29. oktobar 2020.29. okt 2020.
Naši životi su ispunjeni sitnicama
Pesnik Tomislav Marinković

Naši životi su ispunjeni sitnicama

„Obične male stvari kojima smo okruženi, i tihi trenuci u kojima boravi i večnost, ali i sve ono što nas opominje na prolaznost života, duboko se prožimaju sa osnovom naše egzistencije. Za pesnika je bolje da u tišini stvara cikluse pesama, da ne razmišlja o utiscima koji u javnom prostoru ostavljaju njegova priznanja“
U vreme kada svet čudnim ritmom pleše po ivici, u dobu kada je poezija retka ptica u mikrokosmosu stvaralaštva malobrojni pregaoci u tišini stvaraju magiju reči, otvaraju rajska vrata književnosti i istinske spoznaje prirode duše. Plemići od pera, slede svoje izrazito hrabro biće spremno da samo lepotom ovenčanom rečju izađu na megdan pesimističkom trenutku koji katkad deluje svemoćan i silan. Tomislav Marinković svojim stvaralaštvom zauzeo je mesto među najznačajnijim vitezovima pisane misli, a nedavno je nagrađen još jednim priznanjem za ukupan doprinos srpskoj poeziji. Za naš list deli poglede lirske anime na stih, reč, rimu, svet i sve ono što suviše često deluje skrajnuto i potisnuto.

Naši životi su ispunjeni sitnicama, čak i kada se u njihovoj pozadini odvijaju krupni istorijski događaji ili masovna oboljenja


Nosilac ste najznačajnijih priznanja za pesničko stvaralaštvo, a nedavno ste postali i laureat Nagrade „Desanka Maksimović“ za ukupan doprinos srpskoj poeziji. Osećate li da je na taj način zaokružen ciklus dostignuća liričara kada su priznanja u pitanju?
Na priznanja ne gledam kao na ostvarenje nekog cilja. Poeziju pišem zato što je to moja najdublja potreba. Kroz nju ja postavljam pitanja, izražavam poverenje ili sumnju prema vremenu, prošlosti, budućnosti... To je način traženja smisla, zauzimanje stava prema životu, prirodi, ljudima i prolaznosti. Za pesnika je bolje da u tišini stvara cikluse pesama, da ne razmišlja o utiscima koji u javnom prostoru ostavljaju njegova priznanja i nagrade, već samo o onome što piše, što će doživeti sud čitalaca i sud vremena.
Koliko pozicija laureata inspiriše i podstiče na (samo)prevazilaženje postignuća, i da li razmišljate o tome prilikom stvaranja novog?
Donekle sam već odgovorio na to pitanje. Pesnikova pozicija je da uvek bude na početku. To što je nagrađivan ne otvara mu „rajska vrata“ poezije, ne dobija zbog toga na poklon nijedan stih. Za svaku pesmu moraju se pronaći ideje, raspoloženje, prizvati iskustvo, slike, sveže metafore. Katkad pesme dolaze same, nepozvane i nenajavljene, ali to su retki trenuci u kojima kratko boravi nadahnuće, češće je potrebno stanje koncentracije, tišine i mira. Kod pisanja je, kako je nazivate, „pozicija laureata“ slična poziciji bivšeg bogataša, koji je prinuđen da krene sa poslovima od početka da bi povratio bogatstvo. Inače, pesničke nagrade su u današnje vreme posebno važne što mogu da u mnoštvu naslova skrenu pažnju čitalaca na nagrađenu knjigu ili autora. Javni prostor koji je nekada zauzimala književnost danas je sužen, ispunili su ga novi sadržaji sumnjive vrednosti, knjiga se teško probija do čitalaca, tek nagrade im olakšavaju i skraćuju taj put.
Pre dve godine, oktobra 2018, za naš list razgovarali smo o Vašem radu i pogledima književnika, a jedna tema bila je i sudbina sveta. Sa ove vremenske distance, relativno male ili relativno velike, na koji način promišljate o sudbini planete u ovom trenutku?
Već tada bilo je jasno da je svet ozbiljno oboleo, sada smo pred još većim izazovom. Planetom je zavladao opasan virus, o njemu se malo zna, sve prognoze pokazale su se pogrešne. Razumljivo je što je zavladao strah, u vreme vanrednog stanja gradovi su izgledali avetinjski bez ljudi na ulicama, kao da je već počeo smak sveta. Postali smo klaustrofobični, došlo je do promene i u ponašanju i u osećanjima koje smo nekada imali. Ali u istoriji čovečanstva bilo je puno katastrofa, ratova i masovnih bolesti. Nedavno sam pročitao esej Adama Zagajevskog, odnosi se na vreme posle Drugog svetskog rata, ali se njegov savet može primeniti i na postpandemijski period: „Naravno, pamtiti šta se dogodilo. I pored toga, živeti kako se živelo. Ići u duge šetnje. Posmatrati zalazak sunca. Uvek verovati u Boga. Čitati poeziju. Pisati stihove. Slušati muziku. Pomagati drugima. Smetati tiranima. Radovati se ljubavi i strahovati od smrti. Kao i uvek“.
Posmatrajući Vaše stvaralaštvo, aktivnosti na društvenim mrežama, lako se može uočiti da inspiracija dolazi iz, za većinu, običnih, svakodnevnih trenutaka i skrajnutih životnih sitnica. Tražite li posebnost u njima ili duša sama dolazi u saglasje sa prirodom, prepoznajete li magiju?

Tomislav Marinković je rođen 1949. godine u Lipolistu kod Šapca. Napisao je knjige pesama: „Dvojnik“ (1983), „Izvesno vreme“ (1985), „Stihovi“ (1991), „Sumnja u ogledalo“ (1996), „Škola trajanja“ (2003), „Svet na koži“ (2007), „Običan život“ (2011), „Putovanja kroz blizine“ (izabrane pesme, 2013), „Nevidljiva mesta“ (2015), „Izdvojene tišine“ (izabrane pesme, 2016), „Večito sada“ (2018). U elitnom Plavom kolu SKZ prošle godine objavljene su “Izabrane pesme Tomislava Marinkovića”.
Za knjigu Škola trajanja dobio je nagradu „Branko Miljković“ i Nagradu za najbolju knjigu na Sajmu knjiga u Šapcu. Nagrade „Vasko Popa“ i „Miroslav Antić“ dobio je za knjigu Običan život. Dobitnik je nagrade „Zaplanjski Orfej“, za pesmu „Brojevi“. Za ukupno pesničko delo nagrađen je Disovom nagradom (2016), i Nagradom „Desanka Maksimović“ za ukupan doprinos srpskoj poeziji (2020).
Priredio je knjigu „Pisac u vrtu, najlepše priče i pesme o biljkama i prijateljstvu“ (2016). U ediciji „Vidi čuda“, časopisa „Povelja“, objavio je knjigu sećanja na detinjstvo „Putovanje u orahovoj ljusci“ (2017). Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, španski, portugalski, japanski, slovenački i makedonski jezik.


Lepo ste pomenuli saglasje duše s prirodom, ono je preduslov i za normalan život čoveka i za pisanje stihova. Naši životi su ispunjeni sitnicama, čak i kada se u njihovoj pozadini odvijaju krupni istorijski događaji ili masovna oboljenja, kao ovo koje je izazvao virus Kovid 19. Takozvane obične male stvari kojima smo okruženi, i tihi trenuci u kojima boravi i večnost, ali i sve ono što nas opominje na prolaznost života, duboko se prožimaju sa osnovom naše egzistencije. U njima su skrivena univerzalna značenja, pesnik ih pronalazi i sam začuđen do kakvih saznanja je došao. Poezija je kao mreža za hvatanje leptira, ponekad se u njoj nađu retki primerci koje je iznedrio maternji jezik, reči čija značenja najednom stresu prašinu vremena i zasvetlucaju novim sjajem.
Za kraj ovog razgovora, nećemo postavljati standardno pitanje o položaju pesnika književnika u sadašnjem trenutku, problemima, kao nečemu što zahteva širu analizu od samo jednog pitanja, već želimo da preporučite štivo kojem treba pružiti šansu, posvetiti pažnju, vreme, jer će ono uticajem na čitaoca to višestruko vratiti?
Sa najvećim zadovoljstvom preporučio bih roman Georgi Gospodinova, „Fizika tuge“, koji mi je, dok je život tapkao u mestu zbog zabrane kretanja, omogućio da putujem i vremenski i prostorno kroz istoriju sveta, ispričanu pogledom nevažnih događaja i netipičnih likova. Čitalac će saznati da svaki, makar i nevažan, događaj utiče na svet i njegovu istoriju. Poetičan roman koji dobro pristaje uz nepoetična vremena.
M. Živanović

Najnoviji broj

21. januar 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa