Инфо

Берза

  • aero 1.689 ▼ -0,06%
  • alfa 33.600 ▲ 0,28%
  • dinnpb 3.406 ▼ -2,41%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.001 ▲ 0,02%
  • lsta 399 ▼ -0,25%
  • niis 679 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(7. децембар 2017.)
УСПЕШНИ ШАПЧАНИ: БРАНИСЛАВ ЛЕЧИЋ

НИКАДА СЕ НЕ ОСВРЋЕМ

НИКАДА СЕ НЕ ОСВРЋЕМ
Бранислав Лечић, харизматични глумац господских манира, у разговор за фељтон о успешним Шапчанима ушетао је лако и природно, онако како улази на сцену. Одмерен, брзе памети, на питања (и она претпостављена) одговарао је непретенциозно, јер само „мали глумци расипају велике гесте“. Он је свој печат давно оставио у српској култури. Сада га само потврђује.
Лечић је рођен у Шапцу 25. августа 1955. године. Антагонистичка комбинација „ваљевске подвале“ и „шабачке чивије“ дала је „здрав дух, који је успео да сачува“. Отац Александар је родом из Ваљева, где је његов отац својевремено имао опанчарску радњу у Тешњару. Мајка Живана рођена је у Текеришу, на Церу. Популарни глумац је радо одлазио у Бању Бадању и проводио летње и зимске распусте код својих Васића.
- Детињство су ми обојили сеоски мириси. Људи су се чудили зашто не одлазим код рођака у Београд, а мени је село било јако узбудљиво. Чак сам за дипломски рад пријавио монодраму по мотивима песама Сергеја Јесењина, зато што је он писао сјајне песме о селу.
„Милевину“ школу је завршио као одличан ђак и желео је да иде у Гимназију. Међутим, родитељи су му се развели пред крај основне школе и није знао да ли ће студирати, па је одлучио да упише нешто практично, „нешто што ће му омогућити да помогне мајци и себи“. У то време је мислио да ће се бавити грађевином (деда по мајци је био грађевинац, главни предузимач на радовима на споменику на Текеришу), али га је школски друг, са којим се касније окумио, Драган Јокић Јока, наговорио да заједно крену у Техничко школу „Борис Кидрич“. Ту је стекао сјајне пријатеље. Осим Јоке, сећа се Миодрага Дрндаревића Киклопа, Жабета, Жуће, Питона... Као и свако градско друштво, имали су своје место на корзоу. Стајали су код Три јарбола, испред Општине.
- Занимљиво је да сам желео да студирам филозофију. Већ у седмом разреду читао сам озбиљне књиге, које нису биле за мој узраст. У средњој школи затекао сам се у нечем потпуно другачијем, учио сам математику, механику, нацртну геометрију, предмете који су сасвим супротни од филозофије, а открио сам љубав према књижевности и то ми је било збуњујуће.
Са посебним пијететом говори о професорки српског језика, Душанки Бановац Паскоти, која је утицала да се код њега развије осећај за литературу и поезију. На њеним часовима, приметио је да друштво из разреда воли када он говори стихове и почео је да размишља о позоришту. Звучаће невероватно, али пре пријемног испита на ФДУ није бивао на сцени. Један једини наступ имао је када је, заједно са другаром, на прослави велике матуре извео нумеру Кућа поред мора Арсена Дедића.
- Пред крај средње школе схватио сам да не знам чиме желим да се бавим и које је моје животно опредељење. Онда је, сасвим случајно, на памети почело да бива позориште. Био сам посетилац Шабачког позоришта, али нисам до тада размишљао о себи као глумцу. Тек када је требало да одлучим шта ћу да радим, помислио сам - ови људи се играју, раде на себи, а примају плату. Жеља да истражим себе понукала ме је да покушам да упишем глуму.
Успео је из првог покушаја. Да није, сигурно би се окренуо у другом правцу и сада био инжењер машинства. Срећа да је професор Миња Ђорђевић препознао ванредни дар овог Шапчанина. Био је у класи са Даницом Максимовић, Даром Џокић, Лидијом Плетл, Енвером Петровцим и другима. Већ на другој години студија добио је улогу деликвента у филму Специјално васпитање Горана Марковића, а годину дана по завршетку факултета, постао је члан ансамбла ЈДП-а, које је и данас његово матично позориште. Од тада је много километара прешао на сцени (више од двеста одиграних представа), играо у бројним телевизијским серијама и остварио улоге у преко педесет филмова. Од почетка веома професионалан, међу колегама познат као неко ко максимално ради на лику и предаје се до краја, каже да не би издвојио ниједну посебну улогу.
- Сваком задатку приступам професионално, без обзира да ли је у питању позитиван или негативан лик, актуелан или класичан. Не волим да гледам серије и филмове у којима сам играо, а ни награде ме не занимају. Нека се тиме баве други, они којима је до тога стало. Не осврћем се уназад и не размишљам о ономе што сам остварио. Идем напред. Мислим да је живот сувише кратак да би човек за живота рекапитулирао ствари. Мени је важно да сечем таласе као прамац брода, без обзира да ли је олуја или бонаца.
Кад је дипломирао глуму на ФДУ, пожелео је да се врати старој љубави. Уписао је чисту филозофију и завршио прву годину, али се ту зауставио. Филозоф који је умногоме обележио један период његовог живота и увео га у политику је покојни премијер Зоран Ђинђић. Упознали су се код Теразијске чесме, за време Плишане револуције. Препознали су се и „хранили један другог у ономе што мисле да је Србији потребно“.
- Стекао сам политичко образовање и активитет захваљујући Зорану Ђинђићу. Његова одлучност да мења Србију, његова практична филозофска мисао, толико ми је пробудила дух да би било непоштено да, са сазнањем да су промене могуће, не учиним све што могу.
У Демократску странку ушао је „из осећаја дужности према Ђинђићу и према идеји да се Србија промени, да буде демократска, стабилна, економски успешна и отворена шанса за све младе таленте, а не место одакле се одлази“. Био је први министар културе после петооктобарских промена. Питали смо га да ли се осетио обавезним да, као неко ко је јавна личност, каже своју реч.
- Од кад знам себе, нисам другачије размишљао. Како би глумац могао да тумачи неку личност, ако нема своју? То је исто као у љубави. Не можеш да волиш другог ако ниси способан да волиш себе. Мислим да је задатак сваке јавне личности, а поготово оног који се бави културом или уметношћу да остави свој лични печат као корективни фактор за усмеравање општег менталног и духовног нивоа нације. Ако то неће да раде јавне личности, ко ће? Увек сам мислио да, ако већ тумачим велике идеје на тему човека и његовог унутрашњег космоса, па и друштва у целини, морам да имам свој став. Никада нисам био кукавица која се сакрива иза своје професије и улога које игра. Ако се бавим актуелним позориштем, природно је да активно учествујем у друштву које је једно велико позориште и да пошаљем своју мисао. Моји ставови о друштву у коме живим, јасни су и отворени.
Поред глуме, која је је његова базична професија и политичког ангажмана, родитељство је нешто што га дефинише. Има троје деце из два брака. Иван студира права, а Ана је кренула очевим стопама, студира глуму на Академији лепих уметности у Београду, у класи Виде Огњеновић. Мали Лав је у претшколском узрасту и велико је задовољство оцу, брату и сестри.
- Моја породица смо моја деца и ја. Никада им нисам препоручивао своју професију, али је нисам ни ускраћивао. Нисам пројектовао круто своје ставове, већ сам полемисао са својом децом. Увек смо поштовали не само реч, него и оно што урадимо и на основу тога смо судили да ли је нешто добро, или није. Мислим да сам квалитетан родитељ, зато што су моја деца нормална. Моја ћерка је показала храброст и чврсту вољу, јер јој не представља препреку ни моје име, ни каријера.
Поред свега, мада не знамо како стиже, Лека се бави и педагошким радом. Води две класе на Академији лепих уметности, а пре четири године основао је Едукативни центар Лекарт. Настоји да пробуди своје студенте да пронађу себе и буду аутентични. То му је велика сатисфакција.
- Укапирао сам да је глума јако добар фактор за скретање пажње са тривијалности овога доба, поготово за младе људе, јер их упућује на рад на себи уз глумачка срества која им понудимо. Та идеја се показала делотворном зато што је много деце код нас, од најмлађих до тинејџера, а имамо и старије који су решили да се позабаве својом жељом коју нису остварили. Никад није касно да човек пронађе себе. За мене је узбудљив рад са младима зато што они преламају овај свет на свој начин и веома је интересантно чути како поимају ствари које им се дешавају и како виде живот у нашој земљи. Покушавам да им олакшам, да их упутим ка вредносном систему који није само глума, него да препознају шта треба да читају и гледају и како да разликују оно што их храни од онога што их понижава.
Лека је ангажован у хуманитарном шоу програму Твоје лице звучи познато. У суботу, када смо разговарали са њим, рекао нам је да има добар осећај за имитацију Антонија Бандераса из филма Десперадо. Осећај га није изневерио. Победник је десете епизоде ТЛЗП-а са песмом Цанцион дел Мариацхи.
- Одлучио сам да учествујем у овом шоу пре свега због његовог хуманитарног карактера, али и зато што се за битну нијансу разликује од понуде на свим националним телевизијским каналима. Дешава се да преко ријалитија добијамо кич и шунд као образац понашања, што у великој мери утиче на младе. То не могу да променим, али бар могу да дам неки пример, да учествујем у шоу који показује неку вештину, рад и труд, има некакав ниво. Имам и лични разлог, увек сам волео да укрстим знања везана за плес, певање и глуму. Наравно, глума је на нивоу првог семестра прве године факултета, што мени није изазов, али јесте чињеница да све то морам да урадим за кратак временски период. Све је то веома стресно и све што сам показао је полупроизвод, на шта сам пристао.
Поносан на Шабац, који је увек имао посебну атмосферу, „који и данас има оазу слободног мишљења и начина понашања“, каже да је родни град формирао његово биће самоиронично, „што је неопходно да човек остане здрав“.
- Док не научиш да се смејеш себи у Шапцу, немаш право да се смејеш другима. То је за мене и етички, и часно и утицало је да своје ставове увек доводим у питање, да не верујем слепо ни традицији, ни модерности, него да тражим равнотежу. Увек сам се осећао стабилније у односу на друге, што се видело на студијама, јер сам знао ко сам, одакле долазим и да моја породица и друштво са којим сам растао очекују од мене да останем свој. Шабачки дух је здрав дух у мени, који сам настојао да сачувам, а то је највећи труд, не само мој, него свих нас у Србији, да останемо нормални. Та нормалност подразумева да имамо критичан однос према себи и својим поступцима и да никад не осуђујемо другога ако нисмо спремни да тај суд применимо и на себи.
БОРБА ДО КРАЈА
„Имам јасан поглед како може да се промени наша политичка ситуација. Морају да постоје институције које ће заштитити наше право да слободно мислимо, мора да се поштује слобода медија, основа демократског устројства да извршна, законодавна и судска власт постану независне... Знам да је то борба, никад нисам ни мислио да ће се то догодити прокламацијом. Напротив, људске потребе да испројектују своје интересе како личне, тако и групне, такве су да живимо у друштву које је у претполитичком стању свести, али то не значи да ћу стати. Борићу се док год могу.“

ТИМ ЈЕ ТАЈ КОЈИ
ДОБИЈА
„Ова држава и наша свест је на ниском нивоу, адолесцентском, зато што не схватамо да нема индивидуалности без тима. Свако ко користи друге да би себе истакао прави контраефекат, понаша се незрело и штетно. Али, добро, ту смо где смо. Оно што могу је да кажем да тим рађа индивидуалце. То би требало да схватимо и спасемо душу од ове пролазне и дуготрајне адолесценције у којој смо. Остао сам нормалан зато што гинем за тим, и кад радим у екипи на сцени, и на филму, и у педагогији. За мене је тим онај који добија.“

ЛИЧНА КАРТА НАЦИЈЕ
„Поносан сам на Шабац, посебно у овом тренутку, зато што има свој став, зато што је у стању да буде свој. То је нешто што бих поручио целој нашој земљи, а не само појединцима. Човек који нема личну карту нити може да се представи, нити да се заштити. Тек идентитет који не доводимо у питање, који артикулишемо и освестимо, даје нам легитимацију помоћу које можемо да упознамо друге културе.

Улоге у Југословенском драмском позоришту: Рудолф Хелер (Пред пензијом); Ловац (Брод за лутке); у Хамлету – Хамлет (1992), Клаудије (2005); Хенрик Тиле (Псећи валцер); Лари (Ближе); Маркиз / Он (Екстаза смрти); Чеда (Госпођа министарка); Еди (Луди од љубави); Мелхиор (Буђење пролећа); Пилот (Мали принц); Лепршић (Родољупци); Пер Гинт (Пер Гинт); Инспектор (Балкански шпијун); Жанко (Хрватски Фауст); Синан (Наход Симеон)…
Играо је и у другим позориштима и аутономним продукцијама, на филму и ТВ серијама: Краљ Александар (Монтевидео), Теја (Професионалац), Гаврило Милентијевић (Три карте за Холивуд), Црни у серији Сиви дом, Алекса Шантић на филму и у истоименој серији, Драган (Булевар Револуције), Мустафа (Андерграунд), Судија Рис (Породично благо)…
Добио је Гран при за најбоље глумачко остварење на Првом Међународном фестивалу глумаца у Никшићу; награду за учешће на 14. Медитеранском фестивалу у Италији; за глуму на Фестивалу Борини позоришни дани; добитник је четири Годишње награде ЈДП-а, Стеријине, награде цар Константин и Златне Арене.
Режирао за ЈДП Шилерове Разбојнике, Свети Георгије убива аждаху Душана Ковачевића у Националном театру у Атини, Балканска рапсодија Павлоса Матесиса у Битеф театру, Индиго Душана Премовића у продукцији Град-театра Будве, Смарт студија и Дома омладине, и представу Опомена. Десет година после – Зоран Ђинђић у продукцији Смарт студија, која је изведена у Сава Центру.
М. Филиповић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa