Zahvalnost Sportskom savezu Šabac za posthumno priznanje Miloradu Simiću iz Šapca

Milorad Simić je rođen1944. godine u lepom Šapcu, koji je iskreno voleo i nije želeo da ga napusti i kada je za to bilo ozbiljnih prilika. Sport u Šapcu privukao ga je neraskidivom ljubavlju i to od gimnazijskih dana i vremena provedenog na studijama u Beogradu. Bio je to fudbal, koji ga je zainteresovao, uporno je trenirao i u jednom momentu našao se u ekipi šabačkog Radničkog a kasnije i šabačke Mačve. Pratio je sa velikom pažnjom sve sportske događaje iz sfere rukometa, boksa, atletike i odlično poznavao sportiste i pratio rezultate sa tih sportskih takmičenja.

Kada se kasnije zadesio u okviru Košarkaškog kluba “Zorka, u društvu dobrih, plemenitih ljudi, entuzijasta kao što je i sam bio, zavoleo je košarku, zaintrigiran problematikom u klubu posvetio se svim svojim bićem, energijom i voljom, radio i na unapređenju te privlačne, dinamične sportske grane. Bio je angažovan na brzom i kompletnom usavršavanju mladih talenata. To je bio period kada se u ovom gradu igrala najbolja i najkvalitetnija košarka a to su godine od 1984. do 1999.

Život je u tom periodu stvorio sve preduslove za postizanje vrhunskih rezultata (ulazak u Prvu saveznu ligu). Prvo mesto, sasvim sigurno zauzimaju sjajni košarkaši, talentovani, na čelu sa trenerom Milovanom Stepandićem, čovekom ogromne energije, sportskog znanja, koji je znao da ostvari drugarski odnos sa ekipom a da održi autoritet. Ljudi u upravi su bili maksimalno posvećeni ekipi koju su neizmerno voleli, iako različitih profesija brzo su se prepoznali, razumevali i zajedno donosili odluke.

Foto: Privatna arhiva

Takav spoj mogao je da da samo vrhunski rezultat, gde košarkašima pripada najzaslužnije mesto. To su košarkaši: Zoran Vasić – Njokac, Mikan Grušanović, Ljubiša Janković – Moka, Race Solaković – Sole, Dragoslav Gajić, Đorđe Petrović – Kisik i drugi.

Ne bi smelo da se zaboravi prisustvo građana koji su obogatili i svojim bodrenjem i navijanjem podsticali dobru igru. Građani, gledaoci, navijači, stizali su na utakmice pre igrača u želji da zauzmu mesta koja su bila brzo popunjena. Atmosferu sa tih utakmica je trebalo doživeti, reči nisu dovoljne da taj spektakl opišu i da daju vernu sliku. Takva simbioza igrača na parketu i gledalaca na tribinama bila je moćna, impresivna i veličanstvena.

U ovoj priči smo se našli i setili se razvoja društvenog i sportskog života u Šapcu i vremena za koje možemo da kažemo da je sport u Šapcu u tom periodu obeležila košarka sa svojim specifičnostima i zlatnim pobedama na koje nas je podsetio sekretar Sportskog saveza Šapca gospodin Dejan Popović, koji je na najdostojanstveniji način dokazao da sećanja ne blede. Njemu pripada iskrena zahvalnost.