Tradicija omogućava život, bez nje nestajemo. Turbofolk upropastio čitav koncept narodne muzike. Sve više mladih se okreće tom pravcu, jer i nemaju alternativu. Orijentisani ka varoškoj i gradskoj pesmi s kraja 19. veka. Pesma je poput živog organizma, ima svoj početak, razvoj i kraj, ali ima mogućnost da se ponovo oživi na neki način
Šapčani su prethodnog četvrtka mogli da čuju deo opusa Biljane Krstić i Bistrika koji je ovaj sastav učinio planetarno priznatim i popularnim. Svaka numera, nastup je kreativni izraz, pohvala duši, ali i borba za očuvanje spone sa prošlim koje izgrađuje identitet. Duge bitke za promociju izvorne pesme, kohezivne šarenolikosti podneblja kojem pripadamo vode se na više frontova, a srž bogatstva koje oplemenjuje pokušala je da sažme za vaš i naš list Biljana Krstić, jedan od vodećih vokala kod nas već nekoliko decenija. Čekala je na susret sa našim gradom, kako kaže skoro tri godine.
"Glas Podrinja"
-Dragan (Dragan Petrović prim. autora) me je kontaktirao još 2019, kada sam imala nekih zdravstvenih problema, prethodne nas je mučila korona i morali smo da odlažemo, ali je bio uporan, divan, saradljiv i kada su se stvorili uslovi dogovorili smo se i eto Bistrika u Šapcu – ističe u maloj početnoj digresiji od glavne teme razgovora Biljana Krstić. Svaki period ima svoj muzički pečat. Novi vek je doneo rast popularnosti etno melosa, može li biti melodijsko obeležje sadašnjosti.
Večna prijateljstva sa velikanima Biljana Krstić je karijeru započela u pop-rok pravcu, kultnim bendovima „Suncokreti“, „Rani mraz“, a istom pravcu je ostala verna i na početku solo kariejre. -Te pesme kada im se sada vratim, odaju naivnost, neverovatno veliku ljubav, pozitivnu energiju. Imala sam čast da mi tekstove pišu velikani poput Đorđa Balaševića, Josipa Bodžeka, Bajage, Nikole Čuturila, Žike Milenkovića, Cvela, Sala Loknera. Izgrađivala sam se uz dvojicu najdivnijih i najboljih muzičara-pesnika, Boru Đođrevića i Đorđa Balaševića, stvorena su prijateljstva za čitav život. Bora mi je, kasnije smo saznali i rođak, kuma sam sa Balaševićem, sa Goricom Popović. Mi smo i danas stalno na vezi, na vajberu, tu smo jedni za druge u karijerama. Ponosna sam na bogatu biografiju. Uvek tu dodajem saradnju sa Mandom u emisiji „S one strane duge“, bila sam štrumpfeta sa “Sedmoricom mladih”, to je vreme turneja koje traju po dva, tri meseca, od Kopra do Bara. Koliko Vas je taj period muzički izgrađivao? - Veliko je bogatstvo što sam stasavala uz fenomenalne bendove 70-ih godina, što mi je mnogo značilo za moju muzičku misao, ljubav prema muzici. Mnogo sam naučila iz tog perioda. Nije onda mogao baš svako da svira i da peva, danas može uz različita pomagajuća sredstva tehnologije. Dolaskom novog talasa kao novog bunta, otvara se prostor za muzičare koji imaju manji dar, ali dobru ideju koja ih probija i to je sjajno, svaki period donosi nešto svoje.
-Mnogi bendovi sedamdesetih su koristili etno motive, poput Lale Kovačeva ili Vlatka Stefanovskog, postojalo je interesovanje, ali je pred početak ovog veka stasao najveći broj bendova i to je period kada se ljudi više okreću tradiciji. Tokom studija na Fakultetu muzičke umetnosti ostala mi je urezana rečenica prof. dr Dragoslava Devića, našeg eminentnog etnomuzikologa koji je na prvom predavanju rekao: „Tradiciju možete da volite ili ne, to je stvar izbora, stava, međutim morate je poštovati, ona je deo našeg nacionalnog bića“. Tradicija omogućava život, bez nje nestajemo. Na početku veka se pojavljuju braća Teofilović, Sanja Ilić i Balkanika, nešto kasnije Slobodan Trkulja, Paja Aksentijević, Biber i mnogi drugi, no ne smemo da zaboravimo grupu od koje je sve krenulko, to su „Hazari“ iz Niša. Orkestar je predvodio Dragan Milenković Joga, bili su zaista kvalitetni, specifični, kombinovali su Vizantiju, tradiciju, ambijentalnu muziku. Tradicija je imala upliv i u drugim žanrovima, vaš sugrađanin Vlada Maričić odlično kombinuje etno motive u džez obradama, potom Vasil Hadžimanov. Govoreći o aktuelnom stoleću, govorimo o 21 godini, tokom koje se mnogo toga menja. -Ostalo je još bendova posle dvadeset godina, ali su mnogi i nestali. Nažalost nedavno je preminuo Sanja Ilić i to će svakako ostaviti trag na grupi Balkanika. Drago mi je što oni žele da nastave sa radom. Ljudi povezuju Balkaniku i Sanju i nalaze se pred teškim izazovom, želim im od srca da uspeju i traju. Iz tog prvog perioda preostali smo mi, Teofilovići i Slobodan Trkulja koji je na scenu stupio nešto kasnije i po godinama je mlađi. Posmatrajući sa stanovišta slušanosti stiče se utisak da možemo govoriti o dominaciji turbofolka? - Treba praviti razliku između turbofolka i klasične narodne pesme u izvođenju velikog orkestra poput Narodnog orkestra RTS, što predstavlja jedan poseban stil. Ja sam odrastala uz takvu muziku i meni je to narodna muzika, sve do Tome Zdravkovića, posle ne. Smatram da je turbofolk upropastio čitav koncept narodne muzike. Nažalost danas termin narodna muzika u stvari se odnosi na turbofolk. Sve više mladih se okreće tom pravcu, jer i nemaju alternativu i mislim da mediji greše ne nudeći je. Koliko su mladi zainteresovani za etno melos i takav način kreativnog izražavanja? -Zbog njih je važno da ovaj pravac bude zastupljeniji. Imam vokalnu radionicu „Bistrik“ u Beogradu, gde su mladi pevači iz čitave Srbije i izuzetno mi je drago što ti mladi ljudi koji imaju međusobno različit muzički ukus, dolaze u vokalnu radionicu. Imamo divne mlade devojke koje su u završnoj fazi studija arhitekture, medicine, muzici nesrodnih fakulteta, ali imaju jaku želju. Naravno ima ih i sa muzičkih akademija, ali najvažnija mi je ta ljubav prema tradicionalnoj muzici i želja da se ona sačuva. Bistrik tradicionalnu muziku uglavnom predstavlja samo u inostranstvu. Ima ovde nekih festivala, nastupamo, ali to nije dovoljno. Ovo je problem u čije rešavanje treba da se uključi država kako bi se stvorio red, a to ne može preko noći. Moramo biti strpljivi, čuvati želju i entuzijazam. Vi ste govorili o Balkanu kao najlepšoj muzičkoj šarenici? -Balkanska muzika je istinski specifična, kako instrumentalna, tako i vokalna i u svetu je odlično prihvaćena. Bistrik i ja stvaramo opus u kojem su zastupljeni tradicionalni napevi i naših suseda, bugarske, grčke, mađarske pesme, bosanske, makedonske. Meni je vrlo bliska makedonska muzika, jer sam i sama sa juga. Muzika pokazuje da narodi Balkana imaju mnogo više sličnosti, nego razlika, kompletna muzika ovih prostora ima korene u antici. Postoji li prepozantljivost izvorne muzike sa prostora Srbije? -Naša, srpska, muzika je prepoznatljiva po trubačkim orkestrima i romskoj muzici, vokalni deo je malo u zapećku i Bistrik i ja promovišemo upravo tu stranu, varoške i gradske pesme s kraja 19. veka. Postoji i treća strana gde je oslonac pevanje na glas, iz stomaka, što je divno, atraktivno, ali opet je zapostavljena varoška i gradska pesma i mi smo borci da i ona dobije svoje zasluženo mesto kao nešto najslušljivije i najlakše za učenje.
Svaka numera, nastup je kreativni izraz, pohvala duši, ali i borba za očuvanje spone sa prošlim koje izgrađuje identitet
Ponovno izvođenje numere iz dalje prošlosti može da se sagledava kao oživljavanje umetničkog dela. -Pesma je poput živog organizma, ima svoj početak, razvoj i kraj, ali ima mogućnost da se ponovo oživi na neki način. Nisam pobornik naglašavanja autentičnosti, jer je upitno šta je autentično. Postoje snimci na bakarnim pločama, ali one potiču iz pedesetih godina i oni su u arhivi muzikološkog instituta, ali ne možemo da govorimo kako imamo snimak iz 1900. recimo, a mnoge pesme potiču iz tog perioda. Čim otpevate izvornu pesmu, vi joj dajete svoj pečat, lični izraz i protivnik sam svake iključivosti. Najvažnije od svega je da pesma nastavi svoj život i da ne prekidamo tu nit. Volim da pesmu stilizujem, prilagodim današnjem vremenu, jer je poenta da bude slušljivo danas, a da je tako vratimo na izvor. Primer je pesma „Iz polide babu“, sa granice Makedonije i Kosova, gde postoji bosanska verzija „Ide babo sejmeni“, melodije su slične, tekst takođe, a opet se razlikuju, teško je naći prvu, jer je je pesma imala svoj put, krenula i putuje, to je fenomenalno, jer svako prenoseći je, obogati na neki način.
"Glas Podrinja"
