Срце ми је најбољи саветник

Драган Раца је био најбољи млади тренер Европе, најбољи тренер Европе, најбољи тренер Кипра, Либана, Кине, селектор ол стар екипа. Шампион у три државе, шампион и вицешампион Азије, шампион Европе (Б ранг), најбољи стрелац у историји кипарске кошарке, најбољи стрелац и играч Друге савезне лиге СФРЈ и још много тога, али је и дипломац Природно-математичког факултета у Београду, почасни доктор на више универзитета. Принципи живота, рада, снажнији и на први поглед мање видљиви трагови испуњавају живот човека рођеног у Босанском Грахову и некога коме је Шабац важан део живота, још од 1982. године.

-Свака средина има своје специфичности, али увек ми је било важно с ким сам, не где сам. Имао сам најважнију подршку породице и лако сам се прилагођавао. Шабац је мој, овде је мир који ми прија више од сваке буке велеграда. Шапцу не долазим, Шапцу се враћам – збори на почетку Драган Раца.

Фото: "Глас Подриња"

Играо је у Книну, јуниорској екипи која је побеђивала јуниоре највећих тимова Југославије. Био у саставу незваничне репрезнтације Далмације коју је селектовао Крешимир Ћосић. Пре сениорске каријере следио је војни рок у Сарајеву.

-Касније сам сазнао да сам тенденциозно послат тамо. Волео сам кошарку, али сам желео да студирам. Још је у саставу Босне био Мирза Делибашић, желели су да заиграм за њих и да студије упишем ту. Нисам прихватио. Преселио сам се у Београд. Био је позив од Партизана, али ми је приоритет био Природно-математички факултет. Кошарку сам играо за КК „22. децембар“ – сећа се Драган, одличан студент најбољи стрелац и играч Друге савезне лиге који потом неочекивано долази у Шабац.

-Не знам зашто сам тако изабрао, али сам осећао да треба. Заљубио сам се временом у град, заљубио се у граду и испоставило се као прави потез. Тренирали смо добро, играли лепу кошарку. Играо сам са одличним играчима и људима. Увек сам, кроз живот, веровао осећају и не могу да жалим јер сам слушао себе, напротив.

Фото: Приватна архива

Кипарске године
Године на Кипру су посебне, поново на ширем пољу од такмичарског. Као играч је био најбољи поентер, МВП. АПОЕЛ и АЕЛ је водио до завршнице европских такмичења у Еуро челенџеру с места тренера. Као селектор је Кипар водио до злата на Б Првенству Европе и то без пораза.

-Поносан сам што смо клупске успехе постигли са домаћим играчима. Власник је имао велику количину новца, али сам желео да изградимо снажан тим са много домаћих играча, јер је то добитак за кипарску кошарку – истиче Раца, а иако је за рад од марта до јуна 1999, током НАТО агресије добио орден СРЈ, тешко му је да оживљава та сећања.

Када сам дошао у Либан још су постојале јаке тензије између хришћанског и муслиманског становништа. Постојале су екипе једних и других, уколико су на истом месту комуникације нема. Када сам у хришћанску екипу довео играча друге религије био је то преседан. Временом је тај играч постао прва звезда нашег тима и миљеник навијача

-Најтежих шест месеци у животу. Спавао сам просечно два сата, пријатељи су ме звали од првог дана, нудили смештај за свакога из Србије ко може да дође до Кипра. Обезбеђивали смо помоћ, активно сам сарађивао са Иваном Мркићем, ондашњим амабасадором СРЈ. Пријатељ, власник штампарије ме је позвао и питао како може да помогне. Добио сам идеју да направи неколико десетина хиљада мајица са метом (чувени таргет). Предложио сам да протести буду испред базе Велике Британије на Кипру, јер само тако ће их испратити BBC. Добро сам знао грчки и преводио сам дневник на српски представницима Србије.

Кина као НБА
- У Кини је НБА систем. Клуб је франшиза која се сели из града у град. Водио сам исти тим под три имена у три града. Утакмице су спорт, али и забава. Када је био локаут у НБА лиги 2011, власник тадашњег мог клуба Гванжуа договорио је долазак Дирка Новитског. Те сезоне би вероватно сви дошли сва највећа имена у Кину, међутим постојало је правило да не може у истој да буду потписани уговори са два клуба. Коби Брајант је био гост на нашим утакмицама.

Либан и прошлост
Налазио се на челу стручног штаба Ираклиса, расадника највећих грчких играча у тренутку када је Грчка имала најјачу лигу у Европи. Екипе су водили домаћи тренери, Жељко Обрадовић, Душан Ивковић и он. Нико није разумео када је одлучио напусти Солун и прихвати позив либанске Сагезе. Одмах је постао клупски шампион Азије.

-Када сам дошао у Либан још су владале јаке тензије између хришћанског и муслиманског становништа. Постојале су екипе једних и других, уколико су на истом месту комуникације нема. Када сам у хришћанску екипу довео играча друге религије био је то преседан. Временом је тај играч постао прва звезда нашег тима и миљеник навијача.

Убрзо је постао селектор Либана. Репрезентацију је водио до сребра на Купу Азије (2007), потом је био четврти (2009), обезбедио пласман на Светско првенство 2010. у Турску, био на победу од Игара у Пекингу. Први изазов имао је одмах.

Фото: Приватна архива

-Директор репрезентације ме је позвао и рекао да ћемо имати проблем јер је у саставу девет хришћана и само четири играча исламске вероисповести. Преузео сам одговорност, на клупском примеру појаснио свима разлоге и остварили смо врхунске резултате.

У Либану су га сви волели, али као и у ранијим променама средине слушао је осећај. Рекао је ДА Кинезима. Дошао је у лигу где су већина тренера Американци. Међутим није само спорт учинио да срце пожели далеки исток.

-Нисам био само тренер, помагао сам на универзитетима у Кини (кооринатор и супервизор пројеката Гуангси универзитета за образовање учитеља и Гуангси универзитета науке и технологије, као и још 12 универзитета у Кини у сарадњи са универзитетима САД, Аустралије и Русије – додатак Д. Б.), трудио се да допринесем не само кошаркашком напретку играча и домаћих тренера, већ да напредују и као људи.
Спорт је диван, али није цео живот, чак и када нема повреда, већи део живота професионални спортиста није у спорту.

Дражен хтео Микана
-Микан Грушановић је чудо шабачке кошарке. Играли смо (Зорка) у Купу против Цибоне, будућег шампиона Европе и на полувремену ми је пришао Дражен Петровић упитавши ко је број девет. Хтео је да се заузме како би Микан дошао у Загреб, Дражен је желео да игра са Миканом! Док сам играо за Шибенку, у годинама када је то био најбогатији клуб Југославије, имали су чак идеју да врате Дражена из Цибоне, требао нам је центар. Желели су Микана. Нису жалили новца, спремни да дођу из Шибеника до Клења, да возе целу ноћ, међутим Микан није хтео далеко од свог села. Био је чудо као играч, али и као човек посебан и јединствен. Могао је да заради много више новца, да направи већу каријеру, али је срећан и то је важно.

Иако делује да је тренинг једини пут до успеха. Само спортски напредак не доноси дугорочно бенефите без образовања, наглашава Драган Раца.

-Имао сам на проби много играча који су имали брзину, висину, снагу и чинило се да треба изабрати најбоље од најбољих, а онда видите како не знају да мисле, да процењују игру и уз сав потенцијал није могуће да постигну нешто више. О професионалном спортисти брине тим људи. Он тренира и то је једина обавеза, све друго му обезбеђују. Када заврши каријеру нема више ништа од тога, а треба да брине о себи и породици. Без образовања они нису спремни на то. Немају занимање, навикнути на другачији живот тешко се сналазе у новом, проблеми ескалирају и увек постоје последице, а често су и немерљиве.

Трудио се да допринесем не само кошаркашком напретку играча и домаћих тренера, већ и да напредују као људи. Спорт је диван, али он није цео живот, чак и када нема повреда, већи део живота професионални спортиста није у спорту

Пре три године је постао најплаћенији тренер ван НБА лиге. За све што је учинио у свом раду у Кини, значајно ширем од кошаркашког, завредео је признање “Златни гонг”, које се додељује једном у деценији и обухвата све области живота. Истовремено се нашао на поштанској маркици у Кини.

-То је невероватна част за коју нисам знао ни да сам кандидат. Трофеји поштовања људи су највредније достигнуће за мене и оно што остаје иза. Данас је у Кини три страна тренера, четврти је селектор Ђорђевић, сви остали су домаћи.

Најважније је у срцу
Драган Раца је аутор 20 стручних дела из области кошарке. Супруга Бранка је бивша кошаркашице, ћерка Ивана је ослонац репрезентације Србије, Тијана игра за Кипар. Ивана је дипломирани психолог, драфтована је од Лос Анђелес Спаркса, Тијана је такође стекла високо образовање.

Фото: Приватна архива

-Саме су бирале свој пут, као и супруга, као и ја. Ми смо били подршка, ништа више. Поносан сам на обе, јер су постигле да буду сјајне особе, образоване девојке и одличне спортисткиње. Гледамо их и навијамо за њих. Видим да су срећне, то је све што сам желео да постигну, то је једино и важно.