Berza

  • niis 585 ⚫ 0,00%
(21. novembar 2019.)
STOP KRIMINALITETU MLADIH

EMOCIONALNA VEZANOST ZA PORODICU I NASILjE KOD MLADIH

Prema podacima dobijenim od Centra za socijalni rad broj dece u sukobu sa zakonom u Šapcu je u stalnom porastu. U skladu sa tom činjenicom cilj projekta “STOP kriminalitetu mladih”je povećeati stepen znanja i informisanosti o značaju i načinu prevencije društveno neprihvatljivog ponašanja dece i mladih u cilju smanjenja kriminaliteta. Realizaciju Projekta finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije
EMOCIONALNA VEZANOST ZA PORODICU I NASILjE KOD MLADIH
Psiholog OŠ “Vuk Karadžić” Danijela Reljić i njena koleginica iz medicinske škole “Dr Andra Jovanović”, Nevena Stanković, nedavno su sprovodile istraživanje na učenicima OŠ “Vuk Karadžić”, prilikom kojeg su izmeđuostalog ispitivale i povezanost dimenzija izloženosti nasilju i sklonosti ka nasilnom ponašanju sa stilom afektivne vezanosti za porodicu. U istraživanju je učestvovalo 312 učenika od petog do osmog razreda, a zaključke izvedene iz obrade tih podataka vam donosimo ovom delu Projekta “Stop kriminalitetu mladih”.
Odnos između afektivnog vezivanja i nasilja
I sama teorija afektivnog vezivanja se bavila pitanjem nasilja. Deca čiji roditelji imaju nesiguran stil afektivnog vezivanja i sama često razviju takav stil, što se odnosi na njihove unutrašnje reprezentacije sebe i drugih. Dete očekuje da će drugi reagovati na njega onako kako reaguju njegovi negovatelji. Biće bolešljivo i plačljivo ako su to situacije u kojima je majka (ili druga značajna osoba za koju se vezuje) najresponzivnija, sigurno i opušteno sa majkom koja koja je topla i responzivna. Ako majka ni u jednoj situaciji ne reaguje dete će postepeno prestati da šalje signale, postaće zatvoreno, oprezno i nepoverljivo.
Po teoriji afektivnog vezivanja agresija se može razviti na tri načina: kao reakcija na negativne odnose sa negovateljima; kao način privlačenja pažnje zapostavljjućeg negovatelja; kao mehanizam odbrane protiv opažen pretnje.
Kako porodica utiče na nasilje?
Istraživanja pokazuju da deca koja ne učestvuju u nasilju imaju više podrške od strane roditelja, njihovi roditelji su više uključeni u njihovo obrazovanje. Deca koja učestvuju u nekoj od direktnih uloga (nasilnik ili žrtva) imaju više negativnih porodičnih iskustava uključujući konflikte u porodici i porodično nasilje, imaju loše odnose sa roditeljima i slabu emotivnu podršku. Porodična situacija kod dece u različitim ulogama u nasilnom ciklusu (nasilnik i žrtva) se razlikuje, ali ono što se pojavljuje kao zajedničko je emotivno zlostavljanje od strane roditelja, nedostatak topline i uključenosti u život dece, nedosledno i telesno kažnjavanje majke koje su prezaštićujuće ili hostilne (zavisno od pola deteta) i odbacujući očevi.
Porodična sredina, stil vaspitanja, ali i sama ličnost roditelja kao i njegov stil afektivnog vezivanja utiče na to kakav će biti obrazac afektivnog vezivanja kod deteta. Rezultati istraživanja koja su se bavila baš odnosom između afektivnog vezivanja i iskustva sa nasiljem kod dece upućuju na to da veći broj dece koja ne učestvuju u nasilju ima siguran obrazac afektivnog vezivanja u odnosu na vršnjake koji učestvuju. Učitelji primećuju više problema u vršnjačkoj grupi kod nesigurno-izbegavajućih devojčica u odnosu na sigurno vezane devojčice. Stil afektivne vezanosti može da utiče i na kasnija iskustva. Npr. učitelji koji su više navrata trpeli nasilje od strane učenika, od strane odraslih, ili i od jednih i od drugih, češće imaju izbegavajući ili anksiozno-ambivalentni stil afektivne vezanosti u odnosu na učitelje koji nisu imali iskustva viktimizacije u školskom kontekstu. U jednoj studiji rađenoj među prstupnicima nasilnici-žrtve imaju više skorove na izbegavajućem obrascu afektivnog vezivanja u odnosu na ostale nasilnike, žrtve i one koji nisu uključeni u nasilje.
Rezultati istraživanja
Ispitivali smo odnos afektivne vezanosti za porodicu sa sklonošću ka ispoljavanju i trpljenju nasilja, i to sve u onosu na pol ispitanika. Najpre smo ponovili rezultat dobijen u ranijim istraživanjima da su dečaci više skloni nasilnom ponašanju od devojčica, a da nema razlike između njih u izloženosti nasilju – oba pola jednako trpe nasilje.
Dečaci koji su više izloženi nasilju imaju i više skorove na dimenziji anksioznosti odnosno negativnu sliku o sebi. Dečaci koji su skoni nasinom ponašanju takođe češće imaju negativnu sliku sebe, ali i drugih, jer pored viših skorova na dimenziji aknsioznosti imaju i više skorove na dimenziji izbegavanja.
Devojčice koje su sklone nasilnom ponašanju imaju dosledno više skorove na dimenziji izbegavanja. Možemo sa izvesnom pouzdanošću tvrditi da su devojčice koje pripadaju sigurnom i preokupiranom stilu afektivne vezanosti (imaju pozitivan model drugih) u manjoj meri sklone nasilju u odnosu na one koje pripadaju izbegavajućem i bojažljivom stilu (imaju negativan model drugih).
Kada je identifikujemo učenike koji su skloni nasilnom ponašanju, one koji su izloženi nasilju, one koji su istovremeno i skloni i izloženi nasilnom ponašanju, kao i one koji nisu ni u jednoj od ovih kategorija i pogledamo njihove stilove afektivnog vezivanja jasno se izdvaja da je procenat sigurno vezanih devojčica značajno manji u kategoriji onih koje su visoko sklone i visoko izložene nasilju i onih koje su visoko sklone a umereno izložene nasilju, odnosno devojčica koje su istovremeno i nasilnici i žrtve nasilja.
Šta dalje?
Zanimljivo je da stil afektivnog vezivanja kod dečaka nije značajno povezan sa ispoljavanjem ili trpljenjem nasilja. Mi predpostavljamo da na pojavu nasilja kod njih ne utiču dominantno porodični faktori zbog toga što je tolerancija na nasilje u celom društvu kada je u pitanju muški pol veća. Takođe, hijerarhija afektivne vezanosti se razvija drugačije tokom adolescencije u zavisnosti od pola: kod devojaka struktura hijerarhije ostaje stabilna (najpre porodica pa vršnjaci) dok kod dečaka porodične i vršnjačke figure se ujednačavaju tokom odrastanja.
Kod devojčica odstupanje od sigurnog obrasca afektivne vezanosti jasno povećava mogućnost pojave nasilničkog ponašanja kao odgovora na izloženost nasilju (“nasilje rađa nasilje”). Kako nam praksa govori da je obrazac afektivnog vezivanja moguće promeniti, prevencija nasilja i intervencije bi se mogle bazirati na promeni tog obrasca. Predškolske i školske ustanove bi mogle češće organizovati aktivnosti u kojima bi učestvovali i roditelji učenika gde bi vaspitači, učitelji i nastavnici kroz praktičan rad podučavali i podsticali iterakcije koje karakterišu sigurnu afektivnu vezanost između roditelja i deteta. Lokalna zajednica bi se takođe mogla angažovati podstičući uključivanje roditelj dece svih uzrasta u različite edukativne programe. Porodice onih devojčica koje kontinuiranu ispoljavaju nasilničko ponašanje bi se trebale uključiti u savetodavni ili terapijski rad. Emotivno fokusirana terapija, koja je pre svega usmerena na terapiju parova, bi mogla dobiti novo područje primene upravo zato što je njen cilj promena obrasca afektivne vezanosti u dijadi.

Afektivna vezanost
Afektivna vezanost predstavlja specifičan odnos koji se u najranijem detinjstvu formira između majke i deteta i traje kroz čitav život, kao trajna psihološka veza uspostavljena između dvoje ljudi. Teorija afektivnog vezivanja je teorija o poreklu i prirodi čovekove osećajnosti.


Nije svaki konflikt nasilje
konflikti su forme socijalnih interakcija i predstavljaju pozitivne sile adaptacije, jer se u tim situacijama vežbaju interpersonalne veštine, čime se doprinosi kognitivnom, socijalnom i moralnom razvoju. Povremeno sukobljavanje sa vršnjacima, utiče na redukciju egocentrizma-dete se suočava sa postojanjem drugačijih potreba i gledišta koja ne može da zanemari. Važno je da pri tome nauči kako sukobe može rešavati na konstruktivan način.

Najnoviji broj

21. maj 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa