CENTRALNI DOGAĐAJ OBELEŽAVANjA NACIONALNOG DANA DONORA U ŠAPCU
Jedno “Da” znači život
„Čak 60 puta je veća šansa da organ nekome zetreba, nego da bude potencijalni donor. Nedopustivo je u savremenom dobu da ukopavamo i spaljujemo nešto što nekome može produžiti život“ poručio je dr Saša Knežević, koordinator za transplantaciju organa UKCS. „Želimo da učinimo dostupnim informacije kako bi se smanjili strahovi i predrasude i da u budućem periodu imamo što veći broj potencijalnih donora“, rekla je dr Jelena Vikić članica Gradskog veća zadužena za zdravlje. „Iako su roditelji trebali da mu budu živi donori, na sam dan operacije pojavio se donor sa kojim sam bila podudarna“, navodi Sandra Živković iz Knjaževca, koja 10 godina živi sa novim plućima. „Čekanje organa utiče na čitavu porodicu. Gledate nekoga svog ko je jako bolesta, znate da ide u smrt, a ne možete da mu pomognete“ kaže Željka Bojić koja čeka na novu jetru
Nacionalna kampanja promocije donorstva organa “Još si mi trag” krenula je u subotu iz Šapca, sa Trga šabačkih žrtava, a ovo je bila i centralna manifestacija obeležavanja Nacionalnog dana donora. Ovaj događaj najavljen je na konferenciji koja je u Beogradu održana na Nacionalni dan donora, 6. maja.
Događaj su organizovali Gradska uprava grada Šapca, Zavod za javno zdravlje Šabac i udruženje „Zajedno za novi život“.
Prethodna godina poražavajuća Šapčanima su se obratili Mladen Todić, predsednik udruženja “Zajedno za novi život”, nekoliko pacijenata koji čekaju novi organ, majka malog Konstantina kome je jetra transplantirana kada je imao samo 21 mesec, dr Saša Knežević, anesteziolog, koordinator za transplantaciju organa UKCS, Aleksandar Madžarević, predsednik Moto kluba “Čivija” i dr Jelena Vikić, članica Gradskog veća zadužena za zdravlje.
-Zahvaljujući nečijoj saglasnosti i nečijem “Da” meni je pre šest godina presađena jetra, spašen i produžen život. Zahvaljujući toj saglasnosti moja porodica je ostala na okupu i moja ćerka raste uz oca. Kampanja “Još si mi trag” pokrenuta je povodom Evropskog dana donora u oktobru prošle godine. Za cilj ima vražanje ove teme u fokus javnosti i podizanje svesti građana kada je u pitanju program transplantacije i doniranja organa, sa krajnjim ciljem da se poveća broj transplantacija u Srbiji. Prošle godine smo imali urađene samo dve kadaverične transplantacije, što je jako mali broj u odnosu na 2.000 ljudi koji čekaju transplantaciju organa, istakao je Mladen Todić.
Mladen Todić, Foto: "Glas Podrinja"
Udruženje ne raspolaže podacima koliko pitanja za pristanak za donatorstvo organa je postavljeno porodicama preminulih, ali činjenica je da mnogo više ljudi odbija da organe svojih srodnika, od onih koji pristaju na to.
-Srbija se konačno pokrenula. Ove godine smo imali prve pozitivne rezultate u kadaveričnoj transplantaciji tkiva i organa. Prethodna godina je bila poražavajuća i dotakli smo evropsko dno, dok se naši pacijenti na listama gomilaju iz godine u godinu. Moramo izgraditi sistem za našu decu i unuke kako više ne bi čekali decenije na dijalizi da bi dobili organ i živeli normalan život. Čak 60 puta je veća šansa da organ nekome zetreba, nego da bude potencijalni donor. Nedopustivo je u savremenom dobu da ukopavamo i spaljujemo nešto što nekome može produžiti život. Podržimo transpalntaciju i pobedimo predrasude, poručio je dr Saša Knežević.
dr Saša Knežević, Foto: "Glas Podrinja"
Šabac je bio jedan od gradova sa najvećim brojem potpisanih donorskih kartica. Pionir u ovom poduhvatu bila je medicinska sestra Spasenija Cica Iskić, koja je ovu borbu nastavila i nakom smrti i svojim organima produžila nekoliko života. Njena deca, Marija i Nikola, takođe su bili prisutni na ovom događaju.
Očekuje se donošenje novog Zakona prema kom je potencijalni donor svako ko se eksplicitno nije izjasnio protiv toga.
dr Jelena Vikić, Foto: "Glas Podrinja"
-Donorske kartice se više ne potpisuju. Zakon je sada pred Skupštinom. Grad Šabac će u narednom periodu promovisati sve što je važno da objasnimo značaj doniranja organa. Zajedno smo u ovoj akciji i zdravstveni radnici i pacijenti i oni koji su dobili doniran organ. Želimo da učinimo dostupnim informacije kako bi se smanjili strahovi i predrasude i da u budućem periodu imamo što veći broj potencijalnih donora, rekla je dr Jelena Vikić.
Dr Jelena Vikić i dr Branko Vujković, direktor Zavoda za javno zdravlje Šabac, dobili su zahvalnice od udruženja “Zajedno za novi život”.
dr Branko Vujković, Foto: "Glas Podrinja"
Trenutno više od 2.000 pacijenata čeka na donirani organ, među njima ima i naših sugrađana.
„Čivijini“ bajkeri za primer Među prvim potpisnicima donorskih kartica te 2010. godine bili su i članovi MK “Čivija”, koji su, pored ovoga i redovni davaoci krvi i učesnici i organizatori brojnih humanitarnih akcija. Ugostili su u subotu u prostorijama kluba članove udruženja “Zajedno za novi život”.
-Mi motoristi smo poznati po tome da želimo da koristimo svaku dobru priliku, za dobrim druženjem, dobrom vožnjom. Isto tako želimo i da pružimo priliku. Dobro je samo ono što je korisno. Zašto da nekom ne damo nešto što nama ne znači ništa, a nekom može da bude korisno, rekao je Aleksandar Madžarević i pozvao i ostale sugrađane da podrže donorstvo organa
Sandra je dobila šansu Ovog septembra biće tačno 10 godina kako je tridesetjednogodišnja Sandra Živković iz Knjaževca dobila nova pluća i novu šansu za život. Njeni problemi počeli su odmah po rođenju i već trećeg dana svog života imala je operaciju, a samo par meseci kasnije potvrđena joj je dijagnoza cistične fibroze.
-Živela sam normalno kao dete, čak sam se i sportom bavila, samo sam morala da se inhaliram i svakodnevno uzimam lekove. Problemi su počeli tek u srednjoj školi, kada sam počela brže da se zamaram, teže idem uz stepenice... Pubertet mi je bio prelomna tačka, a fakultet me je „dokrajčio“. Stanje je počelo jako da se pogoršava, pljuvala sam krv i padala u nesvest zbog nedostatka kiseonika, seća se Sandra.
Sandra Živković, Foto: "Glas Podrinja"
Transplantacije pluća se ne rade u našoj zemlji, tako da ne postoje ni liste čekanja. Ono što mnogi ne znaju je da se pluća mogu transplantirati sa živog donora, tako što se pacijentu donira nekoliko režnjeva. Upravo sa ovom idejom Sandra je sa roditeljima otišla na jednu kliniku u Beč.
-Za par meseci se izdešavalo mnogo toga. Završila sam u bolnici i transplantacija je bila jedino rešenje. Neki divni ljudi iz inostranstva su se uključili u moje lečenje, a RFZO je pokrio sve troškove. Iako su roditelji trebali da mu budu živi donori, na sam dan operacije pojavio se donor sa kojim sam bila podudarna. Ja sam tada već bila u komi i mogla sam da umrem svakog trenutka, tako da su lekari odlučili da mi daju ta pluća, navodi Sandra.
Od tog trenutka za nju nije ni fraza ni floskula da živi punim plućima. Trči trke do pet kilometara, a godinu dana nakon transplantacije odlučila je da pokrene planinarsku akciju u čast svog donora. Radi posao sa punim radnim vremenom, dok slobodno vreme koristi kako bi širila ideju o značaju zaveštanja organa.
-Organi u ovom obliku nakon smrti nam neće trebati. Greh je sahraniti organe dok više od 2.000 ljudi u Srbiji čeka šansu za novi život, ističe Sandra.
Željka još čeka najvažniji poziv Tridesettrogodišnja Željka Bojić oko godinu dana čeka na transplantaciju jetre. Njeni problemi su počeli kada je imala 20 godina, nakon rutinske operacije i postoperativnih komplikacija. Kao posledica brojnih upalnih procesa njena dijagnoza je sekundarna bilijarna ciroza jetre. Jedini lek za ovu bolest je transplantacija.
-Bolest je nepredvidiva. Nikada ne znam kada će doći do pogoršanja stanja, kada se obično javljaju žute beonjače, visoka temperatura, jaki bolovi u stomaku i najčešće moram da budem hospitalizovana. Ti napadi se nazivaju kolangitisi i mogu da budu smrtonosni. Svaki put kada dođe do pogoršanja stanja vodim životnu borbu čiji je epilog neizvestan. Konstantno pijem terapiju koja me ne leči, nego me održava u životu, objašnjava Željka.
Željka Bojić, Foto: "Glas Podrinja"
Zaposlena je kao zdravstveni radnik u KBC Zvezdara, ali je, kao i većina onih koji čekaju na transplantaciju „više na bolovanju nego što radi“. Ne može, kao drugi mladi ljudi, da otputuje, ode na more, isključi telefon. Uvek mora da bude dostupna i očekuje najvažniji poziv u svom životu.
-Čekanje je teška psihološka borba. Nikada ne znate da li ćete dočekati taj poziv. Sama transplantacija je ozbiljan hirurški zahvat i ne znate da li ćete iz operacione sale izaći živi. Ipak, svi verujemo da će nam doći taj organ, jer nam je to jedini spas.
Željka živi sa verenikom, a do pogoršanja njenog zdravstvenog stanja planirali su svadbu i proširenje porodice. Sada više ništa ne planira.
-Čekanje organa utiče na čitavu porodicu. Gledate nekoga svog ko je jako bolestan, znate da ide u smrt, a ne možete da mu pomognete. Ja sam samo jedna od 2.000 ljudi koji u Srbiji čekaju transplantaciju i to je za nas jedini lek. To što se dešava nama može da se desi bilo kome. Molila bih sve koji dođu u situaciju da gube svog najmilijeg i da mu medicina ne može pomoći, da smognu snage i kažu „Da“. Jedan donor može spasiti do osam života, poručuje Željka.
