ŠAPČANIN RADE ROGIĆ O SVOM OCU VOJISLAVU, VRSNOM FUDBALERU RASINGA,TRGOVAČKOG, MAČVE I VOJVODINE
Tobdžija u dugom kaputu
Imao je “razantan”šut i blagu narav. Najsrećnije se osećao u Mačvinom dresu. Publika ga obožavala. Na korzou nosio odela od najboljeg štofa
Stara je istina da život piše romane. Jedna i neponovljiva je istina o Vojislavu-Voji Rogiću, nekadašnjem velikom zaljubljeniku u fudbal, koji je školske dane 1922. godine provodio kao učenik Trgovačke škole u Šapcu, priseća se njegov sin Rade, koji danas živi u Masarikovoj ulici broj 103 u Šapcu.
Dok prebira po već požutelim fotografijama i novinskim isečcima, Rade kaže da je imućan otac Radomir, njegov deda po kome nosi ime, sina poslao na školovanje u Francusku. Želeo je da izuči za kakvog lekara, inženjera ili trgovca, ali Vojislav je od malena voleo samo fudbalsku loptu.
Sticajem okolnosti u Francuskoj je stanovao u blizini stadiona slavnog Rasinga. Prvo ga je ljubav prema fudbalu odvela u omladinsku školu ovog vrsnog kluba. Potom je dospeo i u prvu ekipu Rasinga, gde je brzo iskazao svoj vanserijski talenat.
Srce ga je ipak vuklo u rodni grad. Rade tvrdi da je njegov otac, raskošan fudbalski dar hteo da prikaže pred svojim zemljacima. U tome je i uspeo. Prvo u šabačkom SK Trgovački, a onda i u najboljem gradskom klubu “Mačvi”.
- Rođen sam baš kada je “Mačva” ispala iz tadašnje Prve lige. Napustili su je tada najbolji igrači, tako da je Vojislav nastavio da igra u Drugoj ligi, gde se našao šabački klub. Za vreme okupacije igrao je veoma uspešno za novosadsku “Vojvodinu”Zvali su ga “cepač mreža”, budući da je imao “razantan” šut od koga su strepeli mnogi golmani, kaže Rade. O broju golova koje je Vojislav postigao nema tačne evidencije, a bilo ih je na hiljade.
Igrao je i protiv reprezentacije Beograda i postigao četiri gola. A kada je 1951. godine “Mačva” pobedila “Crvenu zvezdu” u sred prestonog Beograda, Vojislav je postigao jedan od dva gola.
Radu je u pamćenju ostao i jedan medicinski zahvat, koji je Vojislav stoički izdržao, bez anestezije. To je obavio čuveni šabački lekar dr Božin, a Vojislavljevi mišići su dugo stajali u nekoj tegli ispred Prve narodne apoteke u Šapcu.
Zaigrao je i u B reprezentaciji tadašnje zemlje.
Publika je Vojislava obožavala i često ga nosila na ramenima, o čemu najbolje svedoče fotografije iz tog perioda.
Rade izdvaja i one, fotografije iz ličnog albuma. Na njima je njegov otac sa društvom u tada najkvalitetnijem odelu uz obavezan dugi kaput, nekad taman, a ponekad i beo.
- Voleo je da se lepo odeva. Posebno je to bilo izraženo u periodu života koji je proveo šetajući se po korzou u Novom Sadu. Radio je u nekoj trgovini tekstilne robe, a svugde su ga ljubazno pozdravljali, priseća se Rade.
Dok prebira po već požutelim fotografijama i novinskim isečcima, Rade kaže da je imućan otac Radomir, njegov deda po kome nosi ime, sina poslao na školovanje u Francusku. Želeo je da izuči za kakvog lekara, inženjera ili trgovca, ali Vojislav je od malena voleo samo fudbalsku loptu.
Sticajem okolnosti u Francuskoj je stanovao u blizini stadiona slavnog Rasinga. Prvo ga je ljubav prema fudbalu odvela u omladinsku školu ovog vrsnog kluba. Potom je dospeo i u prvu ekipu Rasinga, gde je brzo iskazao svoj vanserijski talenat.
Srce ga je ipak vuklo u rodni grad. Rade tvrdi da je njegov otac, raskošan fudbalski dar hteo da prikaže pred svojim zemljacima. U tome je i uspeo. Prvo u šabačkom SK Trgovački, a onda i u najboljem gradskom klubu “Mačvi”.
- Rođen sam baš kada je “Mačva” ispala iz tadašnje Prve lige. Napustili su je tada najbolji igrači, tako da je Vojislav nastavio da igra u Drugoj ligi, gde se našao šabački klub. Za vreme okupacije igrao je veoma uspešno za novosadsku “Vojvodinu”Zvali su ga “cepač mreža”, budući da je imao “razantan” šut od koga su strepeli mnogi golmani, kaže Rade. O broju golova koje je Vojislav postigao nema tačne evidencije, a bilo ih je na hiljade.
Igrao je i protiv reprezentacije Beograda i postigao četiri gola. A kada je 1951. godine “Mačva” pobedila “Crvenu zvezdu” u sred prestonog Beograda, Vojislav je postigao jedan od dva gola.
Radu je u pamćenju ostao i jedan medicinski zahvat, koji je Vojislav stoički izdržao, bez anestezije. To je obavio čuveni šabački lekar dr Božin, a Vojislavljevi mišići su dugo stajali u nekoj tegli ispred Prve narodne apoteke u Šapcu.
Zaigrao je i u B reprezentaciji tadašnje zemlje.
Publika je Vojislava obožavala i često ga nosila na ramenima, o čemu najbolje svedoče fotografije iz tog perioda.
Rade izdvaja i one, fotografije iz ličnog albuma. Na njima je njegov otac sa društvom u tada najkvalitetnijem odelu uz obavezan dugi kaput, nekad taman, a ponekad i beo.
- Voleo je da se lepo odeva. Posebno je to bilo izraženo u periodu života koji je proveo šetajući se po korzou u Novom Sadu. Radio je u nekoj trgovini tekstilne robe, a svugde su ga ljubazno pozdravljali, priseća se Rade.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
18. april 2024.
