Sećanje na ustaničkog vojvodu i prvog komandanta Šapca
Pop Luka Lazarević (1774 -1852)
‘’Krepkom mišcom, srcem viteškijem, U najgore doba po Srbina, Kad, procvilje malo i veliko, I Srbija zemlja ponosita, Krvavijem suzam proplakala, Rodu svome posluživši vjerno: Ovde leži LAZAREVIĆ LUKA, Štit Pocerja, cvjet srpskih junaka, A posinak vrla Karađorđa! Prosta zemljo! kojano ga skrivaš, Svojom te je otkupio krvlju ‘’
Luka Lazarević, rođen je u leto 1774. godine u Svileuvi nadomak Koceljeve, u kraju zvanom Dugo Voće kao peto muško dete Jevrosime i Todora. Kako su tadašnji običaji nalagali pucnji iz džeferdara označili su dolazak novog člana porodice, a simbolično i jednog od najvećih velikana Prvog srpskog ustanka.
Biće konjanik silovit, pašama i vezirima ravan Predanja kažu da su vile suđaje prorekle da će biti veliki junak uz reči “biće konjanik silovit, pašama i vezirima ravan, daleko će stići, a nigde otići neće”. Luka je detinjstvo je proveo u stričevoj kući koji ga je usvojio, ali ubrzo je stric Lazar preminuo, a brigu o nemirnom dečaku preuzeo je Ranko (Lazarev sin). Baš od obor kneza Ranka Luka je spoznao prva slova. Kaluđeri iz manastira Kaona preneli su na radoznalog mališana sva svoja znanja o pismenosti, ali to nije utolilo žeđ za znanjem bistrog mladića. Ponovo je sudbina pogledala Luku kada su rođaci iz Srema nagovestili da bi poveli sa sobom muško čeljade Lazarevića radi školovanja. Bez dileme Ranko je odabrao Luku. Skelom preko Save započelo je prvo putovanje budućeg svešteanika i junaka. Bogosloviju je završio u Karlovcu i u rodnu Svilevu se vratio 1793. godine. Na molbu Rankovu, od valjevskog vladike Danila dobija parohiju Koceljevu i Ljutice. Oženio se imućnom devojkom Marijom Pejić iz Zabrdice. Posle rođenja dva sina supruga mu rano umire. Kasnije je sa drugom suprugom dobio još tri muška potomka.
Predano je obavljao svešteničku dužnost šireći pravoslavlje i ideju o slobodi srpskog naroda u teškim vremenima osmanske vladavine. Prelomni trenutak za Luku bilo je ubistvo kneza Ranka. Shvata da se protiv Turaka mora boriti i sloboda osvojiti.
Podizanje Prvog srpskog ustanka u februaru 1804. godine bio je signal za preostale viđenije Srbe da se priključe borbama. Pop Luka je među prvima oformio naoružanu ustaničku četu u šabačkom kraju. Bio je odličan strateg u svim bitkama, od Svileuve, preko Mišara gde je predvodio konjicu do pobede i osvajanja šabačke tvrđave.
Lazarević je bio tamnokos, surove kosti, spretan, od malo reči; živahna, energična, uredna, oštra osoba, slušao je starije. Od svih komandanata najviše je poštovao Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića. Mrzeo je bosanske “Turke” (muslimane), ali ih je nazivao većim herojima od pravih Turaka. Iako poznat i počašćen, nikada nije vršio nijednu vrstu tiranije, niti je žudio za bogatstvom. Čak je i u starosti nosio pušku, sablju i dva pištolja. (Milievi, M. (1888). Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba)
Komandant Šapca U februaru 1807. po odluci Karađorđevoj Luka postaje komandant Šapca, a naredne godine odlukom Sovjeta potvrđeno je njegovo imenovanje “za prvog komandanta u celoj Nahiji šabačkoj”. U periodu do 1813. varoš šabačka doživela je promene. Povećan je izvoz robe u Austriju, Pristanište uređeno, otvaraju se novi dućani, kafane.
Slom ustanka donosi izgnanstvo popu Luki Lazareviću dugo dve decenije od Austrije do Rusije i konačnog povratka u Srbiju 1833. godine na poziv kneza Miloša Obrenovića. Tada je dobio kuću u današnjoj Gospodar Jevremovoj ulici, tada preko puta Jevremovog konaka. Bio je član Šabačkog magistrata.
Teški dan za pop Luku Pred kraj života našao se u teškoj materijalnoj situaciji i bio je prinuđen da uzima novac na zajam pod nepovoljnim uslovima, a političke prilike u Kneževini nisu mu išle naruku. U vreme vladavine Mihaila Obrenovića, po naredbi samog kneza, Luka Lazarević biva uhapšen i smešten u zatvor. Posle promene dinastije postao je član Državnog saveta, a penzionisan je 1847. godine.
Foto: Glas Podrinja
Preminuo je 29. aprila 1852. godine u svom domu. Sahranjen je u porti šabačke crkve Svetih apostola Petra i Pavla gde je na grobnom mestu postavljen ‘’mramorni beleg’’, a na zidu crkve ploča sa epitafom koji je napisao pesnik Jovan Ilić, profesor šabačke gimnazije: ‘’Krepkom mišcom, srcem viteškijem, U najgore doba po Srbina, Kad, procvilje malo i veliko, I Srbija zemlja ponosita, Krvavijem suzam proplakala, Rodu svome posluživši vjerno: Ovde leži LAZAREVIĆ LUKA, Štit Pocerja, cvjet srpskih junaka, A posinak vrla Karađorđa! Prosta zemljo! kojano ga skrivaš, Svojom te je otkupio krvlju ‘’.
Od upokojenja popa Luke Lazarevića, ustaničkog vojvode, prvog komandanta šabačke varoši u modernoj istoriji Srbije proteklo je 170 godina. U Šapcu je ulica koja nosi njegovo ime, ali ne postoji spomen obeležje u samom gradu. Pokrenute su brojne incijative, ali ponosni junak još čeka.
Foto: Glas Podrinja
