29. oktobar 2020.29. okt 2020.
Olimpijska nada
Upoznaj se sa: Brankom Lagundžićem, kajakašem

Olimpijska nada

Staneš na crtu i sam si odgovoran i za uspeh i za neuspeh, sam si za sebe i pokažeš koliko vrediš. Kajak nikad ne može da se nauči. U tome je čar. Uvek može da se koriguje neka greška, na svakom treningu treba da napredujemo. Nikada ne skraćujem trening, osećam se loše kad ne dam svoj maksimum
Branko Lagundžić rođen je u Šapcu, 14. avgusta 2002. godine. Kajakom se bavi od svoje jedanaeste godine, a od ove godine član je seniorskog tima. Član je šabačkog kajakaškog kluba ,,Zorka“, a krajem septembra ove godine osvojio je zlatnu medalju na regati ,,Olimpijske nade“ u jednosedu na 500 metara.
Kako izgledaju pripreme u jeku pandemije?
Kod kuće smo koristili ergometar (za veslanje na suvom), tegove i radile vežbe na strunjačama da bismo koliko- toliko održali formu.

,,Dosadašnji uspesi jesu podstreh, ali to za mene nije glavni cilj, to je usputna stanica. To je samo pokazatelj da sam na pravom putu, ali ima još puno da se radi i uči, o samom sebi, pre svega. ‘’


Na koji način je virus uticao na organizaciju takmičenja?
Morali smo da nosimo maske non-stop i radimo testove. Dobili smo posebne dozvole za prelazak granice. Takmičenje je bilo veoma dobro organizovano, svi su morali da nose maske, a temperatura se merila pri svakom ulasku na stazu i još par puta tokom dana. Nije bilo neželjenih situacija. Mađari su veoma uspešni organizatori svakog takmičenja.
Kada si počeo da se baviš kajakom?
Prvo sam trenirao fudbal tri-četiri godine. Moja mama je poznavala Dejana Pajića koji je naš olimpijac, bio je naš predstavnik u Riju. Gledao sam njegove snimke na jutjubu, a onda uzeo njegov kontakt i otišao na trening zbog igre i zabave. Tada sam imao jedanaest godina. Prve tri-četiri godine nije bilo nekih rezultata, ali sam ja to voleo, bilo je zanimljivo. Treniralo je i dosta mojih drugara iz škole i iz kraja. Počeli smo dosta da putujemo, što mi je i danas jedna od motivacija, to je nešto što stvarno volim. Volim da upoznajem nove ljude i kulture. Takođe, individualan je sport. Staneš na crtu i sam si odgovoran i za uspeh i za neuspeh, sam si za sebe i pokažeš koliko vrediš. Kajak nikad ne može da se nauči. U tome je čar. Uvek može da se koriguje neka greška, na svakom treningu treba da napredujemo. Nikada ne skraćujem trening, osećam se loše kad ne dam svoj maksimum.
U osmom razredu sam hteo da upišem Vojnu gimnaziju, a onda postao prvak države u pionirima i tada sam se odlučio za Medicinsku školu, kako bih mogao da posvetim više vremena kajaku. Te 2017. sam prvi put ušao u ( kadetsku) reprezentaciju. Sada sam prva godina seniora i želim da to prođe što bolje, ali opet moram da se setim da spustim loptu i da sve mora postepeno, ništa ne može naglo.

,,U februaru ove godine smo otišli na pripreme u Trebinje da se spremamo za EP u Moskvi i SP u Nemačkoj. Vratili smo se u martu. Tada je počela pandemija i nismo znali kako će izgledati ostatak godine. EP se pomeralo dva puta i na kraju je otkazano. Otkazana su i sva takmičenja i za seniore i za juniore. Svetski kajakaška federacija je kasnije zakazala nezvanično svetsko prvenstvo za juniore tj. Olimpijske nade- regata u septembru. Početkom avgusta je bila izborna kontrola za reprezentaciju gde sam bio dva puta prvi i jednom drugi. Tad sam izborio sva tri jednoseda. Zatim je usledilo državno prvenstvo u Beogradu. Nakon njega smo na Adi pripremali dvosed. Nakon toga sam otišao u Segedin na SP gde sam na 1000 metara i na 200 metara. Vetar je duvao toliko jako da mi je dva-tri puta potopio čamac. Tu trku sam vodio do samog kraja, ali sam izgubio za nekoliko stotinki. Sutradan su bili bolji uslovi, nije bilo toliko vetra, tu sam osvojio prvo mesto u trci na 500 metara. Ostao sam u Segedinu i trenirao četiri-pet dana nakon čega su došli i seniori. Onda je usledio i svetski kup gde sam u polufinalu zauzeo četvrto mesto, izgubili smo finale za 30 stotinki, ali smo se takmičili sa svetskom klasom tako da smo baš zadovoljni (tim plasmanom). Svetski kup mi je prvo takmičenje sa seniore. Takmičio sam se sa ljudima koje sam prošle godine gledao na televiziji dok su obarali svetske rekorde. Bio sam uzbuđen i srećan, ali ujedno i malo uplašen. Vodili smo trku jedno vreme, a onda su nas izbacili prošlogodišnji vicešampioni sveta. Bio sam srećan i ponosan što mogu da se trkam sa njima, iako smo bili četvrti u dvosedu na 1000 metara. Bio sam mnogo srećan kad sam se vratio i čuo da su se mlađa deca u klubu radovala mom uspehu jer sam se isto tako ja radovao uspehu starijih kao mali. Takođe, manja deca sada očekuju rezultate čim počnu da treniraju i onda kada prvi put izgube njima je to smak sveta. Tu i roditelji imaju dosta uticaja. Gledam primere u klubu gde roditelji stvaraju deci pritisak da moraju da budu najbolji i onda se deca šokiraju kada nisu najbolja. Treba pustiti decu da uživaju, sport uvek nosi nešto dobro. Naravno, nije ni meni drago kada izgubim, ali sutradan je novi dan, nova trka, nova šansa i to mora da se iskoristi. Treba imati i sreće, ali rad je najzaslužniji za sve. Mislim da u profesionalnom sportu talenat nema neki uticaj. Od rada je bitnija samo psiha.”


Kako stižeš da treniraš i da budeš odličan đak u medicinskoj?
Za to mogu da se zahvalim svojim profesorima, a posebno razrednoj, Slavici Tubici Aleksić. Tu mi naravno dosta pomažu i drugari iz škole, tu su za mene šta god da mi treba. Kada god ne mogu da prisustvujem nastavi, zbog pripreme, takmičenja ili slično, profesori mi izađu u susret pa mi objasne lekciju kada dođem, puste me da odgovaram ili slično.
Šta planiraš za dalje?
Planiram da upišem DIF u Beogradu, da bih mogao da se posvetim kajaku i da bih napredovao što više mogu i da bih stekao neka znanja koja će mi biti korisna i za sam sport, ali i ako odlučim da postanem trener u nekom trenutku.
Ko ti je najveća podrška?
Najveća podrška su mi porodica, treneri ( Uroš Pavlović, Milan Đenadić Duško Stanojević) u klubu, devojka i drugari iz kluba koji idu i u istu školu kao i ja i sa kojima se družim i van kluba, Luka Manjenčić i Veljko Dovragović. Nisam uvek pobeđivao. Bilo je dosta uspona i padova i par trenutaka kada sam se pitao da li ja to mogu, da li da nastavim. Oni su u tim trenucima bili tu za mene i pomogli da uložim svu svoju energiju na poboljšanje sebe što je dovelo i do rezultata.
Ipak, ne volim da me roditelji gledaju, da smaraju trenere i slično. Jednog dana kada ja budem roditelj neću to raditi. Ne nabija mi pritisak, ali jednostavno to je moj sport, volim da sam sam i da se fokusiram. Normalno, navijaju za mene od kuće, ali uživo su me gledali samo kada je bilo takmičenje u Šapcu par puta.
Takođe, u klubu imam mnogo uzora, to su sve ljudi koji su osvojili mnogo medalja, od kojih može mnogo da se nauči i od kojih ,,kradem zanat“. Jedan od njih je svakako i Nebojša Grujić o kom imam da kažem sve najbolje, on me je i upoznao sa momcima iz reprezentacije što mnogo znači.
U tim trenucima kada razmišljaš o odustajanju, šta te gura napred?
Verujem da se svaki trud isplati. Naravno, bilo je trka za koje sam mnogo trenirao i ipak ih izgubio. Posle njih nastavljam da treniram, gledam gde sam pogrešio. To se desilo i sada na Olimpijskim nadama gde sam izgubio trku, a sutradan osvojio zlato. Mislim da je tu proradio i taj srpski inat. Tad sam rekao moram biti prvi i to je to, nema druge opcije.



Šta bi voleo da se popravi u kajaku u Srbiji?
Kajaku danas fali mnogo manje nego pre 10 godina, za šta su pre svega zaslužni kajakaši koji svake godine donose medalje i razvijaju sport. Nedostaje regatni centar koji će se valjda graditi u Bačkoj Palanci. Nemamo profesionalni regatni centar koji imaju ostale zemlje. Sa druge strane, naš klub u Šapcu je sjajno opremljen, imamo najnovije čamce, vesla, što je opet zasluga reprezentativaca iz kluba, kao što je Nebojša Grujića, Bojana Milinkovića, Duška Stanojevića... Dosta pomaže i Grad koji dosta ulaže u naš sport. Klub zaista podržava takmičare i gleda da im priušti šta god im treba. Medalja znači svima, svima je to podstreh za dalje svi smo mi Srbija. Imamo sasvim dovoljno. Što se tiče tih uslova, stvarno su sjajni. Meni je Sava najomiljenije mesto, ali u Šapcu nam fali neka mirnija voda, ali dobro, najlepše je veslati na Savi. Voleo bih da sport bude dosta masovniji, to bi donelo i više šampiona i sve što uz to ide. Naš klub je najbrojniji, a ima oko 100 članova, ostali klubovi u Srbiji imaju dosta manje članova. Mislim da je ovaj sport kod nas tek u razvitku.
Milica Žugić

Najnoviji broj

21. januar 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa