Konji majora Dobre

Ratomir Mića Nikolić, često sedi na svom krevetu u maloj kući, blizu mnogo veće koju je sazidao pre više od pola veka na početku ulice Mare Lukić Jelesić u Šapcu. Okružen je uspomenama na svoje brojne pretke, čiji likovi nas gledaju sa uramljenih i već požutelih fotografija na zidovima stare, male kuće.

Mića je sinovac poznatog odgajivača konja iz Šapca majora Dobre Nikolića.

major dobra nikolić

Rodonačelnica čuvene kamičke porodice Nikolić je baka Kata koja je imala čak 11 dece, osam sinova i tri kćeri. Najstariji sin, koji nas u ovom slučaju najviše i zanima je Dobra, rođen je 1888. godine. Nikad se nije ženio. Završio je Višu generalštabnu školu 1912. godine u činu potporučnika. Učesnik je oba balkanska rata. Teško ranjenog njegovi vojnici su ga preneli preko Albanije do Krfa, gde se oporavio ali mu je noga zbog prostrelne rane ostala ukočena u kuku.

Najposle bio je vojni komandant Subotice u činu majora 1921. godine. Po penzionisanju, godinu dana kasnije vratio se u rodni Šabac.

Istoričar Bogdan Sekendek u svojoj knjizi „Kamičak koga više nema „ piše da Dobru 1923. godine Jova Krsmanović postavlja za upravnika svog dobra Krsmanovača i tako je major Dobra Nikolić, bivši solunski borac, ratni vojni invalid postao stvarni gazda Krsmanovače ali ne i njen vlasnik. Stradao je (streljan) sa brojnim viđenijim šapčanima tog doba,( već prvog dana) od nove revolucionarne vlasti u jesen 1944. godine na železničkom mostu na Savi.

-Moj stric major Dobra bio je strog ali pravičan čovek, pravi vojnik, jednom rečju oficir kakav se samo poželeti može. Oformio je svoju trkačku štalu u kojoj su bili isključivo engleski punokrvni konji. Prva je bila omica Dragana koja je 1927. godine kao dvogodka, dva puta pobedila u Šapcu, a odličan rezultat imala je i kao trogotka na hipodromima u Šapcu, Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Požarevcu i Valjevu. Tu je i Rasima i njen potomak Kamičanka, zatim Dafina, pobednica trke u Sarajevu 30. juna 1930.godine. Tada je kažu očevidci pobedila za glavu ispred Grlice, poznatih odgajivača trkačkih konja, Berića, priseća se Mića i dodaje: „Kobila Dragana daje ćerku Gordanu. I ona je dobro trčala, a značajnije rezultate ostvarila je i Ljiljana, koju je Dobra kupio u Ljubičevu.

U njegovoj trkačkoj štali odgajena je i Parašnica, Draganina majka pobednica Jugoslovenskog derbija, 27. juna 1937. godine. Pored ostalog osvojila je 100.000 dinara, što je u to doba bio veliki novac. Pobedu je ostvarila u jakoj konkurenciji. Glavni rivali su joj bili konji gradonačelnika Beograda Vlade Ilića i Dunđerskih, Đorđa i Gedona. Parašnicu je jahao Đoka Marković i na cilj su stigli ubedljivo prvi, za dve i po dužine ispred, drugoplasiranog Cigarete 2.

Parašnicu je posle njenih sjajnih rezultata kupio Rade Petrović, trgovac iz Beograda i u čast svoje najbolje kobile, celu štalu nazvao njenim imenom. Tako je ona trčala za štalu nazvanu njenim imenom.
Doktor Todorović major Dobra Nikolić bili su suvlasnici štale Posavina. Zajedno su u ergeli Ljubičevo 1935. godine kupili Narcisa, koji je 1938. Godine bio pobednik Jugoslovenskog galopskog derbija.

mića nikolić

Vremešni starina Slobodan Petrović, šapčanin nastanjen u Beogradu, kome je Dobra bio ujak, imao je kaže svega sedam godina kada je major Dobra sa svojim konjima „harao“ na hipodromima širom Srbije. I on se seća Draganinog šampionskog galopa u Subotici, kada su osvojili prvu veliku novčanu nagradu ali Dobra je sav novac od nagrade potrošio na čašćavanja i lagodan život, te mu je na kraju tetka pomogla da se sa bratom Danilom i šampionkom vrate kući. U njegovom pamćenju pored
Parašnice ostao je i Dobrin konj čudnog naziva, Manitaba (ime pokrajine u Kanadi).

Dobrine konje zapamtio je i opisao u svojoj knjizi „Krsmanovača“, jedan od najtalentovanijih učenika Danila Nikolića, kasnije njegov iskreni prijatelj Stojan Mrđa. On je najviše zapamtio majku i ćerku, kobile Draganu i Gordanu koje su bile mrkožute boje, više dorataste. Pamti i kobilu Kusu, koja je često predvodila Dobrin „čopor“ konja. Tu spada i lep, krupan i sedlast pastuv, više zekan nego belac, otac mnogih budućih miljenika hipodroma. Zvao se Gidran. “U Krsmanovači tih godina sve je bilo posvećeno konjima. I plodored, šta će se koje godine sejati i na koje parcele, kao i svakodnevni život. Bilo je na tom gazdinstvu i svinja, radnih volova i radnih konja, ali sve je to bilo u drugom planu. Može da nestane hrane za svu stoku, ali ne i za elegantne lepotane koji su ponos i vlasnika Jove i gospodina Dobre, potencira Mrđa.

Konje je od ranih jutarnjih sati, posle hranjenja i timarenja izvodio Moma Petrović, po njemu samo znanom redosledu, buduće pobednike na trkama u Šapcu,Beogradu i ko zna gde još.
Jedno vreme je glavni trener bio Dragan Petrović. Moma i Dragan su bili iz Majura, a i dečaci, džokeji, takođe Majurci.

RADOSAV NA HIPODROMU SAZNAO DA JE DOBIO SINA
Radosav Erić iz Mačvanskog Metkovića, koji je živeo čitav vek, živeo je za konje i njima se dičio na hipodromima širom Srbije. Znao je i peške da ode u Beograd na Carevu ćupriju da bi pokazao koliko vrede njegovi ljubimci.

dane nikolić kraj kobile dragane

Ugledao je svet 1891. godine na Svetog Nikolu u vreme vladavine kralja Milana. Sećao se i u 100 godini dalekog pretka Petra. Pamtio je pradedu Milovana i dedu Josipa, a najbolje svog oca Tanasija. Loza Erića u Mačvanskom Metkoviću duga je tri veka. Zajedničko za sve je da su voleli konje.

-Moj otac Tanasije gajio je konje za rad na njivi. Imali smo Micu. Ona je oždrebila Jabučila i to je bio prvi ždrebac koga sam ja uzjahao sa 13 godina, prisećao se svog vatrenog krštenja, kada je projurio na Jabučilu preko velikog travnjaka, koji je služio za ispašu goveda i pripremu grla za trke.
Držao je isključivo engleske punokrvnjake, a odgajio ih je preko 60. Za njih je živeo i njima se dičio.
Luciju je kupio belgijski konzul. Vredela je pet običnih konja. Ranije su nagrade bile veće. Za dva prva mesta u Beogradu mogao si kupiti skoro hektar zemlje, ali trebalo je konja izdržavati, a to dosta košta, objašnjavao je svojevremeno starina.

Posebno pamti 1921. Godinu, kada je na hipodromu u Šapcu saznao da mu se rodio sin Čeda. Jahao je Licka sa 12 kilograma većom težinom i pobedio u opštoj trci.

Literatura: „Kamičak koga više nema“Bograd Sekendek; „Krsmanovača“ Stojan Mrđa“