25. mart 2021.25. mar 2021.
M. S. (PRIV. ARHIVA)

M. S. (PRIV. ARHIVA)

Mile Savić – sećanje na slavna bokserska vremena

U doba majstora iz ringa

Neraskidiva spona sporta i drugarstva. Med i žuč tvorili karijeru. Pet godina bez poraza. Protivnici odustajali pre brbe. Neostaveren olimpijski san. Nije živeo od boksa, samo za boks i večne uspomene
Događalo se to u neka već davna, prošla, uvek srećnija, subjektivno ili objektivno, bezbrižnija vremena. Možda je zaista bilo tako, možda su uspomene samo eliminisale teške trenutke, ko će ga znati, a u stvari nije ni važno. Činjenice i uspomene samo zajedno daju istinsku, toplu priču.
-Boks je onda bio istinski plemenita veština, moja ljubav prema njoj živi i danas, ali mečevi koje sada gledamo više naliče na tuču, premalo je gracioznosti, atraktivnosti, lepote skrivene u snazi – započinje put u prošlost jedan od najboljih šabačkih boksera u istoriji, neprikosnoven u muva, bantam i pero kategoriji svog vremena, Mile Savić.



Trenerska ponuda
Boks je ostao strast kojoj je posvećen kao gledalac, a bilo je ponuda da ponovo uđe u ring
-Osmadesetih godina sam odlazio u jedan klub u Hanoveru da rekreativno boksujem. Jedan od trenera me je posmatrao i rekao da je očigledno kako poznajem sport i kako sam trenirao. Dobio sam i ponudu da budem jedan od trenera, međutim nisam imao vremena i zahvalio sam se.


A priča je počela sredinom, po mnogo čemu, u svetu i kod nas, specifičnih 60-ih godina. Vižljaste građe, brz, spretan, trčao je proleća 1964. godine na školskom krosu. U blizini su bili članovi Boskerskog kluba „Mačva“ koji su primetili tu brzinu i prepoznali potencijal Savića za veštinu koju su oni najviše voleli. Već je bio zaljubljen u drevni sport, krišom je posmatrao mečeve u bašti restorana „Grand“ i kada je dobio poziv drugova, na jesen je došao u klub. Mila je izdvajao fantastičan rad nogu, brzina i kontraudar
-Trener je bio Steva Stojićević, jedan od najboljih šabačkih boksera u istoriji. Nažalost to je period velike krize kluba kada je Mačvi pretio finansijski kolaps. Nekako je sačuvan status, ali se krajem godine na mestu trenera dogodila zamena, Stevu je zamenio Đorđe Bajić Moruna i formiran je praktično potpuno novi tim. Prvi meč sam boksovao protiv Mitrovčanina u maju 1965, pobedio sam nokautom što je bio veliki podstrek.



Boks je onda bio istinski plemenita veština, moja ljubav prema njoj živi i danas, ali mečevi koje sada gledamo više naliče na tuču, premalo je gracioznosti, atraktivnosti, lepote skrivene
u snazi


Tim duelom započeo je jedan veliki niz koji je trajao punih pet godina, tek pola decenije posle prvog meča, Mile Savić je pretrpeo prvi poraz, a mnoge, gotovo sve protivnike, savladavao je nokautom. Uspomene na te dane grade sećanja na trijumfe i anegdote koje su ga pratile u doba kada je boks uživao veliku popularnost u celoj državi.
-Sećam se kada smo boksovali u Svetozarevu, na stadionu, pune tribine. Počinje moj meč i sa tribina se čuje Mile, Mile, Mile!!! Ja preponosan, navijaju za mene ljudi u drugom gradu. U toku druge runde sam zadao nokaut udarac protivniku, a onda sam video da je njegovo prezime Milovanović, a nadimak Mile, te su u stvari bodrili njega.
U žaru borbe, kada je adrenalin na vrhuncu, a snaga na izdisaju pomeša se mnogo toga dok odlučuju nijanse.
-Kada su se Borovo i Osijek fuzionisali, imali su moćan tim. Ponovo smo se borili na stadionu u Borovu. Izvanredan meč smo pružili rival Kolenko i ja. Zadali smo mnogo udaraca jedan drugom. Bio sam blizu nokdauna, malo „ošamućen“, na konopcima, čuo sam brojanje sudije. Uveren da broji meni pokušavao sam da se priberem, a onda sam video da je rival na podu, te da je odbrojavanje za njega. Meč je završen mojim trijumfom.
Ubrzo je Mile Savić postao poznat u bokserskoj javnosti cele Jugoslavije, te je izazivao strahopoštovanje kod protivnika.



Počinje moj meč i sa tribina se čuje Mile, Mile, Mile!!! ja preponosan, navijaju za mene ljudi u drugom gradu. U toku druge runde sam zadao nokaut udarac protivniku, a onda sam video da je njegovo prezime Milovanović, a nadimak Mile, te su u stvari bodrili njega


-Spremao sam se za protivnika u duelu sa Mariborom. Popeo se njihov bokser noseći karanfile i sećam se da je rekao: „Ne ginem uludo“. Pamtim taj meč i po velikom broju naših navijača. Beše čudno, a onda smo saznali da je šabačko preduzeće „Dekor“ radilo u Mariboru i da je šef doveo radnike na meč.
Ma koliko uspešna bila, svaka karijera nosi i teške trenutke, gorčinu koju, kao i med, ne speru godine. Žive u sećanju kao žal i nijanse tamne boje bez koje možda ni svi tonovi radosti ne bi bili tako snažni.
-U meču protiv Osijeka, protivnik mi je bio Tasić, njihov poznati bokser i pre duela su mi govorili da ću izgubiti. Želeo sam da odgovorim u ringu, međutim boksovao sam protiv boksera koji se borio „prljavo“, nesportski, a sudija je tendenciozno prekidao svaki moj nalet, jednostavno nisam mogao pobediti u takvim okolnostima.
Stariji ljubitelji boksa u Šapcu se sećaju kada je Mačva bila na korak od Prve savezne lige 1970. samo je trebala pobeda u meču poslednjeg kola u Šapcu, protiv Pule koja nije ni došla u najjačem sastavu.
-Vladalo je veliko interesovanje za ovaj meč, međutim menjao se raspored po kategorijama, tu se nismo snašli, tri takmičara su premašila težinsku kategoriju, nismo imali dovoljno boksera za meč i izgubili smo službenim rezultatom 18:0 i izgubili Prvu ligu.
Već 1967. Mile Savić je boksovao u reprezentaciji Jugoslavije na Reviji „Izazivači protiv izazvanih“. Mačvu predstavljaju Smajo Karadarević i on i ostvaruju trijumfe. U ovoj godini je Savić i najuspešniji takmičar Mačve sa svim pobedama. Po povratku iz vojske vraća se boksu, 1969. je najbolji sportista Podrinja i figurira kao ozbiljan kandidat za Olimpijske igre u Minhenu.
-Zaista sam sanjao Igre, međutim odlučili su se u mojoj kategoriji za boksera iz Osijeka, takva je odluka saveznog kapitena bila, ostaje žal.
Prisećanje našeg sagovornika je verbalni vremeplov ka nekom jednostavnijem vremenu kada je sport bio, pre svega ljubav, druženje, a ni najbolji nisu sanjali slavu i novac, već pobede i radost sa prijateljima. U boks je Savić zakoračio na poziv drugova, na neki način je i rekao zbogom kada i njegovi prijatelji.
-Bilo je to 1973. godine, postojala je u meni još glad za boksom, imao sam snagu, brzinu, međutim povukli su se ljudi sa kojima sam bio blizak: Branko Milošević, Kojić, Bogunović, Joca Lukić, više to nije bilo to za mene. U međuvremenu sam se oženio, izdvojili su se drugi prioriteti, ponuda za posao u Nemačkoj i shvatio sam da je vreme za kraj.
Život ga je odveo u Nemačku gde je radio kao varilac u Hanoveru, radni vek okončao u Mercedesu, a u Nemačkoj provodi i penzinerske dane. Blagosloven je najvećim bogatstvom, sinom, ćerkom i četiri unuka, uz koje uživa u mirnoj starosti. Spone sa bokserskim danima su: omladinski pehar, zlatni pojas, priznanje za najboljeg sportistu Podrinja 1969. i treće mesto 1968. Uz sve materijalno, u njemu živi ono najdraže, nematerijalno, uspomene na dane mladosti, drugarstva, sreće, tuge, osmehe koji se iskradu kada god se vrati u prošlost.
-Boks je onda bio drugačiji, zvao sam ih majstori ringa što su zaista bili: Karadarevići, Rajša, Cvrka, Buda Vasiljević, Rokica, pre njih Jager, Šaulić i mnogi drugi. Imao je Šabac poseban bokserski šmek, što mi je potvrdio poznanik iz Zrenjanina koga sam susreo u Nemačkoj. Kada sam rekao da odakle sam, odmah je rekao da je Šabac uvek imao dobre boksere i nabrojao ih mnogo, nema bolje potvrde čuvenja od te – zaključuje Mile Savić dok po ko zna koji put gledajući crno-bele fotografije, lista album uspomena.
D. Blagojević

Najnoviji broj

14. oktobar 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa