SELO NEKAD I SAD
ŽETVA
I nekad i sad treperava žega i bulke rasute u đerdan vreline tkali su ram za sliku žetve. Tada se ubiralo hlebno zrno pogleda upertog u nebo. Gradonosni oblaci su umeli samleti i rasuti zrno i na siniju prosuti glad koja je opet mnoge terala trbuhom za kruhom u svet, često i daleki. I sada pogled je uprt u nebo ...
Davno babo je oštrio kosu i obarao pšenične vlati, nana kupila na uža koja su deca prostirala a umorni domaćin se vraćao da poveže i potom svi zajedno denuli u krstine. Uža su prethodno pletena od šaša iz obližnje bare. Sve teklo kao pod konac do napola njive koju su zvali Lipovice gde je dremao grm. U hladu iznosio se sud sa kuvanim pasuljem i onom čuvenom belom slaninom, luk i pogača a za decu i pita savijuša koju je nana razvlačila zlatnim rukama. U pletenom balonu čekala studen voda a babo pio i rakiju od desetak gradi da kako je voleo reći utoli žeđ. Pred mrak sve beše urađeno a oblaci zatamniše nebo. Bi i leda ali šteta ne beše velika tek u gornjem snopu. Potom se žito izvlačilo na gumno gde je dolazila mašina prvo na paru a onda i savremenija. Brojni radnici pomažući jedni drugima kupili su slamu i plevu i žurno unosili hlebno žito u magazu. Potom se jelo i pilo i gospodu zahvaljivalo na daru da se brojna čeljad prehrani. I tako sa gumna do gumna dugo je trajala žetva i čuo se prepoznatljivi zvuk mašine koja je odvala žito od kukolja kako su neki zborili. I sada zvuči adekvatno.
U novije vreme kombajni sve savremeniji u danu urade sav taj posao pa mnogi i slamu pokupe u bale te se i sa značajno većim prinosima hrani i više stoke ali je pomoći i čeljadi sve manje. Trka za kletim dinarom, zbore stari, teško se dobija a glad biva prisutna ma koliko zrna bilo. Tako vele vremešni.
A beše i begenisanja. Domaćin je delio zadatke pa su se Gojko i Radojka kradom pogledavali, ona grabeći plevu a on noseći obilne naviljke slame. Potom kad dan utihne i nebo se okiti zvezdama dugo se krili spod starog duda gde se i rodi želja za prošnjom i tako redom. Stvarana je nova velika zadruga opet pogleda uprtog u nebo. A u jednom od Pocerskih sela osta predanje o momku lepom ko slika koji je vozio zadružni traktor koji je pokretao mašinu i gazdinske ćeri koju su čuvale sluškinje. Od žar pogleda je ne sačuvaše. Tek usred žetve kada se mašina zaglavi odvažni momak pogledujući nežnu devojku pohita da zastoj ukloni i u, žurbi osta bez ruke. Potom se o igrankama zborilo da se propio i nestao negde preko Save gde se i oženio ali do kraja ostario sam. Na humku neko mu je redovno ostavljao cveće. Zar i reći da je i gazdinska ćer ostala usedelica. Nekad bilo...
Sada se tek kombajner i par radnika za utovar džakova pojave i za čas nestanu u drugoj njivi jedva stigavši da popiju jednu na brzinu. I sad pogleda uprtog u nebo. I tako iz dana u dan dok se sav posao ne poradi i dani od Trojica do Vidovdana, Ilinkih žega i teških noći oko svetog Ilije kada ga po predanju sestre Ognjena i blažena Marija umiruju da šteta bude izbegnuta. Od munja Ilije gromovnika.
Žetva i zrno koje je brojne generacije prehranilo kupili su bogatvo kao zid odbrane od gladi i nevolja koje vreli letnji dani umeju doneti. Sad da pričamo o novijim predanjima vajde nema. Mladih je od sela do sela sve manje a nekadašnje pesme i bogate trpeze o vršaju samo u predanju leta davnih. Ostalo je samo predanje o bolnom hodu po strnjici i toplim baricama posle pljuska po kaljavim sokacima. Tu ostaje bezbroj misli koje vraćaju prelepo platno ubiranja ploda leta koje sudi o danima do sledeće žetve. Koja je bila i ostala simbol i vremena i dana koji mere godinu i daju snagu da se istraje ma koliko teško beše. Ostao je da svemu odoleva samo strašljivi pogled u nebo koje vazda o svemu sudi. U godini koja je obilno ponela presudno da kako seljani vele do ruku dođe.
Davno babo je oštrio kosu i obarao pšenične vlati, nana kupila na uža koja su deca prostirala a umorni domaćin se vraćao da poveže i potom svi zajedno denuli u krstine. Uža su prethodno pletena od šaša iz obližnje bare. Sve teklo kao pod konac do napola njive koju su zvali Lipovice gde je dremao grm. U hladu iznosio se sud sa kuvanim pasuljem i onom čuvenom belom slaninom, luk i pogača a za decu i pita savijuša koju je nana razvlačila zlatnim rukama. U pletenom balonu čekala studen voda a babo pio i rakiju od desetak gradi da kako je voleo reći utoli žeđ. Pred mrak sve beše urađeno a oblaci zatamniše nebo. Bi i leda ali šteta ne beše velika tek u gornjem snopu. Potom se žito izvlačilo na gumno gde je dolazila mašina prvo na paru a onda i savremenija. Brojni radnici pomažući jedni drugima kupili su slamu i plevu i žurno unosili hlebno žito u magazu. Potom se jelo i pilo i gospodu zahvaljivalo na daru da se brojna čeljad prehrani. I tako sa gumna do gumna dugo je trajala žetva i čuo se prepoznatljivi zvuk mašine koja je odvala žito od kukolja kako su neki zborili. I sada zvuči adekvatno.
U novije vreme kombajni sve savremeniji u danu urade sav taj posao pa mnogi i slamu pokupe u bale te se i sa značajno većim prinosima hrani i više stoke ali je pomoći i čeljadi sve manje. Trka za kletim dinarom, zbore stari, teško se dobija a glad biva prisutna ma koliko zrna bilo. Tako vele vremešni.
A beše i begenisanja. Domaćin je delio zadatke pa su se Gojko i Radojka kradom pogledavali, ona grabeći plevu a on noseći obilne naviljke slame. Potom kad dan utihne i nebo se okiti zvezdama dugo se krili spod starog duda gde se i rodi želja za prošnjom i tako redom. Stvarana je nova velika zadruga opet pogleda uprtog u nebo. A u jednom od Pocerskih sela osta predanje o momku lepom ko slika koji je vozio zadružni traktor koji je pokretao mašinu i gazdinske ćeri koju su čuvale sluškinje. Od žar pogleda je ne sačuvaše. Tek usred žetve kada se mašina zaglavi odvažni momak pogledujući nežnu devojku pohita da zastoj ukloni i u, žurbi osta bez ruke. Potom se o igrankama zborilo da se propio i nestao negde preko Save gde se i oženio ali do kraja ostario sam. Na humku neko mu je redovno ostavljao cveće. Zar i reći da je i gazdinska ćer ostala usedelica. Nekad bilo...
Sada se tek kombajner i par radnika za utovar džakova pojave i za čas nestanu u drugoj njivi jedva stigavši da popiju jednu na brzinu. I sad pogleda uprtog u nebo. I tako iz dana u dan dok se sav posao ne poradi i dani od Trojica do Vidovdana, Ilinkih žega i teških noći oko svetog Ilije kada ga po predanju sestre Ognjena i blažena Marija umiruju da šteta bude izbegnuta. Od munja Ilije gromovnika.
Žetva i zrno koje je brojne generacije prehranilo kupili su bogatvo kao zid odbrane od gladi i nevolja koje vreli letnji dani umeju doneti. Sad da pričamo o novijim predanjima vajde nema. Mladih je od sela do sela sve manje a nekadašnje pesme i bogate trpeze o vršaju samo u predanju leta davnih. Ostalo je samo predanje o bolnom hodu po strnjici i toplim baricama posle pljuska po kaljavim sokacima. Tu ostaje bezbroj misli koje vraćaju prelepo platno ubiranja ploda leta koje sudi o danima do sledeće žetve. Koja je bila i ostala simbol i vremena i dana koji mere godinu i daju snagu da se istraje ma koliko teško beše. Ostao je da svemu odoleva samo strašljivi pogled u nebo koje vazda o svemu sudi. U godini koja je obilno ponela presudno da kako seljani vele do ruku dođe.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
24. april 2025.
