Misli izvan okvira

Ako vam je dizajn profesionalna, ili privatna sfera interesovanja Slavimira Stojanovića Futra nije neophodno detaljno predstavljati. Ipak, ako niste sigurni, a ime budi znatiželju, Futro je beogradski dizajner, vizuelni umetnik, pisac i profesor. U biografiji beleži više od 300 međunarodnih nagrada, među kojima je i UEPS-a za životno delo. Njegovi radovi predstavljeni su u svetskim magazinima, galerijama, muzejima, a uvršten je u Taschen-ov izbor najuticajnijih dizajnera današnjice, osnivač je Futro Design studija. Radio je za međunarodne klijente kao što su Sony, Duracell, Mercedes-Benz, Michelin, Coca-Cola, Seat, he Big Favorite, West 65, PSP-Farman Holding, Telekom Srbija, Ujedinjene nacije, Matador Jeans, Montecali, Label Kings, Cacotec, Mona Hotel Management, Mona Plaza, Mona Man, Dr Coliæ, eFront, Nelt, Hemofarm i mnogi drugi. Autor je nagrađene serije ilustrovanih knjiga za decu „Avanture Singi Lumbe“, romana sa autobiografskim sadržajem „Devet“. Predaje vizuelne komunikacije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.
Posedujete dugogodišnje iskustvo rada u industriji masovnih komunikacija, dizajna. Sa 16 godina ste kreirali prvi plakat.

Danas živimo u svetu koji u značajnoj meri uspavljuje misaone procese, a u potpunosti oslonjen na vizuelnu komunikaciju. Sve je dostupno, ponavlja se. Jedini vid otpora je stvaranje intelektualne, satiričke distance

-Kada bih vam pokazao taj prvi plakat ne biste verovali da je to uradilo ljudsko biće (smeh). Smatram da sam sa godinama napredovao. Naravno tokom tog procesa sazrevanja veoma me zanimalo šta drugi misle o mom radu i kakav to utisak ostavlja. Advertajzing industrija je bila odlična škola i praksa za dalji rad što je rezultiralo sloganima koje sam pisao, te sam aktivirao jednu od svojih ranih ljubavi, pisanje.
Vaši plakati posmatrača navode na razmišljanje, izmame osmeh radosti, ali i gorčine prepoznavanja.
-Danas živimo u svetu koji u značajnoj meri uspavljuje misaone procese, a u potpunosti oslonjen na vizuelnu komunikaciju. Sve je dostupno, ponavlja se, a na nama profesionalcima je da promenimo ugao gledanja, navedemo ljude da razmišljaju izvan nametnutih okvira. Jedini vid otpora je stvaranje intelektualne, satirične distance. Želim da ljudi razmisle o onome što vide. Tome i služe moji posteri, da nagnaju posmatrača na misaoni proces. Humor nas „tera“ da više razmišljamo o svemu. Cilj je da na slojevit način prikažem, za mene, važne poruke i kako možemo da napravimo kritičku distancu od realnosti koja nas okružuje.
Kada sagledate dosadašnja postignuća, da li postoji žal za nekim projektom?
-Ne postoji nešto zbog čega bih rekao: Samo još to i na vrhu sam. Kada sam shvatio da radim ono za šta sam rođen počeo sam stvarno da živim. Do tog trenutka je bilo još jedan korak, još jedan stepenik. Čekanje da osvojim još jedan vrh i očekivanje da kada to ispunim tek tada ću biti kompletan, dovoljan, to je tipična greška mladosti kada vam motiv za život bude uspeh, a ne sam put. Ipak, to je deo sazrevanja i lekcija koju moramo da naučimo. Vodio sam se uspesima, jer su mi garantovali neki oblik ljubavi. Nagrade su bile kompenzacija, a u njima, za mene, ljubav. Jurio sam ih kao sumanut i zaboravljao proces dolaska do priznanja. A to je najslađi deo. Kada osmisliš nešto što niko nije, tu se krije suština, a sve ostalo je ishodište.
U svetu polarnosti teško je pronaći i sačuvati sebe. Kako odoleti izazovima?
-Mislim da samo svi svesni da doprinosimo ne tako dobrom sistemu vrednosti u kom živimo. Pitanje je samo kako na to odgovaramo. Da li nas dotiče, ili ne. Kakav je naš odnos prema novcu kao jedinom parametru ljudske vrednosti i uspeha. Svakako da to nije dobro, ali ne možemo se ni u potpunosti izolovati od svega. Ključ je da pronađemo sredinu. Koliko god da smo uspešni u nekom poslu imamo dužnost da pratimo talenat koji dobijamo iz univerzuma i da ga vratimo nazad. Stalno treba se vraćati na misao „koliko je ono što sam uradio pomoglo nekom drugom“. Kada krenete u tom smeru, od tog momenta otvara se druga kapija univerzuma. Knjiga „Avanture Singi Lumbe“, čiji sam autor, inspirisana je pričama koje sam pričao svojoj ćerki. Kao što sam pomenuo pisanje je moja velika ljubav, te sam spontano počeo da joj se vraćam. Sav prihod od prodaje knjiga ide domovima za decu bez roditeljskog staranja.

Priznati umetnici deo lokalne kreativne scene
-Trudimo se da kao ustanova uvek priredimo nešto novo i vredno za naše sugrađane. Posebno kada je reč o umetnicima koji su poznati i van granica naše zemlje. Slavimir u naš grad dolazi kao stvaralac, dizajner dobitnik prestižnih priznanja na globalnom nivou. Smatram da je neophodno da proširimo lokalnu scenu, te da promovišemo vredne sadržaje iz drugih gradova. Sa Futrom smo razgovarali o budućoj saradnji, uključivanju u određene projekte - rekao je istoričar umetnosti Filip Kovačević povodom posete Futra Šapcu kada je radove predstavio u Galeriji Kulturnog centra i održao predavanje učenicima Škole primenjenih umetnosti.

Kao profesor imate priliku da radite sa mladima, da ih podučavate i na neki način oblikujete kroz obrazovanje. Šta je to što im najčešće savetujete?
-Savetujem ih da slušaju sebe, druge ne uvek i ne nužno i da rade ono što im pričinjava zadovoljstvo. U nekim momentima će biti lako, nekim teško, ali taj cirkularni proces i „borba“ sa sopstvenim talentom je neminovnost. Veoma je važno znati iskoristi svoj talenat, plasirati ga u javnost. Zrelost je uspostavljanje distance i sposobnost da se stvari sagledaju kao šira slika. Onog momenta kada se udaljite od svog odraza u ogledalu tada vidite i druge ljude. Oni su uvek bili tu, samo niste obraćali pažnju. Čista promena fokusa. To je problem mladosti. što je sasvim normalno, prirodno, ali s vremenom treba prevazići i gledati svet malo drugačije.

"Glas Podrinja"

Kako da mladi ostvare svoj potencijal, budu originalni, budu aktuelni, ali ne kopiraju postojeće ideje i rešenja?
-Upravo je to i najveći izazov. Ipak, svako od nas zna kada kopira, samo ne želi to da prizna. Svesni smo kada dajemo sve od sebe i izgaramo, a kada prisvajamo. Za dobru inspiraciju i delo potrebno je da projekat da bude po „vašoj meri“ u skladu sa vašim estetikama, vrednostima i očekivanjima.

Vaš roman „Devet“ doživeo je i deveto izdanje. Da li je to zaista magičan broj?
-Ceo život mi se vrti oko broja tri, a tri puta tri je devet. Kada sam igrao fudbal nosio sam dres sa brojem devet. U devetoj godini sam imao nezgodu na fudbalu, izgubio sećanje na detinjstvo. Uvek sam se trudio da se prisetim tih prvih godina, ali nisam uspevao. Dva događaja, rođenje ćerke i smrt majke u kratkom vremenskom intervalu, pokrenuli su uspavana sećanja. Da, devetka je važan broj, te se zbog toga tako i roman zove.

"Glas Podrinja"

Kada govorimo o radu u Srbiji i inostranstvu, koliko je moguće napraviti paralelu, a u kojoj meri se odnos prema dizajnu razlikuje?
-Kod nas postoji kompleks manje vrednosti. Svi smo prošli kroz to. No kada upoznamo ljude iz inostranstva vidimo da su i oni od krvi i mesa, ne nekakva božanstva. Mi se ovde „saplićemo“ oko estetskih okolnosti i nasleđa, podeljenih uticaja. Čitav Balkan ima taj problem. Kada je u pitanju moj rad verovatno sam na Zapadu „egzotika“, iako tamo radim više od tri decenije.