SELO NEKAD I SAD
Nanin pekmez od šljiva
Dani pred malu Gospojinu, vele u selima Posavotamnave i Pocerine, ćilim su od ubiranja plodova leta koje lagano teče ka kraju. Šljiva nacionale je u centru te priče, a pomalo idilična beseda uz lampek uvodi nas u skoro nestvarni svet koji se zove daleka prošlost, bar tako vele starine. Tek u ramu te priče je nanin pekmez od šljiva koji je odolevao vekovima pošto je reč o pra pra baki uglednog domaćinstva.
U staroj odžakliji u dane tek pomalo nalik na tekuće dugo se spremao pekmez koji je vele dubio u teglama pa su u šali govorili da joj poklopac, ili već kako se tegla zatvarala bio suvišan. Ukus baš onakav kakvim se diče u sadašnjoj kuhinji naših predaka ali neuporediv iz vrlo prostog razloga. Onih šljiva i šlivika više naprosto nema. Ko nije imao priliku da kusa pekmez teško je opisati i ukus i sastav cepanih šljiva koje se nisu, tvrde sadašnje bake, nikako smele ljuštiti jer ne bi to bio taj pekmez. Ko razume reće mu se samo...
Priča dalje teče u još nestvarnije ruho. Iskrajem veka pred brojne ratove u naninoj spremi u prastarom ormanu pronađoše prepis u brojkama koji su pretočili a i sada se ponegde krčka pekmez nestvarnog ukusa. U voćnjacima koji se plave pobrđem Pocerine nove sorte donose nove ukuse ali pekmez je pekmez. Neko u šali reče da se to sada zove džem koji opet ima samo trag šljiva. Starije žene tvrde da se čišćenjem i mlevenjem istera i duša iz džema a pekmez to sebi dozvolio ne bi. Do kraja nana bi se u grobu okretala zaključuju priču.
Neponovljivi nanin pekmez od šljiva.
A predanje ko predanje ima i ašik priču. U naninom sećanju koje rekosmo izbrisa vekove osta priča o Dobrili i Dragosavu. Slala nana mezimicu u šljivik da nabere šljiva a tamo uz pomoć Dragoslava ubra i budući dom i život iz starinskih predanja. Kuća puna dece sve jedno do uveta drugom. Dragoslav ode u jedan od ratova i tamo u povratku kući momak kulački sin u želji da se osveti što mu uze Dobrilu gađao ga iz karabina. Opanci koji i sada vise sa zida vajata i sećaju na to vreme se iskliznuše u rosnom šljiviku te glava osta na ramenima. Dobrila rodi ubrzo blizance te se broj čeljadi pope na preko deset. Beše, ponovilo se ...
Potomci kojih sada ima stotinak što živih što u pričama okupe se uz oronulu odžakliju i sećaju svega ali na rastanku dele i čarobni recept pekmeza od šljiva. Uz njega tu beše i čuveni kolač od šljiva a ugao odžaklije još ima sušaru za šljive koja samo što ne progovori. Koliko je samo čeljadi osladio jer patišpanja i novotarije tek kasnije dođoše ali prkosni stari vele brzo će i nestati.
I dok opojni miris lampeka opalu šljivu pretače u napitak po kojem nas svet poznaje tek ponegde kuva se i džem a tek retko i pekmez od šljiva. Kupovni je vele žene u poznim godinama tek imitacija ali svako vreme nosi svoje breme.
Sve studenije noći i kolači koji opojno zamirišu možda baš dolaze sa recepta koji je pronađen u ormaru baka. Možda baš nanin neponovljivi pekmez od šljiva. Vele da se ponekad treba prepustiti i lepim sećanjima. Ako ništa drugo putovanje je em džabe em vodi mirisnim stazama.
U staroj odžakliji u dane tek pomalo nalik na tekuće dugo se spremao pekmez koji je vele dubio u teglama pa su u šali govorili da joj poklopac, ili već kako se tegla zatvarala bio suvišan. Ukus baš onakav kakvim se diče u sadašnjoj kuhinji naših predaka ali neuporediv iz vrlo prostog razloga. Onih šljiva i šlivika više naprosto nema. Ko nije imao priliku da kusa pekmez teško je opisati i ukus i sastav cepanih šljiva koje se nisu, tvrde sadašnje bake, nikako smele ljuštiti jer ne bi to bio taj pekmez. Ko razume reće mu se samo...
Priča dalje teče u još nestvarnije ruho. Iskrajem veka pred brojne ratove u naninoj spremi u prastarom ormanu pronađoše prepis u brojkama koji su pretočili a i sada se ponegde krčka pekmez nestvarnog ukusa. U voćnjacima koji se plave pobrđem Pocerine nove sorte donose nove ukuse ali pekmez je pekmez. Neko u šali reče da se to sada zove džem koji opet ima samo trag šljiva. Starije žene tvrde da se čišćenjem i mlevenjem istera i duša iz džema a pekmez to sebi dozvolio ne bi. Do kraja nana bi se u grobu okretala zaključuju priču.
Neponovljivi nanin pekmez od šljiva.
A predanje ko predanje ima i ašik priču. U naninom sećanju koje rekosmo izbrisa vekove osta priča o Dobrili i Dragosavu. Slala nana mezimicu u šljivik da nabere šljiva a tamo uz pomoć Dragoslava ubra i budući dom i život iz starinskih predanja. Kuća puna dece sve jedno do uveta drugom. Dragoslav ode u jedan od ratova i tamo u povratku kući momak kulački sin u želji da se osveti što mu uze Dobrilu gađao ga iz karabina. Opanci koji i sada vise sa zida vajata i sećaju na to vreme se iskliznuše u rosnom šljiviku te glava osta na ramenima. Dobrila rodi ubrzo blizance te se broj čeljadi pope na preko deset. Beše, ponovilo se ...
Potomci kojih sada ima stotinak što živih što u pričama okupe se uz oronulu odžakliju i sećaju svega ali na rastanku dele i čarobni recept pekmeza od šljiva. Uz njega tu beše i čuveni kolač od šljiva a ugao odžaklije još ima sušaru za šljive koja samo što ne progovori. Koliko je samo čeljadi osladio jer patišpanja i novotarije tek kasnije dođoše ali prkosni stari vele brzo će i nestati.
I dok opojni miris lampeka opalu šljivu pretače u napitak po kojem nas svet poznaje tek ponegde kuva se i džem a tek retko i pekmez od šljiva. Kupovni je vele žene u poznim godinama tek imitacija ali svako vreme nosi svoje breme.
Sve studenije noći i kolači koji opojno zamirišu možda baš dolaze sa recepta koji je pronađen u ormaru baka. Možda baš nanin neponovljivi pekmez od šljiva. Vele da se ponekad treba prepustiti i lepim sećanjima. Ako ništa drugo putovanje je em džabe em vodi mirisnim stazama.
SRETEN KOSANIĆ
Najnoviji broj
25. april 2024.
