KOLIKO ZNAMO O PRAVIMA PACIJENATA
Ako ćutimo ugrožavamo i sebe i druge
Često kada odemo u zdravstvenu instituciju nemamo dovoljno informacija o svemu što je potrebno, a i kada je informisanost prisutna manjak asertivnosti nam ne dozvoljava da se pobunimo ukoliko primetimo da se protokol ne poštuje i time dovodimo u opasnost i sebe i druge pacijente
Svi smo se susretali sa zdravstvenim osobljem radi lečenja i korišćenja njihovih usluga. Takođe, svako od nas naišao je nekada na problem u vidu nedobijanja adekvatne usluge. Kome se u tom slučaju treba obratiti, šta treba da znamo o svojim pravima kada odemo u bilo koju zdravstvenu instituciju, i koliko su zdravstveni radnici na nivou Srbije odgovorni, pitali smo Aleksandra Pricu, predsednik nevladine Asocijacije “Duga” , član Saveta za javno zdravlje Šabac i član Republičke komisije za HIV i tuberkulozu.
-Gledajući celokupnu situaciju, ne bih mogao da kažem da su zdravstveni radnici na nivou Srbije odgovorni. Recimo, otac mog prijatelja, preminuo je zato što se kao šećeraš prilikom dobijanja terapije inficirao hepatitsom B i C. Nažalost, veoma često ti slučajevi ne dođu do javnosti. Dešava se da zdravstvene institucije kao i svake druge ne iznose “prljav veš iz svog dvorišta”, što zaista može da bude jako veliki problem i na kraju krajeva da se završi smrtnim ishodom – itiče Aleksandar Prica.
Veoma često kada odemo u zdravstvenu instituciju nemamo dovoljno informacija o svemu što je potrebno, a i kada je informisanost prisutna manjak asertivnosti nam ne dozvoljava da se pobunimo ukoliko primetimo da se protokol ne poštuje i time dovodimo u opasnost i sebe i druge pacijente.
- Doktorima je nekada usled mnogo pacijenata teško da ispoštuju propise ali ja ne mogu da ih opravdam. Masu stvari ne poštuju počevši od korišćenja zaštite u vidu rukavica prilikom pregleda do čišćenja sterilizatora. Ukoliko uzmemo izveštaj lekara, u dnu sitnim slovima piše da nas je lekar obavestio apsolutno o svemu vezano za intervenciju. Zapravo, oni to nikada ne rade. Da ne govorim o zakazivanju pregleda nekoliko meseci nakon što smo dobili uput za specijalistički pregled, iako u zakonu piše da je rok dva meseca – ističe Prica.
Neretko se dešava da zdravstveni radnici ne poznaju druge oblasti u zdravstvu pa nas upućuju na pogrešna odeljenja, a nekada nas ne upute ni u ono što znaju.
-Dešavalo se da mi lekar opšte prakse sa kojim sarađujem, kada ga pitam gde šalje osobe koje žele da se testiraju na hiv, odgovori sa - na transfuziju krvi. To zdravstveni radnik zaista ne bi trebalo da uradi, jer to definitivno nije adekvatno mesto za testiranje. Osim neznanja pristutna je i stigma i diskriminacija. Institut za javno zdravlje Srbije Batut dokazao je to kada je radio nacionalna istraživanja, pokazavši da je kada je Hiv u pitanju, najveća stigma i diskriminacija prisutna upravo kod zdravstvenih radnika. Ukoliko zdravstveni radnik kaže da status HIV pozitivne osobe treba velikim crvenim slovima da bude napisan na kartonu, kako bi svi znali prilikom dolaska tog pacijenta i stavili dva para rukavica (da ne naglašavam apsurdnost korišćenja dva para rukavica) to govori o tome da oni prvo, ne znaju svoj posao a onda ni kako da se zaštite. Šta ćemo sa onih 1.000 osoba koje su hiv pozitivne i ne znaju svoj hiv status? - objašnjava Prica.
Kada govorimo o institucijama kojima možemo da se požalimo ukoliko ne dobijemo adekvatnu uslugu, postoji ih dosta, ali nažalost većina ljudi ne zna za njih. Od izuzetnog značaja je da poznajemo zakon. Zakon o pravima pacijenata zainteresovani mogu pročitati na sajtu Ministarstva zdravlja. U Šapcu Savetnik za zaštitu prava pacijenata nalazi se u Gradskoj upravi, a Savetnik za zaštitu prava osiguranika u upravnoj zgradi Opšte bolnice Šabac. To su mesta na koja prvo ukoliko naiđemo na problem treba da odemo. Ako se požalimo načelniku ili direktoru bolnice, o našoj žalbi neće ostati nikakav pisani trag i samim tim pravda neće biti zadovoljena.
- Mi kao osiguranici imamo pravo ukoliko nismo zadovoljni zdravstvenom uslugom u instituciji u kojoj se lečimo da tražimo da budemo prebačeni u instituciju u koju želimo. Plaćamo osiguranje i oni su u obavezi da nam u roku od 3 dana posle prigovora daju instituciju u kojoj želimo da obavimo pregled ili lečenje –ističe Prica i dodaje da ukoliko smatramo da ni Savetnik za zaštitu prava pacijenata ni Savetnik za zaštitu prava osiguranika nisu postupili onako kako smo očekivali, onda možemo da se žalimo Savetu za javno zdravlje na nivou grada.
-Ukoliko nas i oni odbiju, onda treba da odemo kod Republičkog zdravstvenog inspektora Ministarstva zdravlja kog svaki grad ima. U jednom trenutku, naročito ukoliko smo uporni a treba da budemo, zbog svih nas, uspećemo da promenimo nešto u zdravstvenom sistemu. Povećanjem broja prigovora, siguran sam da će i zdravstvene institucije morati nešto da preduzmu –navodi Prica.
Da malo ljudi zna da postoji pet instanci kojima se možemo požaliti ukoliko nismo zadovoljni uslugama u zdravstvenom sistemu, govori i podatak da je nakon tri godine rada kod Savetnika za zaštitu prava osiguranika podneto samo tri prijave.
-Kada sam podneo prijavu, oni su u periodu od 3 godine rada imali samo 2 prijave. Moja je bila treća. Kada sam ih pitao zašto, rekli su da nemaju zakonsku obavezu da promovišu svoj rad. Jako mali broj prijava stiže, ne zato što su ljudi zadovoljni zdravstvenim uslugama, već zato što osim što ne poznaju Zakon, nemaju poverenje u institucije i žalbe. Ukoliko budemo koristili svoja prava videćemo onda da li će ga kršiti i da li će nam pružati lošu zdravstvenu uslugu – ističe Prica i dodaje da podstiče svakog da se informiše o svojim pravima kao pacijent, kako bi mu bila pružena zdravstvena usluga koja mu pripada.
Odgovornost
-Ono što sam takođe primetio je da kada medicinski radnici dolaze u kućnu negu ne nose sa sobom kontaminirani medicinski otpad tj. ne ubacuju ga u kantice za otpad koje su propisane zakonom. Ukoliko medicinsko osoblje dođe da da nekom infuziju, injekciju, izmeri šećer i ostavi kod nas otpad a mi ga bacimo u pikslu pa u smeće, završiće na deponiji. Na deponiji ima dosta prikupljača sekundarnih sirovina i radnike gradske čistoće koji se mogu na to povrediti i inficirati, što se i dešava. Jako je bitno da zdravstveni radnici u svakom pogledu i zbog sebe i zbog drugih budu maksimalno odgovorni – ističe Prica.
Korupcija
-Korupcija je nažalost i u zdravstvenom sistemu rasprostranjena. Dosta ljudi iz mog okruženja nosi doktorima piće, kafu, čokoladu i slično. Ja sam izričito protiv toga. Ti ljudi primaju platu za ono što rade i ne treba im nikakva materijalna pohvala od strane pacijenata. Neko ko nema mogućnost da odnese poklon osobi koja ga leči, možda će ostati zapostavljen u odnosu na one koji imaju, iako je njegov slučaj hitniji. Nažalost, to se često dešava, posebno na ortopediji, hirurgiji, ginekologiji i odeljenjima na kojima se rade hitne intervencije –objašnjava Prica
-Gledajući celokupnu situaciju, ne bih mogao da kažem da su zdravstveni radnici na nivou Srbije odgovorni. Recimo, otac mog prijatelja, preminuo je zato što se kao šećeraš prilikom dobijanja terapije inficirao hepatitsom B i C. Nažalost, veoma često ti slučajevi ne dođu do javnosti. Dešava se da zdravstvene institucije kao i svake druge ne iznose “prljav veš iz svog dvorišta”, što zaista može da bude jako veliki problem i na kraju krajeva da se završi smrtnim ishodom – itiče Aleksandar Prica.
Veoma često kada odemo u zdravstvenu instituciju nemamo dovoljno informacija o svemu što je potrebno, a i kada je informisanost prisutna manjak asertivnosti nam ne dozvoljava da se pobunimo ukoliko primetimo da se protokol ne poštuje i time dovodimo u opasnost i sebe i druge pacijente.
- Doktorima je nekada usled mnogo pacijenata teško da ispoštuju propise ali ja ne mogu da ih opravdam. Masu stvari ne poštuju počevši od korišćenja zaštite u vidu rukavica prilikom pregleda do čišćenja sterilizatora. Ukoliko uzmemo izveštaj lekara, u dnu sitnim slovima piše da nas je lekar obavestio apsolutno o svemu vezano za intervenciju. Zapravo, oni to nikada ne rade. Da ne govorim o zakazivanju pregleda nekoliko meseci nakon što smo dobili uput za specijalistički pregled, iako u zakonu piše da je rok dva meseca – ističe Prica.
Neretko se dešava da zdravstveni radnici ne poznaju druge oblasti u zdravstvu pa nas upućuju na pogrešna odeljenja, a nekada nas ne upute ni u ono što znaju.
-Dešavalo se da mi lekar opšte prakse sa kojim sarađujem, kada ga pitam gde šalje osobe koje žele da se testiraju na hiv, odgovori sa - na transfuziju krvi. To zdravstveni radnik zaista ne bi trebalo da uradi, jer to definitivno nije adekvatno mesto za testiranje. Osim neznanja pristutna je i stigma i diskriminacija. Institut za javno zdravlje Srbije Batut dokazao je to kada je radio nacionalna istraživanja, pokazavši da je kada je Hiv u pitanju, najveća stigma i diskriminacija prisutna upravo kod zdravstvenih radnika. Ukoliko zdravstveni radnik kaže da status HIV pozitivne osobe treba velikim crvenim slovima da bude napisan na kartonu, kako bi svi znali prilikom dolaska tog pacijenta i stavili dva para rukavica (da ne naglašavam apsurdnost korišćenja dva para rukavica) to govori o tome da oni prvo, ne znaju svoj posao a onda ni kako da se zaštite. Šta ćemo sa onih 1.000 osoba koje su hiv pozitivne i ne znaju svoj hiv status? - objašnjava Prica.
Kada govorimo o institucijama kojima možemo da se požalimo ukoliko ne dobijemo adekvatnu uslugu, postoji ih dosta, ali nažalost većina ljudi ne zna za njih. Od izuzetnog značaja je da poznajemo zakon. Zakon o pravima pacijenata zainteresovani mogu pročitati na sajtu Ministarstva zdravlja. U Šapcu Savetnik za zaštitu prava pacijenata nalazi se u Gradskoj upravi, a Savetnik za zaštitu prava osiguranika u upravnoj zgradi Opšte bolnice Šabac. To su mesta na koja prvo ukoliko naiđemo na problem treba da odemo. Ako se požalimo načelniku ili direktoru bolnice, o našoj žalbi neće ostati nikakav pisani trag i samim tim pravda neće biti zadovoljena.
- Mi kao osiguranici imamo pravo ukoliko nismo zadovoljni zdravstvenom uslugom u instituciji u kojoj se lečimo da tražimo da budemo prebačeni u instituciju u koju želimo. Plaćamo osiguranje i oni su u obavezi da nam u roku od 3 dana posle prigovora daju instituciju u kojoj želimo da obavimo pregled ili lečenje –ističe Prica i dodaje da ukoliko smatramo da ni Savetnik za zaštitu prava pacijenata ni Savetnik za zaštitu prava osiguranika nisu postupili onako kako smo očekivali, onda možemo da se žalimo Savetu za javno zdravlje na nivou grada.
-Ukoliko nas i oni odbiju, onda treba da odemo kod Republičkog zdravstvenog inspektora Ministarstva zdravlja kog svaki grad ima. U jednom trenutku, naročito ukoliko smo uporni a treba da budemo, zbog svih nas, uspećemo da promenimo nešto u zdravstvenom sistemu. Povećanjem broja prigovora, siguran sam da će i zdravstvene institucije morati nešto da preduzmu –navodi Prica.
Da malo ljudi zna da postoji pet instanci kojima se možemo požaliti ukoliko nismo zadovoljni uslugama u zdravstvenom sistemu, govori i podatak da je nakon tri godine rada kod Savetnika za zaštitu prava osiguranika podneto samo tri prijave.
-Kada sam podneo prijavu, oni su u periodu od 3 godine rada imali samo 2 prijave. Moja je bila treća. Kada sam ih pitao zašto, rekli su da nemaju zakonsku obavezu da promovišu svoj rad. Jako mali broj prijava stiže, ne zato što su ljudi zadovoljni zdravstvenim uslugama, već zato što osim što ne poznaju Zakon, nemaju poverenje u institucije i žalbe. Ukoliko budemo koristili svoja prava videćemo onda da li će ga kršiti i da li će nam pružati lošu zdravstvenu uslugu – ističe Prica i dodaje da podstiče svakog da se informiše o svojim pravima kao pacijent, kako bi mu bila pružena zdravstvena usluga koja mu pripada.
-Ono što sam takođe primetio je da kada medicinski radnici dolaze u kućnu negu ne nose sa sobom kontaminirani medicinski otpad tj. ne ubacuju ga u kantice za otpad koje su propisane zakonom. Ukoliko medicinsko osoblje dođe da da nekom infuziju, injekciju, izmeri šećer i ostavi kod nas otpad a mi ga bacimo u pikslu pa u smeće, završiće na deponiji. Na deponiji ima dosta prikupljača sekundarnih sirovina i radnike gradske čistoće koji se mogu na to povrediti i inficirati, što se i dešava. Jako je bitno da zdravstveni radnici u svakom pogledu i zbog sebe i zbog drugih budu maksimalno odgovorni – ističe Prica.
-Korupcija je nažalost i u zdravstvenom sistemu rasprostranjena. Dosta ljudi iz mog okruženja nosi doktorima piće, kafu, čokoladu i slično. Ja sam izričito protiv toga. Ti ljudi primaju platu za ono što rade i ne treba im nikakva materijalna pohvala od strane pacijenata. Neko ko nema mogućnost da odnese poklon osobi koja ga leči, možda će ostati zapostavljen u odnosu na one koji imaju, iako je njegov slučaj hitniji. Nažalost, to se često dešava, posebno na ortopediji, hirurgiji, ginekologiji i odeljenjima na kojima se rade hitne intervencije –objašnjava Prica
K. Jekić
Najnoviji broj
25. april 2024.
