Бити новинар истинска је привилегија

Новинарство је најпре одабрало њу, затим и она новинарство, јер бити новинар, схватила је радећи тај посао, истинска је привилегија. Та узајамна љубав десила се сасвим случајно, а некад се из случајности изроде најлепше и најтрајније везе. Тако и ова њена траје три деценије. Недавно је овенчана и Априлском наградом града Шапца за развој демократских вредности и поштовање људских права и слобода.

Кратка биографија
Дипломирала је на Високој школи за васпитаче у Сремској Митровици, а затим и на Учитељском факултету у Сомбору. Радила је на Телевизији Шабац, Радио Шапцу и Гласу Подриња, а потом и као дописник уредник у РТС-у, Телевизији Војводине и на Радио Београду. Добитница је више награда и признања, а за информативни програм РТС-а реализовала је бројне документарне емисије као хроничар Шапца и Мачве. Чланица је УНС-а и дугогодишња чланица новинарског жирија „Позоришног пролећа“.

Почетак и „Олуја“
-Дивна је симболика у томе што је на леп начин обележено три деценије мог рада. Заиста сам захвална предлагачу што је неко приметио мој рад после тих тридесет година, али некако стиже у право време. Важно је да нисам пред пензијом. Обично награде стигну на крају, да се мало и нашалим, а ова ме обавезује да будем боља за себе, околину, свој град- каже на почетку разговора Гордана Мањенчић, новинарка у шабачком Дописништву Радио- телевизије Србије.

Фото: Ј.Р/ Приватна архива

Много је стало у временски оквир за који и сама не верује да је тако прошао. Последњих година, истиче, посебно јој је драго што је имала привилегију да ради документарне емисије у вези са градским, шабачким темама. Последња је била „Зорка једне младости“, а ту су и „Нема точка без чивије“, „Звездани траг шабачког театра“, „Савом у Европу“... Добитница је више златних и сребрних медаља за витештво у новинарству, а као Дописништво РТС-а у Шапцу добили су Гран при за најбољу продукцију. У Шапцу је дуги низ година Гоцино име синоним за културну рубрику, чланица је новинарског жирија „Позоришног пролећа“, али њене новинарске почетке обележиле су сасвим другачије теме. Након што је ’94 године прошла аудицију на коју се пријавила на наговор породице (побеђивала је на такмичењима у говорништву и рецитовању) у конкуренцији од око 500 људи, „бачена је у ватру“. Брзо је почела да ради ауторску емисију, а онда се, у августу ’95 године, догодила „Олуја“ у тренутку када су колеге које су радиле за РТС биле на одмору.

-Зоран Бркић, од кога сам, то с поносом могу да кажем, учила новинарство, ми је рекао да морам да идем на терен, што до тада нисам радила. Имала сам ауторску емисију, читала вести, уређивала локални дневник. Одједном, од јутра до поноћи сам била на терену на снимању, или радила уживо. За месец дана прошла оно што новинар прође за десет година- све видове новинарства. Нисам могла да се одбраним од емпатије, плакала сам с тим људима, било је јако тешких судбина и прича. На све то, били су страшни ломови у тадашњој држави и требало је то некако изнети- признаје.

Фото: Ј.Р/ Приватна архива

Тражити малог/ великог човека међу људима
У једном тренутку, будући да тада још увек није имала хонорар, схватила је да због посла не виђа ћерку Теодору и пожелела да напусти све.

-Истог дана уследио је позив из Београда када ми је шеф јавио да спремам папире и да сам примљена, а претходно вече радила сам рубрику о људима који су збринули 70 избеглица, пет минута за други Дневник, што је огроман посао. После сам схватила да људи годинама чекају посао у РТС-у, али мени се, ето, то догодило. Кад сам отишла на пријем са колегама из Шапца које су примљене за стално, шеф је рекао: „Немој да се секираш. Да би новинар изашао на површину, да би се за њега чуло у држави, мора да се деси нешто јако лепо или нешто јако ружно. Буди поносна на начин на који си добила посао. Ти си се за то изборила“- сећа се.

О професији и притисцима
Морам да будем сурово искрена. Мени је жао кад видим ко се све бави новинарством и каквих све медија данас има. Међутим, заиста постоје светли примери и верујем у њих, дивне колеге у малим срединама и на глобалним телевизијама који одлично раде свој посао. Поносна сам на РТС зато што смо „умивени“ лексички и визуелно и негујемо кодекс понашања. Наравно да све може и треба да се критикује, али ништа није црно или бело и некад ми је жао колега које екстремно извештавају. Не може један човек или једна странка бити за све крив или за све заслужан. Нисам трпела директне притиске у раду. Можда је некад било неких покушаја са стране, преко породице, али ми је драго што сам одолевала. Било је неких клипова на друштвеним мрежама. Не могу да кажем да ме није болело кад нека неистина има више хиљада прегледа, али то је било из више позиција, тако да се много не секирам. Кад те нападају са обе стране, значи да си на правом путу. Али, све је до става. Мислим да новинар треба да има свој став и гради свој пут.

Најтеже је снашло на почетку, после се све чинило лакшим. Водила се оном Андрићевом мишљу о човеку баченом у океан постојања и брзо научила да плива. Зато и траје.

-Мора неко да те „убаци у ватру“. Тако човек и научи да плива. Захвална сам Зорану Бркићу што ми је дао прилику. Неко мора да верује у вас и да стоји иза те одлуке, јер, како ћете да научите посао ако не кренете? Пре почетка бављења овим послом, замишљала сам га другачије- да дотерана жена седи у студију, чита вести или води неки програм и то ми је изгледало фасцинантно и лагодно. Онда сам схватила да то не постоји, да ту има „пуно блата“ и много тога што се мора проћи да би се дошло до студија и да је то последње што треба да урадиш, до тада мораш да донесеш са терена слику и изјаве људи- прича.

Када су се колеге вратиле на посао са годишњих одмора, све се усталило, тако да је могла да усагласи пословне и приватне обавезе и ужива у свом послу свих ових година.

Највећа награда су те неке мале победе, кад свакога дана можеш да учиниш за средину у којој
живиш. То је наша мисија и зато постојимо. Зато кажем да новинар у том смислу треба да буде друштвено ангажован и мисли својом главом

Ризици „из првог реда“ и највеће награде
-Мени се новинарство заправо догодило. Не знам заиста да ли постоји нека област живота о којој нисам извештавала, не постоји превозно средство у којем нисам била. Нисам, ето, била у подморници. Увек сам гледала из првог реда све што се дешава, од увиђаја и оних најтежих прича, до дипломатских активности, праћења државника. Постала сам почасни грађанин Бањалуке јер сам извештавала о земљотресу. На приче захваљујући којима сам била прилици да помогнем другим људима сам посебно поносна. Једне године сам дочекала Божић тако што су за годину дана изграђене четири куће за сиромашне људе захваљујући нашим причама. Прошла сам обуку за мине да бих могла да пратим поплаве у Јамени, јер касетне бомбе су стигле из хрватских шума водом у Јамену. Сећам се да је неко добио новчану помоћ, неко материјал да поправи кућу, а неко нове куће. Међутим, стигао је човек који је рекао да је остао сам на улици с троје деце и да није ни на једном списку. Вероватно тадашњим структурама није пријало што смо то пустили у Дневнику, али мени је драго што су после три недеље позвали и рекли да је урађена кућа и за ту породицу. То је, у ствари, највећа награда за нас- наглашава.

Сећа се извештавања када су после бомбардовања чистили Србију од НАТО пројектила.

-У Накучанима сам имала прилику да упознам пуковника Слободана Јовановића, последњег из те бригаде који је био жив. То су страшно ризичне ситуације, али сам заиста сам срећна што сам имала прилику да видим што други људи не могу. Новинарство је много леп посао, али изузетно тежак и за то треба имати срце- подвлачи и додаје да је на другој страни и друштвено одговорна професија.

Фото: Ј.Р/ Приватна архива

-Новинар треба да буде друштвено ангажован, не политички, да прати живот, да промовише све оно што је лепо, да укаже на оно што није добро, што је погубно за нас. Заиста се трудим и у сталној сам потрази за људским причама. Одушевљавају ме дивни, мали људи који су заправо велики и о којима се не чује и који се не виде. Они су обично јако скромни, а дају огроман допринос кога ми уопште нисмо свесни. Кад то кажем, мислим на људе који живе на селу, који гаје здраву храну, затим научнике, имамо толико Шапчана по читавом свету који су на изузетним местима. Имамо Шапчанку у Министарству просвете у Лондону, Шапчанку која ради истраживања на Свалбарду, сјајне математичаре свуда по свету и то је у ствари нешто што мене инспирише- наглашава.

Породица главни ослонац, тимски рад пресудан
Велике промене током репортерског живота, за само један дан, као млађој јој нису пријале, а сада би, посматрајући са ове дистанце, у томе много више уживала. У сваком случају, човек навикне да живи са тим адреналином и уђе му у крв. Породица за специфичност њене професије има разумевања.

-Моја породица је навикла на то. Мени је драго да сам и мама и бака у кући и да упркос свему завршавам све обавезе као све друге жене, али се дешава да ме позову, на вези сам, чекам укључење и њима је нормално да не могу да им се јавим док то све не прође. Не причам много о послу код куће, осим баш ако се нешто спектакуларно догоди, али знам да су срећни због мене. Прихватили су то. Нема успеха без подршке породице, у било ком послу, нема стабилности. Сигурна сам да и хирург кад улази у салу треба да буде психички стабилан, пилот такође кад улази у авион, а и ово је нека врста пилотирања- сматра.

Фото: Ј.Р/ Приватна архива

Телевизијско новинарство је стална трка са временом која не оставља много избора- морају у тачно задато време бити на одређеном месту.

-За последњих двадесетак година имали смо четири ванредна стања у држави по разноразним основама- бомбардовање, „Сабљу“ после убиства премијера, поплаве, ковид. То су невероватне ствари. Зато су дописници, не мислим само на новинаре, већ и на сниматеље, монтажере, јер ми некад заједно идемо сви на терен, морамо да се јавимо уз помоћ линка, добар тим и врло смо способни, спремни за све ситуације. Некако се разумемо и погледом, прошли смо пуно политичких немира у овој земљи, протеста. Држимо се заједно и то је најважније. Када у тиму свако да најбоље од себе, онда и производ буде фантастичан. Некад буде лепих, релаксирајућих дана, а некад смо по цео дан и ноћ на послу. Кад би ме неко опет питао чиме бих желела да се бавим, стварно бих изабрала новинарство. Заиста је то привилегија, у сваком смислу- напомиње.

Кад машина „изда“
Сећам се први пут кад су ме послали да пратим Мирка Марјановића, тадашњег преседника Савезне Владе. Све је било како треба и негде у седам и двадесет, пред други Дневник, машина је „прогутала“ и исецкала траку. Мени се цео свет срушио, нисам знала шта да радим. Онда је Зоран Бркић улетео и рекао: Људи, један минут у телевизији је много, имамо још седам минута, свашта можемо да урадимо за то време. Срећом, монтажерка Славица Петровић је размишљала неколико минута, исекла траку, лепила је поново, ми смо јавили да ће рубрика каснити десет минута, успеле поново да измонтирамо све то и екстерналом уживо из Шапца без прегледа уредника у Београду је ишла уживо из Шапца. Кад се завршило, ми смо се погледали и одахнули. То је био такав шок, али и то се дешава.

Све се деси у право време, сложи се мозаик и ствари се догоде. Догоди се живот сам.

-Волим да кажем да се живот брине за све моје потребе. Заиста се побринуо. Али, како зрачиш, тако и привлачиш. Тако да сам у свој живот привукла и неке позитивне људе и догађаје. Обожавам да проводим време са унуком Вуканом и трудим се да што више будем с њим. У приватном животу бих волела да одем на још неко путовање и добијем још неко унуче. До краја професионалног живота бих волела да могу још нешто да учиним за средину у којој радим. Највећа награда су те неке мале победе, кад свакога дана можеш да учиниш нешто за средину у којој живиш. То је наша мисија и зато постојимо. Зато кажем да новинар у том смислу треба да буде друштвено ангажован и мисли својом главом- закључује.