Talasi inspiracije daruju kamenu lepotu

Ukoliko ste prošli pored Muzičke škole možda ste primetili belu mermernu skulpturu. Možda i niste, ali ako Vam je pogled ipak zastao na ovom umetničkom delu, da li ste se zapitali: „Zašto je baš tu?“ i „Ko je autor“. Ukoliko vam je bar jedno pitanje na trenutak okupiralo misli znači da ima nade za mlade vajare. Ovo nije bio test znanja, trik pitanje, samo sugestija da možda sledeći put pažljivije pogledate umetničke postavke u gradu. Pomenuta skulptura nosi naziv „Digitalni talas“ i delo je mladog Šapčanina, vajara Miloša Blagojevića.
Rođen je krajem osamdesetih u Šapcu, gde je završio Umetničku školu, a kasnije osnovne i master studije na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek skulptura.
Kako obično biva, dečji snovi i porodični uzori svesno ili ne oblikuju i odrede budućnost čoveku. Tako je i u ovom slučaju, sve je počelo u detinjstvu. Od plastelina do ozbiljnih umetničkih dela.
- Od malih nogu sam iskazivao afinitet prema umetnosti, igrao sam se sa plastelinom i glinom, gledajući strica kako stvara. Dodatni vetar u leđa bila mi je upravo njegova podrška, jer je i sam vajar, Akademiju je završio u Pragu. Bio mi je uzor i uticao na mene da se bavim umetnošću. Značio mi je taj dodatni podsticaj i podrška porodice. Pohađao sam Umetničku školu, ali sam ipak razmišljao čime bih se bavio kasnije u životu, nekako nisam bio siguran u sebe, ali kada sam došao na Akademiju shvatio sam da je to moj životni poziv i da je to ono što zaista želim. Akademija je bila jedno posebno iskustvo za mene. To je bio period obaveza, učenja, studiranja, ali sam imao sreću da je klasa bila kao tim.
Inspiracija je osnov svakog dobrog umetničkog dela. Dolazi tiho, nenajavljeno, u pravom trenutku. Širi se poput kapi kiše kada dotakne površinu vode. Baš onako kako Miloš razvija i nadograđuje svoj jedinstven likovni izraz, talas.
- U umetnosti je najteže dobiti inicijalnu ideju. Dešavalo mi se kada treba da radim umesto inspiracije dođe nesanica. Pokušavam da dođem do ideje, ne ide i onda iznenada u jednom trenutku mi sine ideja koju brzo prenesem na papir. Problem može da bude i individualnost. Potrebno je naći nešto što je tebi svojstveno i da ima tvoj pečat. Moj likovni izraz su talasi. Krenuo sam od fizičkog talasa. Slično kao kap kada padne u vodu i širi dalje, pravi talase. Zatim sam polako počeo da prelazim na digitalne talase, apstraktne talase. Pronalazim sebe u tome, jer imam afiniteta prema muzici i ritmu, svirao sam bubnjeve. Muzika je inspiracija koja me napaja energijom. Sve to je nekako došlo na svoje mesto. Muzika, ritam, kretanje i talasi.
Vreme ne briŠe
seĆanje na stradale
- Skulptura „Vreme“ je moj master rad. Za nju sam dobio nagradu „Igor Belohlavek“ na Oktobarskom salonu u Šapcu. Inspiracija i tema za „Vreme“ bila je sudbina žrtava komunističkog terora u Šapcu, 1944. godine. Istraživao sam o vremenu kada su ljudi ubijani kod Starog železničkog mosta. Ne sumnjam da je bilo onih koji su sarađivali sa okupatorom u to vreme, ali saznao sam da je većina stradalih bila nepodobna za nov sistem. Moja ideja je bila da budem prvi koji će da obeleži sećanje na njih. Moram da naglasim da nisam kritikovao sistem. Uradio sam spomen obležje posvećen žrtvama i na taj način opominjem naše i buduće generacije zbog neke ideologije ne treba da dolazimo u takve ili slične sukobe. A zašto talasi? Poslednji trag tih ljudi na ovom svetu su upravo talasi, jer su tela bačena u Savu. A opet talasi i voda predstavljaju rušiteljski faktor, od Biblije na ovamo. I sam tok reke, podseća nas na to kako vreme teče. Dolaze novi ljudi, novo vreme. Sve ima svoju simboliku. Izabrao sam crni granit, jer kada iz daljine pogledate skulpturu pomislite, ovo simboliše nešto strašno, tragično. Ideja je bila da privuče pažnju, da zainteresuje ljude uvede u priču. Deo skulpture je i kamena ploča na kojoj su ispisana imena koja se brišu, nisu čitljiva. Ostaje kao istina da tih ljudi nema i to niko ne može da izbriše, iako možda njihova imena jesu. Da li će spomen obležje biti postavljeno ne zavisi samo od mene više.
Skulptura!
Da li se to jede?
- Malo mi je krivo što moram da priznam, ali ljudi kod nas ne znaju šta je skulptura, nemaju kulturu za skulpturu. Znaju da slika treba da bude na zidu, ulepšava prostor. Sa skulpturom, je drugačije, ljudi ne znaju gde treba da bude postavljena, kako da se ophode prema njoj. Bilo mi je fascinantno da na izložbi dodiruju umetnička dela. Razumem da im je to neobično, zanimljivo i možda ne znaju kako je urađena skulptura, ali nije primereno. Posebno moja dela, koja su od crnog granita svaki otisak je vidljiv. Sve to odražava koliko ne znamo, nismo dovoljno edukovani kada su mnoge stvari u pitanju, ne samo umetnost.
Običan gradski dečko u sebi krije vajara i strast prema umetnosti
- Ljudi su iznenađeni kada čuju da sam vajar, jer ne delujem kao tipičan umetnik i obavezno naglase da im ne izgledam tako. Na opaske da nisam umetnik odgovor obično bude „I nisam, ja sam vajar. Mi se samo bavimo umetnošću.“ Šalu na stranu dešava se da budem u „svom“ svetu kada radim i stvaram. Tada se isključim i budem svoj, drugačiji. A ovako sam najobičniji dečko iz grada za kojeg niko ne bi pretpostavio da se bavi skulpturom i umetnošću.
Izrada skulpture, posebno one u kamenu je fizički zahtevan posao. Sati, dani provedeni u stvaranju umetničkog dela od naizgled samo bloka kamena. Ipak, posebnu draž za autora ima kada završi posao
- Težak je posao, fizički, ali opet i nije, jer stvaraš nešto novo, svoje. Ostavljaš deo sebe u tome, u skulpturi koja će da bude deo nekog prostora i oplemenjuje ga. To je deo tebe i čini mi se najveća satisfakcija. Zbog tog osećaja ne razmišljaš da li ti je toplo, hladno i da li te boli nešto. Dve nedelje sam proveo na kolenima zbog skulpture koja se nalazi ispred Muzičke škole. Ima uspona i padova. Neko ko se ne bavi umetnošću ne može to da shvati. Najbitnije za mlade umetnike je da uvek imaju podršku porodice i najbližih.
Energija vajara i postojanost kamena daju savršen spoj i najbolje skulpture.
- Kamen jer sam se pronašao u njemu. Profesor mi je predložio da probam rad sa kamenom, konkretno granitom. Ja koji sam hiperaktivan, volim sve na brzinu da uradim, ne volim da se posvetim nečemu što traje predugo i zahteva posvećenost, sam se pronašao svoj idealan materijal za rad. Kada je u pitanju kamen, moraš da budeš temeljan, planiraš deset koraka unapred i mogu da kažem da mi odgovara kao psihička vežba i trening za ličnost. Uči me kakav treba da budem u životu. Da gledam sve sa smirenije strane.