Инфо

Берза

  • aero 1.689 ▼ -0,18%
  • niis 679 ▼ -0,73%
(22. март 2018.)
СЛИКАРКА ОЛИВЕРА ГАВРИЋ ПАВИЋ

Љубав према мозаику

Прича о мозаику стара колико и сама уметност. Пресудна личност професора. Калемегдан као неисцрпна тема. Књига круна дугогодишњег истраживања
Љубав према мозаику
Академска сликарка Оливера Гаврић Павић у петак представила се публици својом самосталном изложбом слика, цртежа и мозаика у галерији Културног центра у Шапцу. Овом приликом промовисана је и њена књига “Мозаик у Србији 1950-2015”.
Прича о мозаику је стара колико и сама уметност. Једна од најстаријих ликовних дисциплина некада је била занат, што данас није случај. Страст према изради креација од вечних материјала, Оливера Гаврић Павић је стекла током студија на Факултету ликовних уметности у Београду.
-Професор Ђура Радловић је дошао као млад асистент професору Бранку Миљушу. Добро је познавао занат и сам је урадио капелу Свете Петке у мозаику. На нас је пренео љубав. Заљубили смо се у технику, цела моја генерација. Из генерације је изашло више добрих мозаичара. Мислим да је професор тај који је главни. Није довољно само да вас научи технику и да вам све покаже онако рационално. Ако он не гори љубављу и ту љубав не преноси, онда то није то. Ми смо се сви заразили као блесави, напустили смо уљано сликарство и прешли на мозаик – истакла је Оливера.
Калемегданска тврђава заузима посебно место у животу и раду ове мултимедијалне уметнице, која дубоко верује да свако пронађе свој пут уколико потражи одговоре на правом месту.
- Тема Калемегдана је настала врло одређено, пошто сам 2000. урадила три велике мозаичке композиције тамо у трпезарији. Ти мозаици су променили мој живот. И после извесног времена, након неких 15, 16 година сам могла да направим слике где сам осликала свој простор. Тај Калемегдан, црква Ружица и капела Свете Петке у коју сам наставила да одлазим повремено су мој простор, мој амбијент. Мада мислим да се тако осећа сваки верник тамо, као да је на свом. Посебно се ја тако осећам, јер је то ушло у мој живот. Све ово се десило тако што су неки људи хтели да направе чесму и да тамо буде лик Свете Петке, ишли су и пут их је довео до мене. Тражли су мозаичара, одабрали су ме из ко зна којих разлога. Тада сам била млад уметник. Ипак неке чудне околности су спречиле реализацију. Љута јер се све то се десило, а мене Света Петка зове. Дошла сам тада да тражим одговоре, а то је добро за сваког од нас. Када нас нешто мучи да тражимо одговоре и да одемо на неко место. Не постоји место на свету на које човек не може да оде и да потражи одговоре, ако је то заиста битно за његов живот. Ово је било од животне важности за мене. Проналажење пута, јер је мени неко стао на пут. Отишла сам по одговоре и нашла их. На крају, понуђено ми је да радим други посао и то је био почетак мог пута – нагласила је сликарка.
Са колегама је Оливера формирала уметничку групу “Аметист” која је тринаест година радила на афирмацији мозаика.
-Ја сам кумовала имену групе. Речи имају свој звук и значење. Православне сам вероисповести и ако сам радила за цркву иконе, онда то и мислим. Аметист је био везан за хришћанство, носили су га кардинали на руци као прстен и сматра се да је он камен духовности, искрености и чистоте. Само његово име, боја доста говоре о томе. Имали смо бројне изложбе и све је био део једног сновиђења. Мислим да то није лоше и да се у животу ништа не може урадити без снова. Мени није било лоше, једино што ти снови не могу да трају дуго. Колико услови дозволе, ми толико и сањамо. Али када год нам је прилика да урадимо нешто од срца, треба да урадимо оно што желимо. Уколико имамо услове треба то да урадимо. Не треба све да радимо рационално, јер од тога немамо ништа – рекла је Оливера и додала да је књига круна њеног дугогодишњег истраживања са групом “Аметист”.
-Књига је моја, али је плод заједничког рада и ту се налазе интервјуи које сам радила заједно са колегом. Да нисам села да напишем ту књигу све би остало само у нашем сећању, а то би била штета. Остало би само као наш минули рад и онда би се то заборавило. Мислим да сви ми нисмо уметници само за себе. Остављамо дуг овом народу и овој земљи, без обзира на који начин. Имам високу свест о томе и нисам хтела да ово остане само као наше сећање – појаснила је уметница.
Оливера Гаврић Павић приликом посете граду поклонила је два своја мозаика Народном музеју у Шапцу, чиме је збирка уметничких дела ове културне институције постала богатија.

М.Ж.

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa