
Uzela je konac i iglu u ruke i ljubav se rodila. Tako je Rosa Lazarević počela, šijući odelca za lutke. Godine su se nizale, sticala je umeće kroz praksu i školovanje i dečiji san prerastao je u bavljenje visokom modom. Dve decenije provela je u „Uno Martinu“, kasnije radila i u „Moni“. Mađioničarka sa koncem i iglom u ruci, bila je neizostavna članica tima zaslužnog za besprekorno izvedene revije tih modnih kuća.
„Zlatna košuta“ i „Uno Martin“ -Mamina tetka završila je za vreme stare Jugoslavije Umetničku školu, učila lepo pisanje, šivenje i drugo. Tatina sestra je takođe učila da šije i tako se ta ljubav prenela na mene. U trećem- četvrtom razredu počela sam da se igram sa lutkama i šijem, krojila im krpice, haljinice. Prvo sam radila za mamu, babu, posle i za tetku. Ranije je bio običaj da žena koja se udaje šivaću mašinu ponese u miraz, mora da ima zanat u rukama. Podrazumevalo se i da će da se posveti prvenstveno kući i deci, tada nije bilo vrtića kao danas- seća se Rosa.
U „Uno Martinu“, na svom prvom radnom mestu, provela je 20 godina, vodila posao i bavila se visokom modom. Sarađivala je sa modnom dizajnerkom Danijelom Knežević.
Foto: Privatna arhiva
-Voditi proizvodnju i koordinirati rad pedeset ljudi je velika odgovornost koju ne može svako da snosi. Radila sam reviju sa Gordanom Ćirić Krstić kad smo dobili „Zlatnu košutu“, priznanje za visoku modu. Pored zaštitnog programa, HTZ opreme, „Uno Martin“ je bio vrlo prepoznatljiv po modnoj konfekciji. Među prvima je organizovao jednu od najvećih modnih revija u Srbiji koja je bila u „Hajatu“. Na tradicionalnom sajmu mode pred Novu godinu se za svojih 10 godina predstavio jednom od u to vreme najspektakularnijih modnih revija- seća se.
Pare se broje, a godine treba znati nositi. Nije važno koliko imaš godina ako imaš mladalačko srce
Sretala se sa poznatim imenima u svetu mode, poput Nenada Radujevića i Zvonka Markovića. Radilo se sa posebnim materijalima i tkaninama. To što je kreator nacrtao, ona je oživljavala, pretvarala u tehnički model. Da bi se dobio finalni proizvod, važan deo procesa su krojne slike. Reč je o ozbiljnoj konstrukcijskoj priči koja se pretvara u tehniku daljeg šivenja.
Foto: Glas Podrinja
-Ništa mi nije bilo teško, kad nešto vidim, ja to već imam u glavi i mogu da sašijem. Mogu da uradim što ne može niko. Mnogo toga sam modelirala. Meni je to urođeno, to samo ko voli može da radi tako, ne može to svako, ako nema osećaj. Moraš nešto i da oparaš, da popraviš.To je takav zanat- priznaje Rosa.
Milano, Rim, Pariz Kasnije je otišla u „Monu“, gde je takođe bila u prilici da radi velike modne revije, profesionalno se razvijala i vizije idejnih rešenja kreatora sprovodila u delo. Budući da je mnogo toga mogla da uradi brzo i kvalitetno, zahvaljujući veštini i iskustvu, angažovale su je i druge modne kuće ceneći njen izuzetan talenat i umeće u poslu.
-U „Moni“ sam radila revije za inostranstvo sa Dijanom Macurom. Revija u Milanu i Rimu je bila 2002, godinu kasnije i u Parizu. Radilo se i noću i danju, nismo išli kući dok se ne završi. Kome je bilo stresno, on to nije mogao da radi. Meni nije bilo- iskrena je ona.
Rosina prednost je bila u tome što je radila i konstrukciju onoga što neko nacrta i razvijala model i šila. Kao takva, uvek je pratila modne kreatore na modnim revijama i u pravo vreme izvodila finalne prepravke. Modeli se rade po standardnim veličinama, ali uvek dolazi do minimalnog odstupanja koje je u nekoliko trenutaka rešavala prepravkama i korekcijama tako da se predstave na najbolji mogući način.
-Uvek ima dvadesetak modela- manekenki, treba sve da ih obučeš, to ide velikom brzinom. U tzv. bekstejdžu, iza scene, tokom organizacije revije, tehničko lice priprema manekenke za izlazak i na njima sve treba da izgleda kao saliveno, jer od toga kako iznesu model zavise prodaja, pozicioniranje na tržištu i drugi bitni parametri- pojašnjava.
Nije bilo situacija da nešto ne može da izvede, kako god da su zamislili. Naravno, nekad mora biti kompromisa.
Foto: Privatna arhiva
-Dešavalo se da imaju viziju da se nešto uradi od jednog materijala koji nema tako tehničke karakteristike. Onda smo tražili zajedno neko rešenje kako da se napravi kompromis da taj materijal i model mogu zaista tako da funkcionišu. I tu se kreatori dosta oslanjaju na konstrukciju. Ja sam bila šef kreatorskog tima. Svaki kreator voli da ima svog modelara i krojača s kojim se konsultuje oko modela, od kojih materijala i na koji način da se to najadekvatnije uradi da zadovolji zamišljenu formu- podvlači Rosa.
Mala igla, mali hlad Nekad je imati stila stvarno nešto značilo, sad se pita da li iko zna i šta to znači.
-To poimanje stila se promenilo. Sad nije ništa važno. Što kažeš, niko to ne uvaži, nego svako ima neku svoju priču. Drugo neko vreme, drugi ljudi, shvatanja, valjda nam je ova tehnologija to učinila.
Pre se znalo gde nosiš haljinu, kako da se obučeš za svečanost. To je izgubilo vrednost. Sada u farmerkama i trenerci možeš i u školu i svugde. Danas da si gospodski odeven znači onome ko ceni lepo, a takvih nema mnogo- smatra.
Najviše je uživala u izradi kaputa i haljina, a manje u radu na muškoj konfekciji. Kada je pitaju koliko godina ima, odgovara da nema nijednu, jer, sve su prošle. „Pare se broje, a godine treba znati nositi. Nije važno koliko imaš godina ako imaš mladalačko srce“. A za to je važno i raditi, jer rad čoveka održava, što je i poruka mladima koji dolaze.
Čudan je taj njen posao, ali ima jednu naročitu specifičnost. Radeći ga, upoznala je mnogo različitih ljudi- „od „velikih“ do onih što se prstom potpišu“.
-To su sve ljudi. Obrazovanima je lakše da se snađu kroz život, opet, kad je neko loš čovek, ništa mu ne vredi- uverena je.
Govorila je mamina tetka, moja baka koja me obožavala: „Kad šiješ, obavezno moraš peglati, jer pegla je pola posla, ali moraš znati da moraš stalno i puno raditi. Parče hleba stavi na mašinu, ali ako ideš da se gostiš, nema od posla ništa. Nema prekidanja. Mala igla, mali hlad, ne možeš da se sakriješ, moraš puno raditi da bi imala“, zaključuje Rosa, koja i danas ne ispušta mašinu i šije, onako, za svoju dušu, kako je oduvek jedino i umela i kako bi svako u svom poslu trebalo da radi.
Foto: Privatna arhiva
