Put u večnost

Te ne tako davne 1972. godine, ko bi rekao da će se u srcu Bosne u Varešu roditi dečak, koji će maštati da istraži i odgonetne ceo svet. Prvo je u glavi obrisao granice. Za njega one su davno prestale postojati. Školovanje prolete u igri, sa loptom i snovima.
Videvši prve tadašnje motocikle, oči su mu zasijale. Maštao je da osedla svoj dvotočkaš i da putuje.
Taman kad je trebao da oseti lepote i širinu sveta, sa svojih dvadeset godina preživeo je krvavi rat i prerano stasao u ozbiljnog čoveka. Rat u njemu nije uništio ni ljudskost, niti podstakao mržnju.
Stihija rata ga je dovela u Šabac. Od ničega krenuo je da stvara. Porodicu. Život. Prijatelje. Nije mu bilo ni malo lako, ali kada imaš srce puno iskonske ljubavi i dobrote, svi putevi su tvoji i nekako ti život kockice namontira tako da se penješ, padaš i ustaješ sa lakoćom.
Naučio je da prvo mora stvoriti temelj, dok ga stvara-mašta mora kreirati snove. Neki ljudi samo sanjaju, retki uspevaju pretvoriti snove u javu. Sanjao je o moto klubu i učestvovao aktivno u osnivanju “Čivije” 2004 godine, i imao nezadrživu ambiciju da klub poraste i sa ponosom bude deo našeg grada, našeg malog Pariza. Klub je odavno postao sinonim uspešnog i dobrog kluba na državnom nivou. Bosanac je bio sinonim kluba.
Za njegovu viziju i Pariz je mali. Rešio je da se boje naše Čivije zavijore svuda u Evropi i svetu. 2013. godine Kefalonija u Grčkoj bila je samo uzletna pista za njegov put motorom do beskraja.
Četvrtog aprila godine 2014. krenuo je da u Afriku u srce Sahare zabode zastavu “Čivije”. Smelo, odvažno i ponosno. Za svega 13 dana putovanja po kopnu obavio je zadatak.
Gle tužne sudbine, na isti dan posle 7 godina pošao je u večnost.
Dizao je prašinu motorom i u Rusiji 2015. godine, u Finskoj, Poljskoj i u većem delu Evrope. 2016. godine kroz uske uličice Sicilije, preko pločnika Rima, ode u srce Toskane. I nije dosta. Ima puta još.
Ogrnu Čivijin prsluk i pravac Dolomiti. Geografijom i mapom sveta vladao je suvereno.
2017. godine 20.000 kilometara i 45 dana na dva točka provede. Preko Rusije, Kazahstana dođe u pustinju Gobi, pređe je živ, zdrav i nasmejan. U Ulan Batoru pokloni se velikom Džingis Kanu. Ne sluteći da će za nas postati veći i od njega. Do Kineskog zida otpraši i pravac kući.
Samo neko ko istinski voli, svakim svojim atomom, može doći posle 45 dana puta u rodni grad, nazdraviti sa onom neizmernom masom ljudi u klubu koja je dočekala osvajača Gobija, okrenuti se i reći: „Izvinite, Mačva igra za 15 minuta moram na stadion“.
Veliko je to srce bilo. Bilo je tu mesta i za fudbal. 2015. godine je postao aktivan član uprave fudbalskog kluba Mačva. Nema te destinacije gde je Mačva igrala, a da se on nije pojavio.
I koji je to problem mogao da se ispreči a da on prvi ne krene da ga rešava kako zna i ume ? Pragmatičan. Neverovatno fleksibilan i tolerantan.
U najtežim momentima za klub, nesebično je pomagao i borio se punog srca da i Mačvine boje opet zasijaju kao nekad. Dečačkom snagom, upornošću i energijom savladao je i nasavladivo. Jer Mačva je Šabac. A Šabac je zavoleo davno.
Neizmeran je njegov učinak u istorijskim uspesima Mačve. Poslednja utakmica gde je prisustvovao bila je sa Crvenom Zvezdom.
Niko nije sanjao da bi Kovid mogao da uzme takvog čoveka.
Zdrav, umeren u svemu, jak, i za nas neuništiv i besmrtan. Ako bi morali samo u jednoj reči da ga opišemo, rekli bi reč motor. Motor pokretač. Ili tkivo. Tkivo koje nas je vezivalo.
Ne mogu se izbrojati putovanja na koja je krenuo, i nesebično sa sobom poveo i one koji su imali samo želju za putovanjem. Pokretao je on i druženja. Znao da nam pobrka uloge. Da motociklistima uruči loptu pa se zaigraše motociklističke utakmice u Šabačkom ataru, i začas on to proširi, pa se lopta nađe i na teritoriji cele bivše Juge. Fudbaleri na motociklu kao vozači i suvozači na moto skupu su ovde redovna pojava. Povezao nas je.
Ne znamo za humanitarnu akciju koju nije pomogao, i u kojoj nije učestvovao.
Mi smo ga znali kao Bosanca. A pamtiće se kao neko ko je proneo ime grada Šapca, Šabačke “Čivije” i Mačve na najlepši način po svetu.
Prigrlio je Šabac, i Šabac je njega. Odlaskom u večnost, rastužio nas je sve.
Četvrtog aprila nam je ličilo da i kamen suzu pušta na Letnjikovačkom groblju. Porodica skrhana bolom.
Vladin bol za sinom je neizmeran. Milena je izgubila brata.
Neizmeran je i bol svih onih duša koje si neizmerno voleo, sa kojima si se družio i živote im ulepšao.
Joj kako bi nas izgrdio da nas vidi uplakane! Brišite te suze, i glavu gore!
Ono što će ostati je osmeh, ponos i sreća na pomen tvoga imena. Jer bili smo savremenici. Saputnici. Borci.
Najponosniji su tvoj sin Ogi i Stefan, ćerka Nika, i Marijana. Pričajte o njemu, njegovim doživljajima i budite ponosni na oca i životnog saputnika! Dokle god je u pričama našim, živeće!
I ko je uopšte čuo da je umro jedan Zagor Tenej, junak naših dana?! Niko! Tako ni naš dobri drug, brat, prijatelj, otac, životni saputnik i primer dobrog čoveka neće umreti.
Večiti dečače, ulepšaćeš i obogatiti to mesto gde si otišao, kog nema na našim mapama. I da znaš, uvek ćeš nam nedostajati.