UREDNICA KNjIŽEVNE SCENE KULTURNOG CENTRA ODLAZI U PENZIJU
Svoja i osobena: Branka Todorović
„Ako sebe celoga damo, tek tada i možemo biti celi“. Stihovi Mike Antića pojavili su se odnekuda na samu pomisao da ćemo pisati o Branki Todorović, urednici književne scene Kulturnog centra koja sutra odlazi u zasluženu penziju. Izazov. Reč koja nas pronalazi na drugom koraku. Zato što je zahtevno pisati o nekome koga znate čitav život, a taj neko je srastao sa institucijom u kojoj radi i, u međuvremenu, postao institucija.
Razgovarale smo o Domu omladine, pa o Domu kulture, potom o Kulturnom centru. Neodvojiva, pomislili smo.
Branka, koja je, pre svega, bar za nas, umetnica, rano je u sebi prepoznala kreativnost, počela najpre da čita (to je uvek preduslov), a potom i da piše dečje pesme. Sreća je znati svoj put na početku.
Poezija Te je dovela do Književnog kluba tvoje matične kuće, tadašnjeg Doma omladine? - Bili smo avangarda u to vreme, sedamdesetih. Okupili smo grupu umetnika na likovnoj i književnoj sceni. Prepoznao nas je i uveo u Dramski studio naš veliki reditelj Boris Kovač, od koga sam sve o životu naučila, pre svega o samopoštovanju, sticanju sigurnosti i vladanju scenom. Boris je bio čovek vizije sa kojim smo, kao eksperimentalna scena, obišli celu bivšu Jugoslaviju, jer smo pozivani na različite pozorišne festivale. To je bila sjajna grupa mladih ljudi od kojih je većina, gde god da ih je profesionalni život odveo, ostala vezana za umetnost.
Posle višegodišnjeg angažovanja sa istomišljenicima u kreiranju kulturnog miljea grada, zaposlila si se u Domu omladine? - Posao u Domu omladine dobila sam preko Omladinske zadruge, osamdesetih, kada se menjala kulturno-politička scena u Šapcu. Do tada je preovladavao amaterizam i entuzijazam, a tek tada smo mogli da se iskažemo i na ličnom planu, što je za nas bilo dragoceno. Dom omladine je počeo da objavljuje samostalne zbirke poezije članovima Književnog kluba i tako su naši rukopisi izašli u javnost. Putovali smo, razmenjivali kreativnu energiju na književnim susretima sa srodnima u drugim gradovima, družili se, igrali, što je danas teško dočarati mladim ljudima. Bili smo slobodnog, otvorenog duha, a Dom omladine je bio naša baza, prirodno mesto za razvoj kreativnosti.
Urednik je i recenzent više knjiga iz oblasti književnosti (proza, poezija), član Udruženja književnika Srbije i Književne zajednice Jugoslavije. Objavila je tri samostalne zbirke poezije: „Ona i ja“, „Ožiljak vremena“ i „Podmisaona svanuća“. Zastupljena je u zajedničkim zbirkama poezije, antologijama i časopisima za književnost i kulturu. Učesnica je brojnih književnih susreta i festivala. Urednik je i priređivač knjiga književne nagrade „Laza K. Lazarević“ – Nagrađene pripovetke; priređivač publikacije (grupa autora) „Pola veka pod istim krovom“ 1963.-2013; urednik i priređivač zbornika poezije „Sunčeve seobe“: pesnički maraton 2010-2019; priređivač i jedan od urednika knjige poezije „Uzalud nisi ili jesi“, autora Branka Ilića Vanjke (1950-1953), autor i priređivač „Tragova“(2004) kataloga učesnika likovne radionice u okviru projekta „Integracija dece i mladih sa riziko ponašanjem“. Saradnik časopisa za književnost, umetnost i društvena pitanja Brankovina. Pohađala je seminare iz oblasti kulture i menadžmenta. Završila jednogodišnji seminar „Menadžment u kulturi“, u organizaciji Univerziteta za permanentno obrazovanje i Francuskog kulturnog centra. Koordinator je i realizator mnogih projekata iz oblasti kulture i umetnosti, saradnik na zajedničkim projektima sa drugim srodnim institucijama. Član je Udruženja Žene Šapca. Veruje da bi svaki čovek trebao da se bavi humanim radom da bi promenio ono što može.
Pored svih potresa na društvenom planu devedesetih, institucija je očuvala kontinuitet i promenila ime? - Početkom devedesetih, Dom omladine je postao Dom kulture. Tada smo u potpunosti napravili otklon od amaterizma, promenili organizacione strukture i uveli stručna tela. Profilisali smo instituciju. Dom kulture je dobio i svoju knjižaru koja je bila kutak za sve ljubitelje knjige. Godine ‘93 obeležili smo trideset godina institucije, što je rezultiralo objavljivanjem zajedničke zbirke pesama koju smo naslovili Pod istim krovom. Deset godina kasnije, Dom kulture prerasto je u Kulturni centar, koji se definiše kroz pet umetničkih scena i ulazi u savremene tokove institucije.
Tvoj rad sa mladima je impresivan. Ostavila si trag u mnogima radeći sa njima u Recitatorskom studiju? - Moj rad sa mladima zapravo traje dugo, tridesetak godina. Takmičenje recitatora, najstariju manifestaciju u Srbiji, od početka je, na opštinskom nivou, organizovao Dom omladine. Hiljade mladih talentovanih recitatora prošlo je kroz Recitatorski studio. Nijedno dete nisam vratila zato što nisam radila samo sa talentovanom decom. I tada sam mislila kao i sada, da je svako dete poseban svemir za sebe i da ima u sebi čitavo bogatstsvo koje treba otvoriti na pravi način i izvući ono što je najdragocenije. I najlošiji postajali su dobri recitatatori, savladali bi govornu kulturu, koja je uvek, a pogotovo danas, bila izazov. To su divna mala bića koja su često nesigurna u sebe. Kroz proces rada najteže je doći do dečje emocije, jer je duboko potisnuta. Kada to postignete, a deca moraju da vam veruju, onda znate da ste uspeli u nečemu važnom. Nisu samo deca rasla sa mnom, nego smo rasli zajedno.
Od 2003. radila si kao urednica književnog programa Kulturnog centra? - Kao urednica književne scene ne bih mogla da izbrojim umetnike koji su prošli kroz ovu institiciju, od afirmisanih sa velikim književnim nagradama do neafirmisanih, kako na rok i klasičnoj muzičkoj sceni, tako i na književnoj. To me je bogatilo.
PEDAGOŠKI RAD „Najviše sam volela da radim sa mladima i decom. Koliko god mi je bio naporan posao, uvek sam nalazila vremena za njih. U slobodno vreme vodila sam kreativne radionice sa decom pod nazivom Subota otvorenih vrata. Okupljala sam ih na mesto gde bi mogli da iskažu svoju kreativnost kroz timski rad. Imala su poverenje u mene, a ja sam verovala u njih. Osećali su moju beskrajnu ljubav, a moja satisfakcija je bila što me je ta ljubav podmlađivala i višestruko mi se vraćala.“
Hajde da pričamo i o tebi. Koja te reč definiše? - Svoja.
Mislila sam da je poezija? - Nije. Dugogodišnji sam član Udruženja književnika Srbije (UKS), ali nikada sebe nisam predstavljala kao pesnikinju, nego kao poetu. Smatram da mnogo vode treba da proteče pre nego što se neko usudi da sebe nazove književnikom, ili pesnikom. Sebe smatram dobrim čitaocem, volim da otkrivam sve tajne poezije, koja je za mene definicija ljubavi. Ne pišem zbog afirmacije, nego iz nasušne potrebe. Objavila sam tri autorske knjige, a imam ih još mnogo u rukopisu. Baveći se ovim poslom, najmanje vremena imala sam za sebe. Nikada nisam sebe isticala kao pesnika, jer bi to bilo neukusno tako da je, možda, rad na mojoj poeziji ostao u zapećku da se ne bi kosio sa mojim profesionalnim odnosom prema radu. Kao pesnika sam sebe mnogo više doživljavala u drugim gradovima, gde sam bila pozivana na različite manifestacije.
Ostala si „uvijek ista“, dosledna sebi i svojim principima? - Baš zato je moj put bio mukotrpan, nosila sam glavu na ramenima, nikad se nikome nisam dodvoravala, nisam nikome pripadala osim UKS- a, bila sam svoja do kraja. Ponosna sam što sam opstala, jer sam bila mnogo saplitana. Bilo je teško, ali je utoliko moja satisfakcija veća, jer sve što sam uradila u svom radnom veku mogu da zahvalim isključivo sebi. To je moje najveće zadovoljstvo. Svi su se menjali, ja sam ostajala tu gde jesam, radila sam posao koji volim, što je privilegija. Raditi posao bez ljubavi je nemoguća misija. Za mene nije postojalo radno vreme.
Šta će Ti najviše nedostajati, šta planiraš da radiš, čime da se baviš? - Nameravam da radim na rukopisu nove knjige, kao i na različitim projektima u koje sam uključena. Godinama sarađujem sa udruženjima paraplegičara, slepih i nagluvih, radila sam kao volonter u Domu za stare... Jednom mesečno sam imala matine sa starim ljudima, što je uvek bilo posebno iskustvo. Među njima sam se osećala kao član porodice, jer su mi se jako radovali, kao da im je došao najmiliji gost. Tamo gde sam mogla da dam svoj lični pečat i doprinos davala sam se bez rezerve. Nastaviću rad u neformalnim i nevladinim organizacijama tamo gde mislim da mogu da doprinesem kvalitetnijem i zdravijem životu zajednice.
Koje je tvoje vjeruju? - „U dobru se ne uzvisi, a u zlu se ponizi“. Uvek sam čvrsto stajala na zemlji, nisam imala velike ambicije, moje želje su bile skromne, samim tim i ostvarive. Moje najveći uspeh je očuvanje porodice.
Tvoja porodica je specifična. Svi ste umetnici. Suprug Stevan, sinovi Vladimir i Josip? - Bliski smo, imamo otvorenu komunikaciju, kod nas se sve rešava za okruglim stolom. Moja radost je što je moj bračni partner iz iste branše kao i ja, pesnik po vokaciji. Zajedno smo odrastali, jer smo se mladi venčali, zajedno smo umnogome kreirali scenu u Kulturnom centru. Divno je kada živite sa osobom koja ume da razume vašu tišinu, kada možete da razgovarate o umetnosti i poštujete slobodu onog drugog. Nijedan brak nije lak, i naš je imao izazove, ali Steva je osoben i utoliko je za mene ta enigma bila veći izazov. I danas je.
