USPEŠNI ŠAPČANI: BRANISLAV LEČIĆ
NIKADA SE NE OSVRĆEM
Branislav Lečić, harizmatični glumac gospodskih manira, u razgovor za feljton o uspešnim Šapčanima ušetao je lako i prirodno, onako kako ulazi na scenu. Odmeren, brze pameti, na pitanja (i ona pretpostavljena) odgovarao je nepretenciozno, jer samo „mali glumci rasipaju velike geste“. On je svoj pečat davno ostavio u srpskoj kulturi. Sada ga samo potvrđuje.
Lečić je rođen u Šapcu 25. avgusta 1955. godine. Antagonistička kombinacija „valjevske podvale“ i „šabačke čivije“ dala je „zdrav duh, koji je uspeo da sačuva“. Otac Aleksandar je rodom iz Valjeva, gde je njegov otac svojevremeno imao opančarsku radnju u Tešnjaru. Majka Živana rođena je u Tekerišu, na Ceru. Popularni glumac je rado odlazio u Banju Badanju i provodio letnje i zimske raspuste kod svojih Vasića.
- Detinjstvo su mi obojili seoski mirisi. Ljudi su se čudili zašto ne odlazim kod rođaka u Beograd, a meni je selo bilo jako uzbudljivo. Čak sam za diplomski rad prijavio monodramu po motivima pesama Sergeja Jesenjina, zato što je on pisao sjajne pesme o selu.
„Milevinu“ školu je završio kao odličan đak i želeo je da ide u Gimnaziju. Međutim, roditelji su mu se razveli pred kraj osnovne škole i nije znao da li će studirati, pa je odlučio da upiše nešto praktično, „nešto što će mu omogućiti da pomogne majci i sebi“. U to vreme je mislio da će se baviti građevinom (deda po majci je bio građevinac, glavni preduzimač na radovima na spomeniku na Tekerišu), ali ga je školski drug, sa kojim se kasnije okumio, Dragan Jokić Joka, nagovorio da zajedno krenu u Tehničko školu „Boris Kidrič“. Tu je stekao sjajne prijatelje. Osim Joke, seća se Miodraga Drndarevića Kiklopa, Žabeta, Žuće, Pitona... Kao i svako gradsko društvo, imali su svoje mesto na korzou. Stajali su kod Tri jarbola, ispred Opštine.
- Zanimljivo je da sam želeo da studiram filozofiju. Već u sedmom razredu čitao sam ozbiljne knjige, koje nisu bile za moj uzrast. U srednjoj školi zatekao sam se u nečem potpuno drugačijem, učio sam matematiku, mehaniku, nacrtnu geometriju, predmete koji su sasvim suprotni od filozofije, a otkrio sam ljubav prema književnosti i to mi je bilo zbunjujuće.
Sa posebnim pijetetom govori o profesorki srpskog jezika, Dušanki Banovac Paskoti, koja je uticala da se kod njega razvije osećaj za literaturu i poeziju. Na njenim časovima, primetio je da društvo iz razreda voli kada on govori stihove i počeo je da razmišlja o pozorištu. Zvučaće neverovatno, ali pre prijemnog ispita na FDU nije bivao na sceni. Jedan jedini nastup imao je kada je, zajedno sa drugarom, na proslavi velike mature izveo numeru Kuća pored mora Arsena Dedića.
- Pred kraj srednje škole shvatio sam da ne znam čime želim da se bavim i koje je moje životno opredeljenje. Onda je, sasvim slučajno, na pameti počelo da biva pozorište. Bio sam posetilac Šabačkog pozorišta, ali nisam do tada razmišljao o sebi kao glumcu. Tek kada je trebalo da odlučim šta ću da radim, pomislio sam - ovi ljudi se igraju, rade na sebi, a primaju platu. Želja da istražim sebe ponukala me je da pokušam da upišem glumu.
Uspeo je iz prvog pokušaja. Da nije, sigurno bi se okrenuo u drugom pravcu i sada bio inženjer mašinstva. Sreća da je profesor Minja Đorđević prepoznao vanredni dar ovog Šapčanina. Bio je u klasi sa Danicom Maksimović, Darom Džokić, Lidijom Pletl, Enverom Petrovcim i drugima. Već na drugoj godini studija dobio je ulogu delikventa u filmu Specijalno vaspitanje Gorana Markovića, a godinu dana po završetku fakulteta, postao je član ansambla JDP-a, koje je i danas njegovo matično pozorište. Od tada je mnogo kilometara prešao na sceni (više od dvesta odigranih predstava), igrao u brojnim televizijskim serijama i ostvario uloge u preko pedeset filmova. Od početka veoma profesionalan, među kolegama poznat kao neko ko maksimalno radi na liku i predaje se do kraja, kaže da ne bi izdvojio nijednu posebnu ulogu.
- Svakom zadatku pristupam profesionalno, bez obzira da li je u pitanju pozitivan ili negativan lik, aktuelan ili klasičan. Ne volim da gledam serije i filmove u kojima sam igrao, a ni nagrade me ne zanimaju. Neka se time bave drugi, oni kojima je do toga stalo. Ne osvrćem se unazad i ne razmišljam o onome što sam ostvario. Idem napred. Mislim da je život suviše kratak da bi čovek za života rekapitulirao stvari. Meni je važno da sečem talase kao pramac broda, bez obzira da li je oluja ili bonaca.
Kad je diplomirao glumu na FDU, poželeo je da se vrati staroj ljubavi. Upisao je čistu filozofiju i završio prvu godinu, ali se tu zaustavio. Filozof koji je umnogome obeležio jedan period njegovog života i uveo ga u politiku je pokojni premijer Zoran Đinđić. Upoznali su se kod Terazijske česme, za vreme Plišane revolucije. Prepoznali su se i „hranili jedan drugog u onome što misle da je Srbiji potrebno“.
- Stekao sam političko obrazovanje i aktivitet zahvaljujući Zoranu Đinđiću. Njegova odlučnost da menja Srbiju, njegova praktična filozofska misao, toliko mi je probudila duh da bi bilo nepošteno da, sa saznanjem da su promene moguće, ne učinim sve što mogu.
U Demokratsku stranku ušao je „iz osećaja dužnosti prema Đinđiću i prema ideji da se Srbija promeni, da bude demokratska, stabilna, ekonomski uspešna i otvorena šansa za sve mlade talente, a ne mesto odakle se odlazi“. Bio je prvi ministar kulture posle petooktobarskih promena. Pitali smo ga da li se osetio obaveznim da, kao neko ko je javna ličnost, kaže svoju reč.
- Od kad znam sebe, nisam drugačije razmišljao. Kako bi glumac mogao da tumači neku ličnost, ako nema svoju? To je isto kao u ljubavi. Ne možeš da voliš drugog ako nisi sposoban da voliš sebe. Mislim da je zadatak svake javne ličnosti, a pogotovo onog koji se bavi kulturom ili umetnošću da ostavi svoj lični pečat kao korektivni faktor za usmeravanje opšteg mentalnog i duhovnog nivoa nacije. Ako to neće da rade javne ličnosti, ko će? Uvek sam mislio da, ako već tumačim velike ideje na temu čoveka i njegovog unutrašnjeg kosmosa, pa i društva u celini, moram da imam svoj stav. Nikada nisam bio kukavica koja se sakriva iza svoje profesije i uloga koje igra. Ako se bavim aktuelnim pozorištem, prirodno je da aktivno učestvujem u društvu koje je jedno veliko pozorište i da pošaljem svoju misao. Moji stavovi o društvu u kome živim, jasni su i otvoreni.
Pored glume, koja je je njegova bazična profesija i političkog angažmana, roditeljstvo je nešto što ga definiše. Ima troje dece iz dva braka. Ivan studira prava, a Ana je krenula očevim stopama, studira glumu na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, u klasi Vide Ognjenović. Mali Lav je u pretškolskom uzrastu i veliko je zadovoljstvo ocu, bratu i sestri.
- Moja porodica smo moja deca i ja. Nikada im nisam preporučivao svoju profesiju, ali je nisam ni uskraćivao. Nisam projektovao kruto svoje stavove, već sam polemisao sa svojom decom. Uvek smo poštovali ne samo reč, nego i ono što uradimo i na osnovu toga smo sudili da li je nešto dobro, ili nije. Mislim da sam kvalitetan roditelj, zato što su moja deca normalna. Moja ćerka je pokazala hrabrost i čvrstu volju, jer joj ne predstavlja prepreku ni moje ime, ni karijera.
Pored svega, mada ne znamo kako stiže, Leka se bavi i pedagoškim radom. Vodi dve klase na Akademiji lepih umetnosti, a pre četiri godine osnovao je Edukativni centar Lekart. Nastoji da probudi svoje studente da pronađu sebe i budu autentični. To mu je velika satisfakcija.
- Ukapirao sam da je gluma jako dobar faktor za skretanje pažnje sa trivijalnosti ovoga doba, pogotovo za mlade ljude, jer ih upućuje na rad na sebi uz glumačka srestva koja im ponudimo. Ta ideja se pokazala delotvornom zato što je mnogo dece kod nas, od najmlađih do tinejdžera, a imamo i starije koji su rešili da se pozabave svojom željom koju nisu ostvarili. Nikad nije kasno da čovek pronađe sebe. Za mene je uzbudljiv rad sa mladima zato što oni prelamaju ovaj svet na svoj način i veoma je interesantno čuti kako poimaju stvari koje im se dešavaju i kako vide život u našoj zemlji. Pokušavam da im olakšam, da ih uputim ka vrednosnom sistemu koji nije samo gluma, nego da prepoznaju šta treba da čitaju i gledaju i kako da razlikuju ono što ih hrani od onoga što ih ponižava.
Leka je angažovan u humanitarnom šou programu Tvoje lice zvuči poznato. U subotu, kada smo razgovarali sa njim, rekao nam je da ima dobar osećaj za imitaciju Antonija Banderasa iz filma Desperado. Osećaj ga nije izneverio. Pobednik je desete epizode TLZP-a sa pesmom Cancion del Mariachi.
- Odlučio sam da učestvujem u ovom šou pre svega zbog njegovog humanitarnog karaktera, ali i zato što se za bitnu nijansu razlikuje od ponude na svim nacionalnim televizijskim kanalima. Dešava se da preko rijalitija dobijamo kič i šund kao obrazac ponašanja, što u velikoj meri utiče na mlade. To ne mogu da promenim, ali bar mogu da dam neki primer, da učestvujem u šou koji pokazuje neku veštinu, rad i trud, ima nekakav nivo. Imam i lični razlog, uvek sam voleo da ukrstim znanja vezana za ples, pevanje i glumu. Naravno, gluma je na nivou prvog semestra prve godine fakulteta, što meni nije izazov, ali jeste činjenica da sve to moram da uradim za kratak vremenski period. Sve je to veoma stresno i sve što sam pokazao je poluproizvod, na šta sam pristao.
Ponosan na Šabac, koji je uvek imao posebnu atmosferu, „koji i danas ima oazu slobodnog mišljenja i načina ponašanja“, kaže da je rodni grad formirao njegovo biće samoironično, „što je neophodno da čovek ostane zdrav“.
- Dok ne naučiš da se smeješ sebi u Šapcu, nemaš pravo da se smeješ drugima. To je za mene i etički, i časno i uticalo je da svoje stavove uvek dovodim u pitanje, da ne verujem slepo ni tradiciji, ni modernosti, nego da tražim ravnotežu. Uvek sam se osećao stabilnije u odnosu na druge, što se videlo na studijama, jer sam znao ko sam, odakle dolazim i da moja porodica i društvo sa kojim sam rastao očekuju od mene da ostanem svoj. Šabački duh je zdrav duh u meni, koji sam nastojao da sačuvam, a to je najveći trud, ne samo moj, nego svih nas u Srbiji, da ostanemo normalni. Ta normalnost podrazumeva da imamo kritičan odnos prema sebi i svojim postupcima i da nikad ne osuđujemo drugoga ako nismo spremni da taj sud primenimo i na sebi.
BORBA DO KRAJA
„Imam jasan pogled kako može da se promeni naša politička situacija. Moraju da postoje institucije koje će zaštititi naše pravo da slobodno mislimo, mora da se poštuje sloboda medija, osnova demokratskog ustrojstva da izvršna, zakonodavna i sudska vlast postanu nezavisne... Znam da je to borba, nikad nisam ni mislio da će se to dogoditi proklamacijom. Naprotiv, ljudske potrebe da isprojektuju svoje interese kako lične, tako i grupne, takve su da živimo u društvu koje je u pretpolitičkom stanju svesti, ali to ne znači da ću stati. Boriću se dok god mogu.“
TIM JE TAJ KOJI
DOBIJA
„Ova država i naša svest je na niskom nivou, adolescentskom, zato što ne shvatamo da nema individualnosti bez tima. Svako ko koristi druge da bi sebe istakao pravi kontraefekat, ponaša se nezrelo i štetno. Ali, dobro, tu smo gde smo. Ono što mogu je da kažem da tim rađa individualce. To bi trebalo da shvatimo i spasemo dušu od ove prolazne i dugotrajne adolescencije u kojoj smo. Ostao sam normalan zato što ginem za tim, i kad radim u ekipi na sceni, i na filmu, i u pedagogiji. Za mene je tim onaj koji dobija.“
LIČNA KARTA NACIJE
„Ponosan sam na Šabac, posebno u ovom trenutku, zato što ima svoj stav, zato što je u stanju da bude svoj. To je nešto što bih poručio celoj našoj zemlji, a ne samo pojedincima. Čovek koji nema ličnu kartu niti može da se predstavi, niti da se zaštiti. Tek identitet koji ne dovodimo u pitanje, koji artikulišemo i osvestimo, daje nam legitimaciju pomoću koje možemo da upoznamo druge kulture.
Uloge u Jugoslovenskom dramskom pozorištu: Rudolf Heler (Pred penzijom); Lovac (Brod za lutke); u Hamletu – Hamlet (1992), Klaudije (2005); Henrik Tile (Pseći valcer); Lari (Bliže); Markiz / On (Ekstaza smrti); Čeda (Gospođa ministarka); Edi (Ludi od ljubavi); Melhior (Buđenje proleća); Pilot (Mali princ); Lepršić (Rodoljupci); Per Gint (Per Gint); Inspektor (Balkanski špijun); Žanko (Hrvatski Faust); Sinan (Nahod Simeon)…
Igrao je i u drugim pozorištima i autonomnim produkcijama, na filmu i TV serijama: Kralj Aleksandar (Montevideo), Teja (Profesionalac), Gavrilo Milentijević (Tri karte za Holivud), Crni u seriji Sivi dom, Aleksa Šantić na filmu i u istoimenoj seriji, Dragan (Bulevar Revolucije), Mustafa (Andergraund), Sudija Ris (Porodično blago)…
Dobio je Gran pri za najbolje glumačko ostvarenje na Prvom Međunarodnom festivalu glumaca u Nikšiću; nagradu za učešće na 14. Mediteranskom festivalu u Italiji; za glumu na Festivalu Borini pozorišni dani; dobitnik je četiri Godišnje nagrade JDP-a, Sterijine, nagrade car Konstantin i Zlatne Arene.
Režirao za JDP Šilerove Razbojnike, Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića u Nacionalnom teatru u Atini, Balkanska rapsodija Pavlosa Matesisa u Bitef teatru, Indigo Dušana Premovića u produkciji Grad-teatra Budve, Smart studija i Doma omladine, i predstavu Opomena. Deset godina posle – Zoran Đinđić u produkciji Smart studija, koja je izvedena u Sava Centru.
Lečić je rođen u Šapcu 25. avgusta 1955. godine. Antagonistička kombinacija „valjevske podvale“ i „šabačke čivije“ dala je „zdrav duh, koji je uspeo da sačuva“. Otac Aleksandar je rodom iz Valjeva, gde je njegov otac svojevremeno imao opančarsku radnju u Tešnjaru. Majka Živana rođena je u Tekerišu, na Ceru. Popularni glumac je rado odlazio u Banju Badanju i provodio letnje i zimske raspuste kod svojih Vasića.
- Detinjstvo su mi obojili seoski mirisi. Ljudi su se čudili zašto ne odlazim kod rođaka u Beograd, a meni je selo bilo jako uzbudljivo. Čak sam za diplomski rad prijavio monodramu po motivima pesama Sergeja Jesenjina, zato što je on pisao sjajne pesme o selu.
„Milevinu“ školu je završio kao odličan đak i želeo je da ide u Gimnaziju. Međutim, roditelji su mu se razveli pred kraj osnovne škole i nije znao da li će studirati, pa je odlučio da upiše nešto praktično, „nešto što će mu omogućiti da pomogne majci i sebi“. U to vreme je mislio da će se baviti građevinom (deda po majci je bio građevinac, glavni preduzimač na radovima na spomeniku na Tekerišu), ali ga je školski drug, sa kojim se kasnije okumio, Dragan Jokić Joka, nagovorio da zajedno krenu u Tehničko školu „Boris Kidrič“. Tu je stekao sjajne prijatelje. Osim Joke, seća se Miodraga Drndarevića Kiklopa, Žabeta, Žuće, Pitona... Kao i svako gradsko društvo, imali su svoje mesto na korzou. Stajali su kod Tri jarbola, ispred Opštine.
- Zanimljivo je da sam želeo da studiram filozofiju. Već u sedmom razredu čitao sam ozbiljne knjige, koje nisu bile za moj uzrast. U srednjoj školi zatekao sam se u nečem potpuno drugačijem, učio sam matematiku, mehaniku, nacrtnu geometriju, predmete koji su sasvim suprotni od filozofije, a otkrio sam ljubav prema književnosti i to mi je bilo zbunjujuće.
Sa posebnim pijetetom govori o profesorki srpskog jezika, Dušanki Banovac Paskoti, koja je uticala da se kod njega razvije osećaj za literaturu i poeziju. Na njenim časovima, primetio je da društvo iz razreda voli kada on govori stihove i počeo je da razmišlja o pozorištu. Zvučaće neverovatno, ali pre prijemnog ispita na FDU nije bivao na sceni. Jedan jedini nastup imao je kada je, zajedno sa drugarom, na proslavi velike mature izveo numeru Kuća pored mora Arsena Dedića.
- Pred kraj srednje škole shvatio sam da ne znam čime želim da se bavim i koje je moje životno opredeljenje. Onda je, sasvim slučajno, na pameti počelo da biva pozorište. Bio sam posetilac Šabačkog pozorišta, ali nisam do tada razmišljao o sebi kao glumcu. Tek kada je trebalo da odlučim šta ću da radim, pomislio sam - ovi ljudi se igraju, rade na sebi, a primaju platu. Želja da istražim sebe ponukala me je da pokušam da upišem glumu.
Uspeo je iz prvog pokušaja. Da nije, sigurno bi se okrenuo u drugom pravcu i sada bio inženjer mašinstva. Sreća da je profesor Minja Đorđević prepoznao vanredni dar ovog Šapčanina. Bio je u klasi sa Danicom Maksimović, Darom Džokić, Lidijom Pletl, Enverom Petrovcim i drugima. Već na drugoj godini studija dobio je ulogu delikventa u filmu Specijalno vaspitanje Gorana Markovića, a godinu dana po završetku fakulteta, postao je član ansambla JDP-a, koje je i danas njegovo matično pozorište. Od tada je mnogo kilometara prešao na sceni (više od dvesta odigranih predstava), igrao u brojnim televizijskim serijama i ostvario uloge u preko pedeset filmova. Od početka veoma profesionalan, među kolegama poznat kao neko ko maksimalno radi na liku i predaje se do kraja, kaže da ne bi izdvojio nijednu posebnu ulogu.
- Svakom zadatku pristupam profesionalno, bez obzira da li je u pitanju pozitivan ili negativan lik, aktuelan ili klasičan. Ne volim da gledam serije i filmove u kojima sam igrao, a ni nagrade me ne zanimaju. Neka se time bave drugi, oni kojima je do toga stalo. Ne osvrćem se unazad i ne razmišljam o onome što sam ostvario. Idem napred. Mislim da je život suviše kratak da bi čovek za života rekapitulirao stvari. Meni je važno da sečem talase kao pramac broda, bez obzira da li je oluja ili bonaca.
Kad je diplomirao glumu na FDU, poželeo je da se vrati staroj ljubavi. Upisao je čistu filozofiju i završio prvu godinu, ali se tu zaustavio. Filozof koji je umnogome obeležio jedan period njegovog života i uveo ga u politiku je pokojni premijer Zoran Đinđić. Upoznali su se kod Terazijske česme, za vreme Plišane revolucije. Prepoznali su se i „hranili jedan drugog u onome što misle da je Srbiji potrebno“.
- Stekao sam političko obrazovanje i aktivitet zahvaljujući Zoranu Đinđiću. Njegova odlučnost da menja Srbiju, njegova praktična filozofska misao, toliko mi je probudila duh da bi bilo nepošteno da, sa saznanjem da su promene moguće, ne učinim sve što mogu.
U Demokratsku stranku ušao je „iz osećaja dužnosti prema Đinđiću i prema ideji da se Srbija promeni, da bude demokratska, stabilna, ekonomski uspešna i otvorena šansa za sve mlade talente, a ne mesto odakle se odlazi“. Bio je prvi ministar kulture posle petooktobarskih promena. Pitali smo ga da li se osetio obaveznim da, kao neko ko je javna ličnost, kaže svoju reč.
- Od kad znam sebe, nisam drugačije razmišljao. Kako bi glumac mogao da tumači neku ličnost, ako nema svoju? To je isto kao u ljubavi. Ne možeš da voliš drugog ako nisi sposoban da voliš sebe. Mislim da je zadatak svake javne ličnosti, a pogotovo onog koji se bavi kulturom ili umetnošću da ostavi svoj lični pečat kao korektivni faktor za usmeravanje opšteg mentalnog i duhovnog nivoa nacije. Ako to neće da rade javne ličnosti, ko će? Uvek sam mislio da, ako već tumačim velike ideje na temu čoveka i njegovog unutrašnjeg kosmosa, pa i društva u celini, moram da imam svoj stav. Nikada nisam bio kukavica koja se sakriva iza svoje profesije i uloga koje igra. Ako se bavim aktuelnim pozorištem, prirodno je da aktivno učestvujem u društvu koje je jedno veliko pozorište i da pošaljem svoju misao. Moji stavovi o društvu u kome živim, jasni su i otvoreni.
Pored glume, koja je je njegova bazična profesija i političkog angažmana, roditeljstvo je nešto što ga definiše. Ima troje dece iz dva braka. Ivan studira prava, a Ana je krenula očevim stopama, studira glumu na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, u klasi Vide Ognjenović. Mali Lav je u pretškolskom uzrastu i veliko je zadovoljstvo ocu, bratu i sestri.
- Moja porodica smo moja deca i ja. Nikada im nisam preporučivao svoju profesiju, ali je nisam ni uskraćivao. Nisam projektovao kruto svoje stavove, već sam polemisao sa svojom decom. Uvek smo poštovali ne samo reč, nego i ono što uradimo i na osnovu toga smo sudili da li je nešto dobro, ili nije. Mislim da sam kvalitetan roditelj, zato što su moja deca normalna. Moja ćerka je pokazala hrabrost i čvrstu volju, jer joj ne predstavlja prepreku ni moje ime, ni karijera.
Pored svega, mada ne znamo kako stiže, Leka se bavi i pedagoškim radom. Vodi dve klase na Akademiji lepih umetnosti, a pre četiri godine osnovao je Edukativni centar Lekart. Nastoji da probudi svoje studente da pronađu sebe i budu autentični. To mu je velika satisfakcija.
- Ukapirao sam da je gluma jako dobar faktor za skretanje pažnje sa trivijalnosti ovoga doba, pogotovo za mlade ljude, jer ih upućuje na rad na sebi uz glumačka srestva koja im ponudimo. Ta ideja se pokazala delotvornom zato što je mnogo dece kod nas, od najmlađih do tinejdžera, a imamo i starije koji su rešili da se pozabave svojom željom koju nisu ostvarili. Nikad nije kasno da čovek pronađe sebe. Za mene je uzbudljiv rad sa mladima zato što oni prelamaju ovaj svet na svoj način i veoma je interesantno čuti kako poimaju stvari koje im se dešavaju i kako vide život u našoj zemlji. Pokušavam da im olakšam, da ih uputim ka vrednosnom sistemu koji nije samo gluma, nego da prepoznaju šta treba da čitaju i gledaju i kako da razlikuju ono što ih hrani od onoga što ih ponižava.
Leka je angažovan u humanitarnom šou programu Tvoje lice zvuči poznato. U subotu, kada smo razgovarali sa njim, rekao nam je da ima dobar osećaj za imitaciju Antonija Banderasa iz filma Desperado. Osećaj ga nije izneverio. Pobednik je desete epizode TLZP-a sa pesmom Cancion del Mariachi.
- Odlučio sam da učestvujem u ovom šou pre svega zbog njegovog humanitarnog karaktera, ali i zato što se za bitnu nijansu razlikuje od ponude na svim nacionalnim televizijskim kanalima. Dešava se da preko rijalitija dobijamo kič i šund kao obrazac ponašanja, što u velikoj meri utiče na mlade. To ne mogu da promenim, ali bar mogu da dam neki primer, da učestvujem u šou koji pokazuje neku veštinu, rad i trud, ima nekakav nivo. Imam i lični razlog, uvek sam voleo da ukrstim znanja vezana za ples, pevanje i glumu. Naravno, gluma je na nivou prvog semestra prve godine fakulteta, što meni nije izazov, ali jeste činjenica da sve to moram da uradim za kratak vremenski period. Sve je to veoma stresno i sve što sam pokazao je poluproizvod, na šta sam pristao.
Ponosan na Šabac, koji je uvek imao posebnu atmosferu, „koji i danas ima oazu slobodnog mišljenja i načina ponašanja“, kaže da je rodni grad formirao njegovo biće samoironično, „što je neophodno da čovek ostane zdrav“.
- Dok ne naučiš da se smeješ sebi u Šapcu, nemaš pravo da se smeješ drugima. To je za mene i etički, i časno i uticalo je da svoje stavove uvek dovodim u pitanje, da ne verujem slepo ni tradiciji, ni modernosti, nego da tražim ravnotežu. Uvek sam se osećao stabilnije u odnosu na druge, što se videlo na studijama, jer sam znao ko sam, odakle dolazim i da moja porodica i društvo sa kojim sam rastao očekuju od mene da ostanem svoj. Šabački duh je zdrav duh u meni, koji sam nastojao da sačuvam, a to je najveći trud, ne samo moj, nego svih nas u Srbiji, da ostanemo normalni. Ta normalnost podrazumeva da imamo kritičan odnos prema sebi i svojim postupcima i da nikad ne osuđujemo drugoga ako nismo spremni da taj sud primenimo i na sebi.
„Imam jasan pogled kako može da se promeni naša politička situacija. Moraju da postoje institucije koje će zaštititi naše pravo da slobodno mislimo, mora da se poštuje sloboda medija, osnova demokratskog ustrojstva da izvršna, zakonodavna i sudska vlast postanu nezavisne... Znam da je to borba, nikad nisam ni mislio da će se to dogoditi proklamacijom. Naprotiv, ljudske potrebe da isprojektuju svoje interese kako lične, tako i grupne, takve su da živimo u društvu koje je u pretpolitičkom stanju svesti, ali to ne znači da ću stati. Boriću se dok god mogu.“
DOBIJA
„Ova država i naša svest je na niskom nivou, adolescentskom, zato što ne shvatamo da nema individualnosti bez tima. Svako ko koristi druge da bi sebe istakao pravi kontraefekat, ponaša se nezrelo i štetno. Ali, dobro, tu smo gde smo. Ono što mogu je da kažem da tim rađa individualce. To bi trebalo da shvatimo i spasemo dušu od ove prolazne i dugotrajne adolescencije u kojoj smo. Ostao sam normalan zato što ginem za tim, i kad radim u ekipi na sceni, i na filmu, i u pedagogiji. Za mene je tim onaj koji dobija.“
„Ponosan sam na Šabac, posebno u ovom trenutku, zato što ima svoj stav, zato što je u stanju da bude svoj. To je nešto što bih poručio celoj našoj zemlji, a ne samo pojedincima. Čovek koji nema ličnu kartu niti može da se predstavi, niti da se zaštiti. Tek identitet koji ne dovodimo u pitanje, koji artikulišemo i osvestimo, daje nam legitimaciju pomoću koje možemo da upoznamo druge kulture.
Igrao je i u drugim pozorištima i autonomnim produkcijama, na filmu i TV serijama: Kralj Aleksandar (Montevideo), Teja (Profesionalac), Gavrilo Milentijević (Tri karte za Holivud), Crni u seriji Sivi dom, Aleksa Šantić na filmu i u istoimenoj seriji, Dragan (Bulevar Revolucije), Mustafa (Andergraund), Sudija Ris (Porodično blago)…
Dobio je Gran pri za najbolje glumačko ostvarenje na Prvom Međunarodnom festivalu glumaca u Nikšiću; nagradu za učešće na 14. Mediteranskom festivalu u Italiji; za glumu na Festivalu Borini pozorišni dani; dobitnik je četiri Godišnje nagrade JDP-a, Sterijine, nagrade car Konstantin i Zlatne Arene.
Režirao za JDP Šilerove Razbojnike, Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića u Nacionalnom teatru u Atini, Balkanska rapsodija Pavlosa Matesisa u Bitef teatru, Indigo Dušana Premovića u produkciji Grad-teatra Budve, Smart studija i Doma omladine, i predstavu Opomena. Deset godina posle – Zoran Đinđić u produkciji Smart studija, koja je izvedena u Sava Centru.
M. Filipović
Najnoviji broj
11. april 2024.
