Dobra ideja ili “šarena laža”

Ministar bez portfelja, zadužen za regionalni razvoj, Milan Krkobabić nedavno je ponovo pokrenuo priču napuštenih kuća po selima i mogućnosti njihovog useljenja. Naveo je da u Srbiji ima oko 200.000 napuštenih kuća, od kojih oko 50.000 nema vlasnika, kao i da te kuće imaju sve prateće objekte. Plan bi bio da se one ustupe, odnosno daju bez naknade sa do 50 hektara zemlje ljudima koji će je obrađivati.
- Zemlja će se deliti tako što će biti raspisani javni pozivi. U zavisnosti od raspoložive zemlje, videćemo kad se napravi popis, da se u zakup daje do 50 hektara. Ideja je da to bude bez nadoknade, jedini uslov je da ti ljudi na valjan način koriste zemlju, da se zemlja obrađuje, što bi bila korist i za njih i za državu u celini", rekao je Krkobabić za TV Prvu krajem januara.
Brojna pitanja ostala su nedorečena i ukoliko bi se Vlada ozbiljno odlučila na ovakav korak morali bi da preciziraju još dosta stvari. Ministrova izjava naišla je na oprečne reakcije. Jedni su oduševljeni, drugi se plaše da bi se u ove kuće mogli trajno useliti migranti, a najveći broj je onih koji smatraju da je ova ideja teško sprovodiva u praksi, pre svega zbog nedostatka znanja i početnog kapitala onih koji bi mogli da konkurišu u ovom programu.
Razgovarali smo sa nekoliko mladih Šapčana da li bi pristali da napuste posao u gradu i pod ovim uslovima odu da žive i rade na selu.
Aleksandar Jakovljević već živi u selu, Jevremovcu, ali radi u gradu. Poljoprivredom se ne bavi ni kao načinom dopune kućnog budžeta, zbog dugogodišnje loše situacije u ovoj oblasti. Za ministrovu ideju je čuo, diskutovao o njoj sa poljoprivrednicima i složili su se da zamisao, kao ovakva, nije izvodljiva.
-Ova Krkobabićeva priča je obična “šarena laža”. Sve je super, sve lepo, sve bajkovito, ali to je samo u teoriji. Praksa je nešto drugo. Prva stvar koju treba analizirati je zašto je uopšte došlo do toga da toliko ljudi napusti selo. Moje lično mišljenje je da se u Srbiji decenijama unazad uništava selo. Ne ulaže se u infrastruktura, retka su sela koja imaju vodovodne i kanalizacione mreže. Da bi ova ideja zaživela i da bi bila ostvariva treba mnogo preduslova da se ispuni. Potrebno je pre svega edukovati ljude, dati im beskamatne kredite i subvencije koji bi im poslužili kao početni kapital i pomoć u osvežavanju mehanizaciju koja je kod većine stara i dotrajala. Najvažnija stvar je da poljoprivrednik ima ugovorenu proizvodnju i sigurnu naplatu za svoj proizvod. Zato sve ovo nije u praksi realno i ostvarivo u neko skorije vreme u državi koja uvozi iz EU poljoprivredne proizvode i meso sumnjivog kvaliteta i iz Južne Amerike. Tako da definitivno nije dovoljno samo dati čoveku obradivu zemlju i time staviti tačku na saradnju države i proizvođača, smatra Jakovljević.
Sličnog je mišljenja i Nermin Bećirović iz Šapca, koji radi kao konobar. Život i posao u gradu ne bi napustio jer ovakav Krkobabićev plan ne ispunjava ni minimum uslova potrebnih za rad na selu od kog može da se zaradi.
-Ne bih otišao da živim i radim u selu pod tim uslovima. Kuće koje su napuštene se verovatno i u lošem stanju. Zemlja je neobrađena, a ja nemam ni traktor niti bila šta od mehanizacije potrebne da bi se ona radila, kao novac potreban za ulaganje. Pri tom nema subvencija ni od države ni od grada. Čak i kada bih pozajmio novac i počeo neku proizvodnju cene su neizvesne i uglavnom jako niske. Voće bi možda bilo najisplativije, ali treba čekati četiri, pet godina da stigne, a do tada treba živeti. Sa druge strane, teško je odlučiti i šta posaditi kada je jedne godine cena za neki proizvod odlična, sledeće katastrofalna, za par godina može opet biti dobra. Znam i ljude koji se bave poljoprivredom i koji nisu mogli da isplate radnike jer godinama nisu naplatili dug od hladnjače. Velike pare su potrebne da se bilo šta pokrene. Zbog svega navedeno, smatram da bi bio preveliki rizik da napustim posao u gradu zarad nečeg potpuno nesigurnog, kaže Nermin.
Sa druge strane Nemanja Cvetić smatra da je ova ideja odlična i da bi trebalo još malo poraditi na njoj, a onda je i realizovati. Voli selo i prvih 10 godina svog života proveo je u Culjkoviću, a potom se preselio u Šabac. Završio je Visoku poljoprivrednu školu, a povremeno radi različite poslove van struke. Kaže da mu je žao zbog trenutnog stanja sela i poljoprivrede i nada se da će se ova situacija promeniti i da će sela u Srbiji ponovo oživeti, a sebe vidi kao deo toga.
-Ideja je dobra, jer sela izumiru. Mladi su otišli, ali ni u gradu ne može lako da se nađe posao. Seoska populacija je sve starija, a treba uraditi nešto da sela ožive. Ja sam dete sa sela, ali su se moji roditelji zbog posla preselili u grad i veći deo života sam proveo u Šapcu. Sebe u daljoj budućnosti vidim u poljoprivrednoj proizvodnji. Verujem da bih se snašao i da bih od toga mogao da živim. Država treba da neđe neki način i pomogne da selo ponovo oživi, jer je ovo poljoprivredna zemlja i tu je naša perspektiva. Nelogično je da mladi idu da rade u gradu za minimalnu platu i gazdu, dok im njive stoje neobrađene, ističe Nemanja.

Vojvodina daje novac za kupovinu kuće
-Neke opštine u Srbiji su pokušavale da rade ogledne primere i oni su dali dobar rezultat: da se te kuće ustupaju mladim bračnim parovima, pojedincima koji to žele. Hajde da omogućimo mladim ljudima, koji već žive u nekim kućama sa roditeljima, da dođu do svog krova nad glavom sa okućnicom ili nekim mladim ljudima iz gradova da krenu da se bave ovim poslom, uz pomoć države u iznosu do 1.000.000 dinara, rekao je ministar Krkobabić ranije.
Vojvodina je raspisala konkurs za dodelu bespovratnih sredstava do milion dinara za kupovinu kuće sa okućnicom na selu za mlade bračne parove (jedan supružnik mora da bude mlađi od 40 godina). Milion dinara je nešto više od 8.000 evra, što može biti dovoljno za kupovinu manje kuće i nešto malo zemlje, ali šta dalje?
Ako bi neko došao na ideju da spoji ova dva projekta, odnosno uz kuću daju i novac za pokretanje proizvodnje, broj zainteresovanih bi sigurno bio daleko veći.