3. septembar 2020.3. sep 2020.
Žbun koji cvrkuće
PRONALAZAČ, AKADEMIK DRAGIŠA VUČKOVIĆ IZ PREBREZE PODNO
JASTREBCA, NjEGOVA SNAHA I UNUK VIJU “GNEZDO” U MAČVANSKOM SELU DUBLjU

Žbun koji cvrkuće

Čedomir završio srednju Tehničku školu u Šapcu i diči se što na dedu , koji ima 15 svetskih priznatih pronalazaka, liči. Svetlana im pomaže da nastave uspešnim putem u Mačvi, na ognjištu Dragišine preminule supruge Slobodanke
Porodičnu sreću akademika, pronalazača, Dragiše Vučkovića, rođenog u selu Prebreza, podno Jastrebca i njegove dugogodišnje bračne saputnice, preminule Slobodanke, najbolje je opevao, priznati zaljubljenik u izvorno stvaralaštvo, kompozitor i tekstopisac Živadin Kojić-Žića iz Čokešine, ispod legendarnog Cera. Vrsni znalac narodne muzike, prikazao je Dragišin i Slobodankin život u najkraćem, pesmom koju je nazvao “Kad na Mačvu suton padne”, a u ovom izdanju čujemo i dobro prepoznatljivi glas počivšeg voditelja RTS Svetislava Vukovića.

Pronalasci kao deca
Posle višegodišnjeg boravka u Nemačkoj u potrazi za boljim životom, svijanja bračnog gnezda sa izabranicom srca svog i njenog tragičnog kraja, Dragiša je nastavio da sa unukom Čedomirom i snahom Svetlanom “vije gnezdo” na ognjištu svoje supruge, gde je svojevremeno sagradio veliku i svetlu kuću. Kad se ulazi u njegovo prostrano dvorište u Mačvi (Dublje), popločano behaton pločama, odmah je moguće primetiti da se radi o čoveku iz elektro struke. Masivna vrata od kovanog gvožđa u dva dela, otvaraju se i zatvaraju na laki dodir tastera na daljinskom upravljaču, a gipsane figure raznih životinja “progovore”, ponovo na laki dodir daljinca.
Dragiša ima 15 svetski priznatih pronalazaka. Svi su i danas u funkciji, ugrađeni u različite predmete i vozila doprinose većoj bezbednosti i efikasnosti rada. Svrstao ih je u tri oblasti: industrija, domaćinstvo i medicina.
Svi su mi dragi. Živim sa njima, kao sa decom. Bilo koji da otuđim ne mogu. Ovi (patenti) su jednostavno deo mene. Samo ja znam koliko sam besanih noći proveo, pokušavajući da nešto stvorim ili unapredim. Ipak, izdvojio bih patente u medicini. Oni su ubedljivo najveći deo mene. To je jednostavno moja želja da ljudima pomognem u eliminaciji bola. Mislim da sam u tome uspeo sa aparatom nevski. Dobijam dosta pohvala i zahvalnosti ljudi koji ga koriste, kaže Dragiša, pokazujući brojne novinske napise u kojima je prikazana njegova umešnost, upornost, vrednoća i dar za pronalazaštvo.

Kakav deda – takav unuk
Dragiša se nostalgično priseća odlaska u Nemačku, susreta sa životnom saputnicom Slobodankom, diplomiranja na Elektrotehničkom fakultetu u Nimbergu, desetogodišnjeg rada u Simensovom istraživačkom timu i kraja zvaničnog radnog angažovanja u Alkatelu 1998. godine.
Dosta vremena provodi u Dublju ali ne zapostavlja ni rodni kraj iz koga je “trbuhom za kruhom” otišao pre pola veka u Nemačku.
- Sa unukom Čedomirom, koji je u Šapcu završio Tehničku školu, dobro se slažem. Sada se dopunjavamo na polju elektronike. Njemu bih pripisao patent u kome žbun cvrkuće, a sve pohvale za naš dobro osmišljen život ovde u Dublju, pripadaju mojoj snahi Svetlani, kaže ponosno Dragiša, dok iz žbuna, pored kuće dopire prijatan cvrkut ptica, a ove pernate divljači niodkuda.
Unuk Čedomir ga dopunjava rečima da se diči što na dedu liči.
- Dobro se slažemo. Više mi pomaže i dragoceniji su njegovi saveti, nego bilo koja praksa u školi, bez obzira što su moja životna opredeljenja malo drugačija. Deda me osim elektronike podučava i nemačkom jeziku, dodaje Čedomir.
Svetlana je u Mačvu došla pre četiri godine. Kaže da se dobro snašla, bez obzira što su ljudi ovde dosta drugačiji nego u njenom kraju.
Lj.Đ.

Najnoviji broj

14. oktobar 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa