IZLEČEN OD KOVIDA19: PROTONAMESNIK BRANKO ČOLIĆ
Kada sam slab, onda sam jak
Mnogobrižnost koja je kod mene postojala pre, nestala je posle bolesti. Povišena temperatura, koja je trajala deset dana, potpuno je sagorela tu slabost. Osećam se neuporedivo lakše. Nema briga, razmišljanja o tome kako da sve promenim i dovedem u red. Shvatio sam, na ličnom primeru, šta znače reči apostola Pavla: „Kada sam slab, onda sam jak“. Morao sam da dođem do potpune slabosti da bih shvatio da je u Bogu jedina snaga koju imam i da, ako sam sa Njim, sve mogu da prebrodim i sve da postignem
Valjevo je bilo jedno od najvećih žarišta koronavirusa u Srbiji, a neki od žitelja našli su se među prvih pedeset pacijenata, koji su lečeni u beogradskim bolnicama. Jedan od njih je protonamesnik Branko Čolić, koji je rodom iz Šapca.
Kako se dogodilo da Valjevo postane grad prepoznat kao žarište ovog „nepomjanog“ virusa?
- Niko to ne može sa sigurnošću da utvrdi. Kako je virus došao u Srbiju, tako je stigao i kod nas. Želim da napomenem da niko od nas, sveštenika, nije bio izvor zaraze. Niti smo putovali negde, niti smo primali posete iz zaraženih područja. Verujem da se ništa ne dešava bez Božje volje, što znači bez Njegovo blagoslova, ili dopuštenja. Koronavirus je, prema mom mišljenju, Božje dopuštenje.
Neki su veoma burno i podrugljivo (što je začudno, s obzirom da su u pitanju ljudski životi) odreagovali, upirući prstom u crkvu?
- Svako može da priča ono što misli i želi, niko im neće uskratiti slobodu, a posebno ne na način na koji su oni nama pokušali da uskrate. Moje ubeđenje je da niko od nas nije zaražen zbog učešća u svetim tajnama crkve, prvenstveno u Sv. tajni evharistije, zato što bi u Valjevu bila opšta propast. Samo u toku prve nedelje posta, u Pokrovskoj crkvi pričestilo se više od 5.000 ljudi. Ako uzmemo u obzir vernike u ostalim valjevskim hramovima, onda bi trebalo da bude bar stotinu puta više zaraženih. To šta se i kako govorilo, više govori o njima, nego o nama samima. Ne bih nikoga imenovao, ni sa kim ne bih započinjao bilo kakvu polemiku, ali mislim da bi svako trebalo da ima pravo da iskaže ono u šta veruje. Dovoljno je pogledati u oči činjenicu da u Vojvodini, pre svega u Bačkoj, ima najmanje zaraženih koronavirusom, a tamo su crkve sve vreme bile otvorene.
Vi ste imali težak oblik kovida19. To granično iskustvo Vas je, verujem, promenilo. Kako?
- Kada čovek hoda na granici između života i smrti, neminovno shvati šta je zapravo važno u životu. Brige dovode do slabljenja imuniteta, a oslabljen imunitet je jedan od razloga na koji se virus „zakači“ i razvije u organizmu. Mnogobrižnost koja je kod mene postojala pre, nestala je posle bolesti. Povišena temperatura, koja je trajala deset dana, potpuno je sagorela tu slabost. Osećam se neuporedivo lakše. Nema briga, razmišljanja o tome kako da sve promenim i dovedem u red. Shvatio sam, na ličnom primeru, šta znače reči apostola Pavla: „Kada sam slab, onda sam jak“. Morao sam da dođem do potpune slabosti da bih shvatio da je u Bogu jedina snaga koju imam i, ako sam sa Njim, sve mogu da prebrodim i sve da postignem.
Bez potrebe za kontrolom? Nekada se zaboravimo i mislimo da sve zavisi od nas?
- Možemo da kontrolišemo samo ono što zavisi od nas, ali i za to nam je potrebna blagodat Božja, pomoć u borbi, najpre sa samim sobom. Čovek ne može da kontroliše ni da li će se sutra probuditi. Trebalo bi raditi kao da ćemo živeti sto godina, a spremati se kao da u sledećem trenutku nećemo biti tu. Kada čovek uspe da reši svoje nemire i unutrašnje sukobe, nema problema u odnosima sa drugima. Za to je potrebno istinsko pokajanje, preumljenje. Do toga je dug put, ali ova bolest može da napravi bitnu prečicu u spoznaji naših slabosti i prihvatanju svega što nam se dešava. Nisu samo postupci pogrešni, nego i naša razmišljanja, jer mislima možemo mnogo da otežamo život i sebi i drugima.
Oni koji nisu preležali kovid, imali su iskustvo straha. Ova situacija je šansa za promenu, lekcija koju treba da savladamo?
- Čini mi se da je strah opasniji od same bolesti. Oni koji nisu bili zaraženi, a pri tom mislim i na zdravstvene radnike koji su brinuli o nama, (najbolje su se snalazili na Infektivnoj klinici u Beogradu), zazirali su od nas, čak i kada smo se izlečili. Kada je došlo nas tridesetak na Sajam, a tada niko nije imao virus u sebi, plašili su se kao da smo gubavi. Strah, koji razara više nego sama bolest, uvukao se u ljude. Svi su na distanci, zaziru jedni od drugih, a znamo da je čovek biće zajednice i da mu je potrebna ljubav. Ljubav je osećanje koje povezuje ljude, a za nju je potrebna bliskost. Kada ona nestane, ljudi su prepušteni sami sebi.
Strah je drugi pol ljubavi, a „savršena ljubav izgoni strah napolje“?
- Strah može da pređe u mržnju. Trebalo bi da imamo strahopoštovanje prema Bogu, da se trudimo da Ga ne uvredimo ni na koji način, bilo kakvim postupkom, rečju, ili mišlju. Svešteni strah podrazumeva da se trudimo da ne obesvetimo ništa od onoga što nam je On dao. Ali strah od toga da nam može biti oduzeto sve do čega nam je stalo, drugačiji je. Bogati se plaše da umru jer će biti lišeni svega onoga što imaju u izbolju. Dakle, vezali su sebe, svoj identitet za bogatstvo, koje je prolazno. Onaj koji svoje postojanje vezuje za Boga, ne boji se, veruje da se sve dešava sa razlogom i da postoji drugi, viši cilj. Strah nas neće odvesti nigde, osim na stranputicu.
Hristos nikada nije bio u „modi“, šta više, verujem da su Njegovi sledbenici oduvek bili u manjini. Rekao je: „Ne boj se, malo stado“ i obećao: „Biću sa vama do svršetka veka“.
- Hristos je rekao da nije došao da donese mir, nego mač, sredstvo kojim treba da se izborimo sa svim što nas odvaja od Njega, od nas samih i naših bližnjih. Hrišćanstvo nije religija konformizma: „Postim sredom i petkom, idem redovno u crkvu, pričešćujem se i pošteđen sam svih nevolja“. Naprotiv, mi imamo stalni sukob sa svetom, a kad to kažem mislim na duh ovog sveta. Sada crkva doživljava gonjenje, surovije od mnogih pre. U vreme kada su palili crkve, ubijali episkope i sveštenike, a narod tukli, niko se nije ismevao i izrugivao na načine na koje to čine danas. Oni koji su slabi u veri pokleknuće zbog straha da ne budu žigosani i okaraktrisani kao „zaostali“. Ali, pretpostavljam da će ogromna većina ostati i postati još čvršća. Ovo je rat za dušu. Zaista se ispunjavaju Hristove reči: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo, nego onog koji ubija dušu“. Najpre se ljudi raslabe sadržajima koji su potpuno nedolični ljudskom dostojanstvu, skarednim rijaliti programima, da se ne bi bavili onim što je od suštinske važnosti za ovaj, a posebno večni život, a onda na sve dodaju i strah. Ali, kako kaže otac Mihajlo Jovanjski, naše korenje nije na zemlji, nego na nebesima, a oni tamo ne mogu da stignu.
Da se promenimo da nam „gore ne bude“?
- Mislim da nam se dešava Božja milost da bismo videli gde smo, koliko smo čvrsti, da bismo prerasporedili svoje prioritete. Verujem da su to mnogi uspeli da shvate. Nije važno ono što ćemo da pokažemo spolja, nego naš odnos, pre svega, prema Bogu. Ako se prema Njemu budemo postavili onako kako bi trebalo i potrudili se da Mu služimo, onda ćemo biti istinski slobodni. Ne verujem da će biti većih stradanja, ali ako se budemo udaljavali od Boga, onda nam može biti gore. Što se više udaljavamo od Izvora života, života je sve manje.
Kako se dogodilo da Valjevo postane grad prepoznat kao žarište ovog „nepomjanog“ virusa?
- Niko to ne može sa sigurnošću da utvrdi. Kako je virus došao u Srbiju, tako je stigao i kod nas. Želim da napomenem da niko od nas, sveštenika, nije bio izvor zaraze. Niti smo putovali negde, niti smo primali posete iz zaraženih područja. Verujem da se ništa ne dešava bez Božje volje, što znači bez Njegovo blagoslova, ili dopuštenja. Koronavirus je, prema mom mišljenju, Božje dopuštenje.
Neki su veoma burno i podrugljivo (što je začudno, s obzirom da su u pitanju ljudski životi) odreagovali, upirući prstom u crkvu?
- Svako može da priča ono što misli i želi, niko im neće uskratiti slobodu, a posebno ne na način na koji su oni nama pokušali da uskrate. Moje ubeđenje je da niko od nas nije zaražen zbog učešća u svetim tajnama crkve, prvenstveno u Sv. tajni evharistije, zato što bi u Valjevu bila opšta propast. Samo u toku prve nedelje posta, u Pokrovskoj crkvi pričestilo se više od 5.000 ljudi. Ako uzmemo u obzir vernike u ostalim valjevskim hramovima, onda bi trebalo da bude bar stotinu puta više zaraženih. To šta se i kako govorilo, više govori o njima, nego o nama samima. Ne bih nikoga imenovao, ni sa kim ne bih započinjao bilo kakvu polemiku, ali mislim da bi svako trebalo da ima pravo da iskaže ono u šta veruje. Dovoljno je pogledati u oči činjenicu da u Vojvodini, pre svega u Bačkoj, ima najmanje zaraženih koronavirusom, a tamo su crkve sve vreme bile otvorene.
Vi ste imali težak oblik kovida19. To granično iskustvo Vas je, verujem, promenilo. Kako?
- Kada čovek hoda na granici između života i smrti, neminovno shvati šta je zapravo važno u životu. Brige dovode do slabljenja imuniteta, a oslabljen imunitet je jedan od razloga na koji se virus „zakači“ i razvije u organizmu. Mnogobrižnost koja je kod mene postojala pre, nestala je posle bolesti. Povišena temperatura, koja je trajala deset dana, potpuno je sagorela tu slabost. Osećam se neuporedivo lakše. Nema briga, razmišljanja o tome kako da sve promenim i dovedem u red. Shvatio sam, na ličnom primeru, šta znače reči apostola Pavla: „Kada sam slab, onda sam jak“. Morao sam da dođem do potpune slabosti da bih shvatio da je u Bogu jedina snaga koju imam i, ako sam sa Njim, sve mogu da prebrodim i sve da postignem.
Bez potrebe za kontrolom? Nekada se zaboravimo i mislimo da sve zavisi od nas?
- Možemo da kontrolišemo samo ono što zavisi od nas, ali i za to nam je potrebna blagodat Božja, pomoć u borbi, najpre sa samim sobom. Čovek ne može da kontroliše ni da li će se sutra probuditi. Trebalo bi raditi kao da ćemo živeti sto godina, a spremati se kao da u sledećem trenutku nećemo biti tu. Kada čovek uspe da reši svoje nemire i unutrašnje sukobe, nema problema u odnosima sa drugima. Za to je potrebno istinsko pokajanje, preumljenje. Do toga je dug put, ali ova bolest može da napravi bitnu prečicu u spoznaji naših slabosti i prihvatanju svega što nam se dešava. Nisu samo postupci pogrešni, nego i naša razmišljanja, jer mislima možemo mnogo da otežamo život i sebi i drugima.
Oni koji nisu preležali kovid, imali su iskustvo straha. Ova situacija je šansa za promenu, lekcija koju treba da savladamo?
- Čini mi se da je strah opasniji od same bolesti. Oni koji nisu bili zaraženi, a pri tom mislim i na zdravstvene radnike koji su brinuli o nama, (najbolje su se snalazili na Infektivnoj klinici u Beogradu), zazirali su od nas, čak i kada smo se izlečili. Kada je došlo nas tridesetak na Sajam, a tada niko nije imao virus u sebi, plašili su se kao da smo gubavi. Strah, koji razara više nego sama bolest, uvukao se u ljude. Svi su na distanci, zaziru jedni od drugih, a znamo da je čovek biće zajednice i da mu je potrebna ljubav. Ljubav je osećanje koje povezuje ljude, a za nju je potrebna bliskost. Kada ona nestane, ljudi su prepušteni sami sebi.
Strah je drugi pol ljubavi, a „savršena ljubav izgoni strah napolje“?
- Strah može da pređe u mržnju. Trebalo bi da imamo strahopoštovanje prema Bogu, da se trudimo da Ga ne uvredimo ni na koji način, bilo kakvim postupkom, rečju, ili mišlju. Svešteni strah podrazumeva da se trudimo da ne obesvetimo ništa od onoga što nam je On dao. Ali strah od toga da nam može biti oduzeto sve do čega nam je stalo, drugačiji je. Bogati se plaše da umru jer će biti lišeni svega onoga što imaju u izbolju. Dakle, vezali su sebe, svoj identitet za bogatstvo, koje je prolazno. Onaj koji svoje postojanje vezuje za Boga, ne boji se, veruje da se sve dešava sa razlogom i da postoji drugi, viši cilj. Strah nas neće odvesti nigde, osim na stranputicu.
Hristos nikada nije bio u „modi“, šta više, verujem da su Njegovi sledbenici oduvek bili u manjini. Rekao je: „Ne boj se, malo stado“ i obećao: „Biću sa vama do svršetka veka“.
- Hristos je rekao da nije došao da donese mir, nego mač, sredstvo kojim treba da se izborimo sa svim što nas odvaja od Njega, od nas samih i naših bližnjih. Hrišćanstvo nije religija konformizma: „Postim sredom i petkom, idem redovno u crkvu, pričešćujem se i pošteđen sam svih nevolja“. Naprotiv, mi imamo stalni sukob sa svetom, a kad to kažem mislim na duh ovog sveta. Sada crkva doživljava gonjenje, surovije od mnogih pre. U vreme kada su palili crkve, ubijali episkope i sveštenike, a narod tukli, niko se nije ismevao i izrugivao na načine na koje to čine danas. Oni koji su slabi u veri pokleknuće zbog straha da ne budu žigosani i okaraktrisani kao „zaostali“. Ali, pretpostavljam da će ogromna većina ostati i postati još čvršća. Ovo je rat za dušu. Zaista se ispunjavaju Hristove reči: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo, nego onog koji ubija dušu“. Najpre se ljudi raslabe sadržajima koji su potpuno nedolični ljudskom dostojanstvu, skarednim rijaliti programima, da se ne bi bavili onim što je od suštinske važnosti za ovaj, a posebno večni život, a onda na sve dodaju i strah. Ali, kako kaže otac Mihajlo Jovanjski, naše korenje nije na zemlji, nego na nebesima, a oni tamo ne mogu da stignu.
Da se promenimo da nam „gore ne bude“?
- Mislim da nam se dešava Božja milost da bismo videli gde smo, koliko smo čvrsti, da bismo prerasporedili svoje prioritete. Verujem da su to mnogi uspeli da shvate. Nije važno ono što ćemo da pokažemo spolja, nego naš odnos, pre svega, prema Bogu. Ako se prema Njemu budemo postavili onako kako bi trebalo i potrudili se da Mu služimo, onda ćemo biti istinski slobodni. Ne verujem da će biti većih stradanja, ali ako se budemo udaljavali od Boga, onda nam može biti gore. Što se više udaljavamo od Izvora života, života je sve manje.
LjUBAV NAM JE NEOPHODNA
„Treba osvestiti činjenicu da će ovo proći i neće više biti potrebe za distancom, niti ćemo biti prisiljeni da slušamo to što nam govori „sveta struka“. Poznata su istraživanja da dete koje se rodi zdravo, može da umre ukoliko ne dobije neophodnu ljubav i bliskost. Ljubav nam je neophodna kao hrana i voda, kao vazduh. Da li su ljudi izgubili bliskost posle kolere, tifusa, ili španske groznice? Nisu. Ne smemo dozvoliti da izgubimo bliskost zbog ovog virusa.“Protonamesnik Branko Čolić rođen je u Šapcu, 1978. godine. Osnovnu školu završio je u Obrenovcu, Bogosloviju Svetog Save i Bogoslovski fakultet SPC u Beogradu. Rukopoložen je 2006. u čin đakona, a u čin sveštenika 2008. Dve godine je obavljao dužnost đakona i sekretara Episkopa valjevskog. Paroh je valjevski pri Hramu Pokrova Presvete Bogorodice u Valjevu, urednik parohijskog časopisa “Pokrovski Blagovesnik”, autor nekoliko desetina radijskih i televizijskih emisija. Sarađivao je sa TV Hram, TV Valjevo+, Radio-Istočnikom i listom Napred.PERSPEKTIVA VERE
„ Ovaj virus je nevidljivi neprijatelj, koji može da porazi čoveka, a da on ne bude ni svestan. Mnogo je teže onima koji ne veruju. Ljudi koji su delili istu muku sa mnom u KCS, KBC „Dr Dragiša Mišović“ i na Sajmu, imali su slične simptome. Zanimljivo je da su svi bili verujući ljudi i da su ostali psihički stabilni.“VLADIKA MAJČINSKE LjUBAVI
„Naš pokojni vladika ponašao se veoma odgovorno u ovoj situaciji, poštovao je sve preporuke Sinoda i Vlade. Nijednog trenutka nije prekršio zakon, ni blagoslov Patrijarha. Sa druge strane, nije izneverio Hrista, kao episkop SPC i služitelj, prinosio je Bogu beskrvnu žrtvu. U jednoj svojoj besedi rekao je da bi voleo da sva ova muka padne na njega, da se spase narod. Verujem da se tako i desilo i da je on mučenik ovog vremena, novi mučenik. U bolnici je zadržao duh, iako je znao da je oboleo od kovida, nijednog trenutka nije pokazao malodušnost i strah. Takav je bio i ostao do kraja, verovao je u Boga, služio Mu i otišao Njemu u zagrljaj. Svima nam nedostaje, jer nismo izubili samo episkopa, nego duhovnog oca majčinski praštajuće ljubavi.“JEDINA POMOĆ
„Korona je veliko iskušenje. Kada čovek prolazi kroz takvo iskušenje, shvati ništavnost svega onoga čime se opterećuje - šta će da obuče i pojede, u kakvoj će kući da živi i koja će kola da vozi... Od ove bolesti stradaju i najbogatiji, i najsiromašniji. Osećanje potpune nemoći čoveku može mnogo da pomogne da shvati da ne može niko da mu pomogne osim Jedinoga koji to može.“
Mirjana Filipović
Najnoviji broj
25. april 2024.
